The Clash: Kad je “London”, nek je “Calling”
Dolazi ledeno doba, sunce se približava / Očekuje se topljenje jezgra / nuklearnog reaktora, pšenica raste tanja / Mašine prestaju da rade, ali ja nemam straha / Jer London se utapa, a ja živim pored reke.
Svake godine samo jedan dan je 14. decembar, kao što i svaki drugi dan samo jednom zaigra u toku godini (osim 29. februara). E sad, svi ti 14-to decembarski dani imaju nešto posebno, u zavisnosti od godine, ali jedan se izdvaja iz svih iz drugih “berbi” – onaj iz 1979. je poseban, zbog neverovatnog remek dela „London Calling” najboljeg svetskog rok benda tih nemirnih dana, možda i decenije – The Clash.
Godina je to u kojoj je Margaret Tačer dobija premijerski mandat i na tom mestu ostala 11 godina. To je sezona, takođe, kada politička i ekonomska filozofija u Engleskoj nastoji da smanji državnu intervenciju, čime će se okončati prekomerno mešanje vlade u privredu kroz privatizaciju preduzeća u nacionalnom vlasništvu.
To je doba sa najvećom dvocifrenom stopom nezaposlenosti, socijalnim nemirima, pljačkama, abnormalnim upotrebama droga, problemima sa različitim rasama, inflacijom, štrajkovima, fudbalskim huliganizmom, vandalizmom… a nova Premijerka svojski se trudila da se uhvati u kostac sa svim tim nagomilanim problemima.
To je i godina kada je britanska nacija na ivici, dole je ponor iz koga nema povratka…
U takvim uslovima se stvaraju Velika umetnička dela, neverovatno plodno je to polje za stvaraoce. Taj trenutak The Clash veoma inteligentno koristi i objavljuje ovaj neverovatan, svoj cornerstone album.
Na njemu je muzika mešavina različitih stilova (pank, rege, soul, rokabili, fank, rok…), ali tako kompaktno i inteligentno sastavljena da ne ostavlja prostora za poboljšanja.
From left to right, Mick Jones, Joe Strummer and Paul Simonon of punk rock band The Clash, circa 1980. (Photo by Hulton Archive/Getty Images)
Tekstovi su puni gorčine, a neverovatan napukli rokerski glas Džoa Strumera daje poseban pečat pesmama koje interpretira. Kritičari, publika, muzičke emisije, mladi ljudi, radnička klasa, kolege muzičari – oduševljeni su ovim dvodelnim komadima plastike. Proglašavaju ga za drugi najbolji dupli album svih vremena, a neke pesme su, u međuvremenu, postale himne raznih udruženja, klasa, nacionalnih grupa, radničkih pokreta.
Muziku i tekstove su pisali svi članovu grupe, ali ipak najviše lider Joe Strummer, te donekle Mick Jones. Na njemu (“London Calling”) nalazi se 19 pesama, a neke od njih su takvi biseri da ulaze u bilo koju antologiju svetske rok muzike.
Pre svega opšteznana veličanstvena himna apokalipse, sumorna naslovna “London Calling” u kojoj Strummer priča o mnogim kataklizmičnim stvarima koje se mogu desiti. U njoj Strummer koristi slučaj delimičnog kvara drugog reaktora u nuklearnoj elektrani ”Three Mile Island”. To je, do tada, najveća nesreća koja se dogodila (u Penslilvaniji – USA), nakon koje se pojavilo ogromno radioaktivno zagađenje i uništuvanje ekološkog sistema. Isto tako priča i o tome kako bi se Temza mogla izliti i potopiti London… ili kako dolazi ledeno doba… kako se sunce približava zemlji. Potpuno uništenje života na planeti na previše načina.
Dolazi ledeno doba, sunce se približava /
Očekuje se topljenje jezgra /
nuklearnog reaktora, pšenica raste tanja /
Mašine prestaju da rade, ali ja nemam straha /
Jer London se utapa, a ja živim pored reke.
I ostale pesme – „Train in the Vain”, „Clampdovn”, „Spanish Bombs”, „Lost in the Supermarket” mogu da se nađu na počasnim mestima bilo koje svetske muzičke antologije – panka, besa i protesta.
Tu je i prva napisna tema ikoničnog basiste Simonona, njegova do danas kultna „Guns of Brixton”! Kakva pesma! Na počasnim mestima u bilo kojoj kompilaciji The Clash-a.
Dizajn omota albuma (koji je, po zamisli kopija jedne ploče Elvisa Prislija) proglašen je među deset najboljih “korica” svih vremena, na kojoj rečeni Pol Simonon razbija svoj bas na bini i tako odražava stav ljudi sa ostrva da je to jedini način (rušenjem i razbijanjem svega) da se stvari dovedu u red.
Kod nas se ovaj album jako puno slušao, uglavnom kao forma ili kao moda. Mnogi su se hvalili da poseduju, slušaju i sviraju pesme na ovom albumu, ne trudeći se da shvate da je suština albuma mnogo dublja.
