Zatvorio je vrata za svojim mladim modelom, duboko uzdahnuo i vratio se gotovo pola veka unazad. Bio je kuražan, svež i nadahnut sa svim onim što nosi, ponešto i prikaže, ali uglavnom sakrije, mladost u svojim nedrima. Nije imao ništa sem snova, a oni su vredeli bagatelu, energiju sa kojom bi preleteo zelene beogradske autobuse i crvene, češke, tramvaje niz Slaviju sve do glavne železničke stanice. Zaljubljenost mu je izbijala iz očiju prkosno, gnevno i vragolasto, znao je šta želi, koga voli i šta smera postati. Srednja umetnička škola iz Niša odavno je bila prevaziđena u njegovim radovima, bomba u grudima tempirano je otkucavala, svet je bio njegov. Beogradska umetnička tvrđava bila je osvojena. Profesori su se divili takvom mladom talentu, pred njegovim cipelama budućnost je cvilela. I onda se sve srušilo u jednom zamahu leptirovih krila, bezbožnost njegovih dodira stigla je na naplatu kada je svoju provincijsku ljubav zatekao u naručju profesora. U žučnoj brzometnoj raspravi bivša ljubav mu je predočila da želi da postane neko u svetu umetnosti i zabave, da on to ne razume jer je okupiran sobom samim i slikama sa kojima se narcisoidno razmeće, da ne želi da bude samo model koji će samo on gledati i skicirati, jednostavno, da želi da proživi život koji upravo sada gazi. Mislio je da je on bio njen život, shvatio je da je upravo zgažen… Da, završio je likovnu akademiju, izlagao po prestižnim svetskim salonima, bio nagrađivan, hvaljen i… neshvaćen. Posle jednog od niza mladalačkih opijanja u periferijskoj kafani umilne nam prestonice, pažnju mu je privukla jedna pesma koja je zvučno šuštala sa lokalnog radija, ali koju je on, ionako u bestežinskom stanju duha, uspeo razabrati. Ljubav, režiseri, umorni starci željni razonode sa mlađanim podanicama i ta Lutka sa naslovne strane ništa mu nije značila, no ipak mu je parala uši i bola u dušu…

Pre tačno 45 godina Bora Đorđević je oformio Riblju Čorbu i snimio prvi singl sa, sada već legendarnim, bendom. Čuvena Lutka sa naslovne strane, mezimica svih top lista za tu 1978. godinu, jedna od tema koja je bila, ali i ostala, zaštitni znak Čorbe, pesma za bis, za rastanke. Opisujući gorko činjenično stanje tadašnjeg šou biznisa i umetnosti uopšte, Bora nikada nije saznao da je dirnuo u dušu nepoznatog mladog čoveka, južnjačku auru i postiđenog ljubavnika. Velegradske zveri pojele su sve što im je bilo na dohvatu moći. A bilo im je poprilično… Ogoljeni stihovi svakako im nisu prijali, ali im je istina bačena pred oči. Ništa novo, odnavek se znalo za kraticu do naslovne strane magazina i još koje čega.

Bilo je kasnije i sličnih songova, sa istovetnim naslovima, ali je samo jedna Lutka, duboko inspirativni tekst, sa jednostavnom melodijom pogodnom za horsko pevanje. Singlica je otvorila karijeru Čorbe, najavila šta će sve Bora i društvo moći u godinama koje su sledile, kako se izrasta u vrhunskog muzičara i kako se od uličnog pesnika rađa poeta za svaku priliku. Za onu nebesku, Bora će tek odgovoriti sa svojim Anđelom.

Lutka sa naslovne strane je ljutit spev bespomoćnog mladog čoveka koji nema ništa iza sebe, još manje nazire ispred, ali ima u sebi ono nešto što će biti, nit koja će ga voditi po besprizornim kuloarima sujete, greha i bola do istine koja zlurado nazdravlja svojim neveselim svatovima. Agonija ljubavi unakrs puca kada u koliziju dospu patnja, sreća, nada i teskoba u ogledalima ljudskog zadaha.

A Lutka je baš to nosila u sebi, taj smrdljivi miris malograđanštine, pepeo posut po ivičnjacima ništavila i lažnog modernog vilajeta prikazanog kroz tadašnje medije, više kroz raznorazne magazine i glasila za kulturu i onu drugu, koja će tek nicati početkom osamdesetih godina prošlog stoleća. Dotle je, za početak, numera odškrinula vrata i nekakvim drugačijim tekstovima koji ne prijaju uhu establišmenta i lokalnim udvorničkim pajacima koji se, svesni svog etičkog nepostojanja, ali uz poobimnu dozu halabuke, guraju uz svaku vlast, uz svaku struju i žele biti deo pobedničkog stiha. Za razliku od njih, Borina Lutka je mnogo poštenija, a što će biti i nagrađena kroz stihove Mirno spavaj sa Čorbinog debitanskog albuma.

Inače, svi umetnici imaju tračak sujete, bez da pripadaju muzičarima, književnicima, slikarima ili samo lokalnim škrabalima, u koje ubrajam i svoju malenkost. Ona ćuti u njima i čeka svoj tajming da vlastodavcu zarije nož u leđa i ostavi isti da ga podseća na nemoć ideja koje je želeo sprovesti u delo. Lik s početka priče je dobar primer za tako nešto. Našao se u svima njima, ali sebe iz sebe nije mogao izneti nikada. Ostao je zarobljen u palanačkom duhu sa nemogućnošću da izdigne misao iznad njenih oblaka. Uostalom, bojim se da svako ima neku svoju Lutku u nekom košmarnom detalju svoga postojanja, pitanje je samo može li se izboriti sa njom do kraja. Moj poznanik to nije mogao.