Zašto je Arhangel najveći makedonski band

Konačno, krajem 80-ih, Makedonija je dobila čisti, punokrvni, kvalitetni rock band. I to nije bilo kakav, već onaj koji je uspeo da artikuliše sve one stvari sa kojima se suočavamo u životu, band koji je stvorio svoj kult koji još uvek traje, čije pesme pevaju različite generacije u jedan glas.

Pojavili su se 1989. godine pod vođstvom Rista Vrteva, koji je imao veličanstven talenat za harmoniju, znao je da utka prave momente u tekst, da komunicira sa publikom… Nije ni čudo što je neko vreme bio deo banda Mizar.

Prvi album jednostavno nazvan “Arhangel” objavljen je 1991 godine za nezavisnu kuću Haos. Samo je raspad SFRJ sprečio ih je da uđu u prvih pet aktuelne scene. Kritičari su bili oduševljeni. Čak i po nekima od najrenomiranijih od njih ovaj album je bio najbolji u poslednjih nekoliko godina na YU prostorima.

Pesme Arhangela bile su na maternjem jeziku i ne uspevaju da pronađu put van Makedonije, ali su zato kod kuće bile neprikosnovene. Trebali su na turneju po onoj bivšoj, ali je počeo rat. Pesme poput „Arhagel” i „Ladno oružje” postali su pravi hitovi i to u vreme kad je uveliko počela Đej-ovizacija muzike.

Dve godine kasnije objavili su album „Arhangel 2” za Makedonsku Radio Televiziju. Njime stvaraju arhetip, najkvalitetniji album do tada (i još uvek) na makedonskoj sceni i šire.

Tekstovi koji plene lepotom i snagom, muzika koja ne flertuje već direktno pogađa, iako na momente deluje kao da će se cela pesma raspasti ipak u pozadini dolazi tajno nova harmonija, novi akord koji te pokreće napred i tek u tom trenu se dozna da je to namerno tako urađeno. Fenomenalno, karakteristično za velike majstore muzike. Ogroman deo pesama je autorsko delo Vrteva, neke su obrade (obrade bolje od originala, tekstovi poznatih, priznatih pesnika) i sve to uz ogromnu pomoć ostalih članova, posebno gitariste Dragana Ginovskog.

Sa ovog materijala svaka pesma je poseban svet, posebna priča, poseban hit. Arhangelovi koncerti su poseban doživljaj. Svirali su na koncertima na koje je dolazio ogroman broj fanova/sledbenika. Da, Arhangel ima svoje sledbenike i najinteresantnije je da se taj broj neprekidno povećavao, iako se od njih, već odavno, nije čulo neko novo delo. Njihove pesme pevaju se, zajedno, na sav glas. Odveo sam jednom grupu stranaca na koncert Arhangela, u Skoplju koji je održan na otvorenom prostoru zvanom Kale. Prethodno sam im poklonio Arhangelove albume, za njih to nije bilo ništa posebno. Ali kada su videli tu masu ljudi na koncertu, kako prate svaki Vrteov pokret, kako vlada masom, kako publika u glas peva sve njihove pesme… doživeli su čistotu i lepotu pesme koja ističe iz grla mladih, I potpuno promenili mišljenje.

Po redu su, do danas, izdali još dva albuma „Heart Core” 1998. i „Nebeska trpeza“ 2003. Fantastični albumi, ne na nivou ”Arhangela 2”, ali ipak daleko iznad svega ostalog što je kod nas izlazilo i još izlazi. I sada ponekad odrade koncert, pesmu i to je to, nije to onaj kompleksni, fenomenalni, tekstualno i muzički potkovani Arhangel.

I to je najveća nedoslednost Arhangela, odnosno njihovog lidera Riste Vrteva. Kada smo konačno našli autora na nivou jednog Caneta, Džonija, Rundeka… od koga smo očekivali da će sve potopiti, da će biti lider makedonskog rocka i da će Makedoniju dovesti na glavnu Evropsku ili Svetsku scenu, on je prekinuo ili uveliko smanjio rad. Razumem ga, možda je kao Džoni izgoreo, potrošio se, nije imao šta da kaže? Ali Džoni je stvorio naslednike, a Risto nije. Nije se iznedrio novi vođa koji bi pokrio Ristu, koji bi nastavio njegov put. Još uvek je tako.

U svakom slučaju, ogroman, najveći makedonski band i brend, sa ogromnim potencijalom koji nije u potpunosti iskorišćen. Omiljen u masama. Mislim, kako ne volite i ne slušati muzičare koji su sazdali “Čudesni svet“, “Reči ljubavi“, “1.000.000 dolara“, “Nova vera, nova Biblija“, “Nož“, “Uber Macedonishe“, “Heart Core“, “Never talk to you“, “Vina Nevina“, “Rubin Karmin“… Nadajmo se da priča, ali ona prava još nije završena.

Evo jedne storije.

Devedesetih godina radio sam u kasinu, u malom gradu koji se nalazi na samoj granici sa Grčkom, Dojranu, na samom rubu Dojranskog jezera. U stvari, živeo sam u tom gradu, u hotelu u kome je bio smešten kasino. To je bio period raspada SFRJ, i sticanja nezavisnosti Makedonije.

Dojran leti je odličan, a u jesen i zima je katastrofa, prazan. Radio sam skoro svakog dana, od 20.00 do 05.00, u kasinu. Ustaneš, a napolju noć, legneš da spavaš – opet noć… samo novogodišnja jelka napolju osvetljavala je prostor ispred. U slobodnom vremenu sam sedeo na obali, sa walkmana slušao Haustor i naravno Arhangel. Sve njihove pesme sam znao, i još uvek znam, napamet. Kasino je bio velik, u vreme najvećih gužvi uspevao je da okupi i do 300 igrača, od kojih su 99,9% bili Grci. Grci su jedni od najvećih kockara na svetu, a u Grčkoj su tada postojala samo dva kasina. Dolazili su kod nas u Makedoniji da se kockaju. To su uglavnom bili zemljoradnici, krupni zemljovlasnici koji su dobijali beneficije od države (to su bile crne pare) i nisu smeli da prikažu ceo promet. Da bi ušao u njihov kasino u morao si da se izjasniš i dokazeš odakle ti toliki novac, a kod nas ne, uđes s parama, igraš i obično izađeš prazan.

A i blizina je bila bitna, Gevgelija i Dojran su na samoj granici sa Grčkom. Devedeset odsto Grka je dobro razumelo makedonski. Kasino nije bio kao ovi današnji elektronski, igračke, već onaj pravi sa pravim igrama, žetonima, krupijeima. Bio sam krupije za četiri igre: Rulet, Black Jack, Punto Banko i Texas Poker, Tada smo samo te igre imali. Miki-mali i Toše-Veles bili su direktori ili suvlasnici kasina. U njemu je muzika bila uglavnom grčka, svirali su i pevali neki operski pevači, žene su svirale harfe. Ma kič neviđeni, ali glamurozan. Jednog dana Miki-mali sazove nas nekoliko i kaže nam da sutra veče svako od nas pusti pesmu po svom izboru, samo da nije patriotska. Ok. Dolazi ta noć. Čujem Drle-Pit Boss pustio nešto od Sugarhill Gang, Vesna-krupijerka Iglesijasa, neko zatim Denisa Rusosa… I ništa, nikakva reakcija kockara, oni i ne obraćaju pažnju na muziku kada su u kockarskom transu.

Dolazi moj red. Stojim po strani i posmatram ljudske face, njihove reakcije. U stvari, to je bio i deo našeg treninga za krupijee. Svi ti kockari, koji su kao zombiji, (ne vide ništa drugo osim crveno, crno, black jack, royal fleš), čiji kockarski testesteron je izvan svih granica, koji ko zna kako su nabavili novac, hipnotisani, neispavani, kada sam pustio pesmu Arhangela – prestali su da igraju. Kao da ih je grom udario.

Jednostavno su stali, ostavili žetone, karte na sto i nekih 3-4 minuta, dok je pesma trajala, hibernirali, uživali, otvarali usta tiho pevajući, čak i ne znam šta su pevali, a ne verujem da je iko od njih ikada ranije imao prilike da čuje pesme Arhangela. Tišina koja se širila od ruleta, automata i pokera u tih nekoliko minuta je bila zastrašujuća. Kada se pesma završila, a ovi su nastavili tamo gde su prethodno stali. I opet ono vikanje, Voazen a po deka, Golema skala, mešam karte, 3 sedmice…

Ništa se nije promenilo, Arhangel nije mogao trajno da promeni ljudsku svest za tih nekoliko minuta, ali ja zato zaustavio vreme, barem nakratko. I to je ta moć velike pesme, velike grupe. E sad, sigurno se pitate koja je to pesma, to ostavljam vama! Normalno nakon što preslušate opus najboljeg makedonskog banda ikada (iz vremena kad su bili najjači), njihovog visočanstva Arhangela.

 

Tagovi: Arhangel, Risto Vrtev