Poslednja Igra Leptira: 40 godina od kako nam se desila ‘Napokon ploča’

24.11.2022.
Poslednja igra leptira

Zvuk zvona se rasipao niz plavetnilo usnulog neba. Bez reči, tiho, zaglavljeno u vekovima otužnih mirisa na izbrisanim sećanjima ukucanih u mrske bore vlastitog lica, sa odrazima nekog tudjinca zaboravljenih u žutim ustajalim knjigama, uredno složenih u starom ormaru. Sve je podložno prolaznosti, samo strast, čežnja i nada nikada se ne mire sa utihnućem sopstvenih čula, a prodje sve, niz kliše tumornih kiša, sa zemljanog svoda ispranog u nekim danima mrzovoljnosti i tuge. Biti leptir i odsanjati svoj san na jedan dan i biti morski val na tren kao svoj Neptun u iskrici sreće na šaci Stvoritelja. Nikada dosta radosti i uvek previše bola.

Piše: Miodrag Marković

I tako… Prođe 40 godina od objavljivanja prve ploče grupe Poslednja Igra Leptira. To nije dokument jednog vremena, ni stila, ni tragova uklesanih u diskografsko znamenje. Samo jedan smerni zapis o izgubljenim ljubavima, htenju da se voli i poezija prenese u urbanu svakodnevnicu modernog života. U vreme smiraja samoupravnog socijalizma, izrastanja novog talasa u pokret koji obećava bolje dane i spremnog folk kičeraja koji vreba priliku za uspon najprimitivnijih poriva u ljudskom biću, pojavila se jedna interesantna pop ploča, sa blagim baladnim rok dodirima i bez bilo kakvih etno primesa, sa životnim parodijama koje će na sledećim albumima bend, odnosno njen frontmen Nenad Radulović, više no uspešno razviti.

Na albumu su zvanično briljirale dve pesme: Nataša i Vrati se. Naravno da ni drugi radovi na vinilu nisu za potcenjivanje. Ljubav se ugasila, ostavila je sve i izašla iz života čoveka koji voli.

U temi Vrati se izrođen je jedan od mnogobrojnih rastanaka osoba koje su se volele. Ruka koja maše, voz koji lagano napušta peron, bol koja novu boru na licu valja i krhki osmeh u novom danu, reči ćute iako se usne miču, dok su šake promrzle u ljubavnika koji pognute glave ispraća voz. Da, i pada prvi sneg. Kakva tužna lirska sličica. Srce lagano kopni, ljubav odlazi u neko nepoznato stanište. No, onda dolazi završni čin umiranja iste, kada Neša pesnik prozbori teške, očajne, ali prave reči primerene datoj situaciji: Sve što jesam, ostaće tu… Voz, peron, zima, tuga… Kao što besedi jedan drugi poeta, sve prave ljubavi su tužne…

Poslednja Igra Leptira imala je zapažene nastupe i pre nego što je izdala prvi album. Inače, u nekadašnjoj estradnoj premijer ligaškoj konkurenciji nimalo lako nije bilo doći do demo snimka, a kamoli vinila. Bila su to neka sasvim drugačija vremena. Nisam napisao bolja, samo drugačija. Naravno da su i tada mnogi pokušavali da se dokopaju muzičkih visova, ili su bar mislili da su se uspeli na lestvici svojih snova. Za neke je bolje da nikada i nisu…

Ukus narandže, toplog asfalta i miris letnje kiše su moji trzaji od sećanja na prvi album benda koji će u kasnijem periodu i muzički i scenski sazreti, pogotovo produkcijski, ali nije bilo onakvih izliva nežnosti kao što je bilo u opisane dve pesme na prvoj ploči. I nemoj da vas buni to što je ploča izašla u ranu jesen te daleke1982. godine, PIL je već u mnogim gradovima nastupao, a album nije imao. Na njihove nastupe, namerno ne pišem koncerte, jer je to bio jedan multimedijski nastup za ono vreme, šou jednog čoveka sa sjajnim pratećim ansamblom, išlo se bez plakata, bez reklama, iz razloga što to Neši Leptiru i bendu nije bilo ni potrebno. Bili su urbani bend koji je zabavljao sve koji vole muziku, poeziju i ljubav.

Svi bi hteli postati više od onoga što zapravo jesu, naprosto da ovladaju sudbinama drugih, a nisu u stanju upravljati ni svojom, onda sledi taj mrzovoljni uzdah propasti i krivnje svih ostalih za neostvarivanje sopstvenih želja. Sasvim suprotno, Nenad Radulović i PIL ponudili su širokom auditoriju nešto drugačije viđenje muzike i scenskog nastupa. Šire, i pored dve teške ljubavne propasti, neki samo njima prijemčiv optimizam i duboku veru u boljitak dana koji će pristići. Ako je i obmana barem je lepo zvučalo.

Benda i Neše odavno nema, ne samo na estradnoj sceni, nego i na skupocenom životnom putu oslikanim jeftinim krajolicima. Ali, ostala je Napokon ploča i dva vanvremenska hita sa sasvim pristojnim ostalim pesmama na pomenutom vinilu. Lična preporuka je da za isti odvojite nešto malo više od pola sata i pažljivo ga preslušate. Barem sada postoji više laganih mogućnosti da se dopre do pomenutog albuma, a da ne košta puno, da ne kažem ništa. Acta est fabula – priča je svršena.

Tagovi:

Starinarnica

© Copyright 2015 - 2024 Rockomotiva webzine, Sva prava zadržana | Izrada web sajta: ATEC Technologies
Scroll