Neslaganje sa uštogljenim, stereoptipnim prikazima života i okruženja, nametnutim stavovima i zamagljenim obećanjima o velelepnom životu u tamo nekoj budućnosti, koja je sveprisutna u mašti mladih ljudi, ali koja nikada trenutno nije dostupna… No, mlado biće je uvek poput rokenrola – nestrpljivo, prepuno energije, nekada pozitivne, nekada i okrutno negativne, no ono je pre svega biće koje nema kada da čeka, ne postoji sutra, želi sada, odmah i hoće sve, u trenutku. A taj trenutak otegne se do večnosti. I nazad.

U tom skliskom otimanju od vremena, svoj mali doprinos istorijatu mladalačkog fenomena, a sve po svršetku utopijske borbe Dece cveća i njihovog uverenja, više želje, da mir ovlada vascelim svetom, utkao se i jedan, u početku veoma zanimljiv bend sa britanskog podneblja. The Vibrators mu je ime, a bend su sačinjavali Knox Camorchan vokal, Pat Collier bas gitara, John Ellis na gitari i za bubnjevima John Edwards. Sumnjam da vam navedena imena mnogo znače, da ne kažem da ih i ne prepoznajete, ma koliko voleli i slušali muziku.

Međutim, njihov debitanski album “Pure Mania” objavljen sredinom 1977. godine iznedrio je nekoliko veoma interesantnih songova, odsviranih na malo drugačiji način, no sve u pank maniru. Brzo, kratko i jasno. Po meni, na albumu sve prašti od surove opčinjenosti rokenrola, svedeno na razumnu količinu tadašnjih novotarija koje su protkane pankom. U svoj svojoj jednostavnosti, pank rok je lagano pristupačan za izbacivanje sve one nagomilane negativne energije, buđenje učmalosti i misaono – fizičkog pražnjenja mladog bića. Taj megalomanski rascep u duši, u svakodnevnoj borbi za bitisanje u sadašnjosti i željom za promenama svega prisutnog i dostupnog u instant revolucionarnom zahtevu mladosti za slobodom neograničenog karaktera, uvek naiđe na plodno tlo. “Sweet, Sweet Heart“, “Petrol“, “Yeah, Yeah, Yeah” (u našem okruženju Psihomodo Pop je poslednji obradio navedenu pesmu više nego uspešno), “Baby, Baby“, “London Girls” samo su deo žestokog rok okršaja upriličenog na albumu “Pure Mania”.

Zanimljivo je da je samo jedna tema sa albuma objavljena kao singl i to “Baby, Baby”. Sam tekst nimalo nije zahtevan, jednostavni iskazi ljubavi u nekoliko minuta umereno žestoke muzike, omogućavaju užitak bez nekog posebnog predefinisanja iskazanosti songa. Sve je tu tako jednostavno, prosto, a opet zvuči prihvatljivo i umilno lepo. I sa drugim tekstovima na albumu je slična stvar. Nema tu velikih reči, užurbanost tadašnje svakodnevnice i spoznaja da i samo vlastito okruženje može biti drugačije, ne deluje nimalo idilično, ali ta žestina angažovanog panka završava na numeri koja okončava album “Bad Time“, i deluje kao blagi dečji nestašluk pre gotovo pola veka u odnosu na surovu današnjicu.

Pošto smo skloni ocenjivanju svega i svačega isključivo kroz spoljašnju formu gledanja i saosmatranja svih mogućih pojava, prosečnom promatraču poluvekovnih zbivanja na muzičkoj sceni svih pravaca koje rađaju zvučne zapise, uvek promakne onaj najbitniji deo u pank stvaralaštvu – nemirenje sa onim što se nudi mladima! Sukob sa svima u okruženju i večita želja da se bude drugačiji. Jednostavno, nije u pank maniru, a to svakako nije anarhija, da se peva samo o ljubavi. Njihov motiv je neprikosnovena, ali često i uzaludna borba za beg iz osiromašenog geta, utopijska snaga želje da se bude ravnopravan, barem u startnim pozicijama, sa bilo kojim drugim konkurentom. Biti gladan i nezaposlen, živeti a ne znati projekciju sopstvene budućnosti, ne videći boljitak… to su svi porivi koje pank kultura promoviše kroz milje, nazovi supkulture. No, teško bismo mogli poreći da pank nije bio deo naših odrastanja, bar kada je reč o starijim generacijama. The Vibrators je bio jedan od pank bendova koji je omogućavao to pražnjenje negativne energije u samo par minuta reskih pesama.

U jesen 2009. godine bend je nastupio i u Beogradu, u SKC-u. Pamtim reklamu, a dobro se sećam da sam tada imao želju da ih gledam, ali sam smatrao da sam mator za pank nastupe u svojim, tada četrdesetim godinama. Pogrešio sam. Što mi reče Miki Radojević, nikada nisi mator ni za jednu muziku. Pank je samo primer.

I na kraju, “Pure Mania” je bio i ostao, jedan odličan pank rok album, čiju snagu The Vibrators nikada kasnije nije uspeo da ponovi. U mojoj kolekciji albuma, ona je davno ostala bez omota, a sama gramofonska ploča poprilično je pohabana, više krcka no što se muzika sa nje čuje. Ali, i to je osobeni užitak.