“Atlantida” – ples balkanske braće
Goran je bio jedan od onih menadžera iz skopskih kafica s kraja 80-ih, 90-ih i ranih 2000. koji je znao da okupi poznata lica oko sebe, pravio fantastične žurke, imao dobre relacije sa svima, ali se nikada nije usudio da otvori svoj kafić. O zabavama koje je priređivao i danas se ispredaju priče, iako je prošlo mnogo godina.
Piše: Ljupčo Davčev – Makedonec
Jedina mana mu je bila to što nije dozvolio da se na njegovim žurkama pušta YU-ROCK-POP muzika (posebno ne iz 70-ih, 80-ih i 90-ih).
Jednom je 2001. slučajno DJ na jednoj od Goranovih žurki pustio dve-tri pesme Lakih Pingvina, Denis Denis, Videosex… Slučajno sam sedeo sa Goranom za njegovim stolom i video čudnu reakciju – zaljuljao se, začaurio u sebe, počeo da plače i istrčao iz kafica. Krenuo sam za njim, da vidim šta se desilo, a njegova devojka mi jeobjasnila da on ne sluša YU muziku iz tog perioda jer ga podseća na jedan divan period kojeg više nema.
U stvari, on je još uvek živeo u nekom drugom vremenu, nekom starom filmu, u kome je još bio mlad i zgodan, kad je prijateljstvo bilo prijateljstvo i kada smo svi bili jednaki. Nije mogao da prihvati da te Jugoslavije i tog perioda više nema. Nije uspeo da sazre, ostao je duboko ukopan u prošlosti.
Vremenom smo postali dobri prijatelji, obojica veliki ljubitelji stripova i često smo ih menjali. Negde 2020. slučajno naletim na njega, negde u Skoplju, a nismo se videli možda godinu dana. Hajde da sednemo u kafić, ali gde? U onom koji nam je bio najbliža stalno puštaju yu muziku, u narednom ponekad, pa odosmokilometar dalje do kafića gde je treštao turbo-folk i neka turska muzika… Imali su i TV sa koga su puštani i video-klipovi slične sadržine. Seli smo, naručili, počeli da ćaskamo i posle 15 minuta DJ koji je puštao muziku (znao smo ga odavno, ali nisam znao da u ovom kafiću radi) odjednom kroz mikrofon progovara „A sad pesma za mog druga Ljupčeta, pesma „Atlantida” i neverovatni Mile Kekin i Bajaga“.
Ono što sam želeo da izbegnem, to me je strefilo. Od toliko kafića, uleteo sam u onaj u kome je puštao muziku moj prijatelj, sa kojim sam krstario kontinentom gledajući rock koncerte i sa kojim sam delio mišljenje da je Hladno Pivo najveća balkanska rok atrakcija, a da predvodnik Mile Kekin ima najrokerskiji glas i piše najlepše pesme. Još pre nego što je tema počela rekao sam Goranu da odemo, ali su piva počela da teku kroz njega. Kako su krenuli pesma i spot, Goranovo lice je počelo da se izobličava, počeo je da propada iz jednog raspoloženja u drugo. Da nije bilo njega ne bih znao da ima toliko različitih vrsta neraspoloženja. Počeo je da plače, pa da se histerično smeje, da igra, da se svađa sa gostima i sa mnom, i na kraju je sam sebi razbijao flaše piva o glavu, tačnije od nosa naviše. Krv pomešana sa nekoliko piva i hitna pomoć koja je došla vrlo brzo. Na kraju, na čelu mu je bilo nekoliko sitnih šavova, koji su mu ostali kao uspomena kada se pogleda u ogledalo.
Pesma „Atlantida“ je objavljena negde 2018/2019. i govori o jednom vremenu, o zemlji koja ne postoji i koju Kekin naziva Atlantidom. Muzika, spot, aranžman „Atlantide” su vrhunac Kekinovog stvaralaštva. Ali tekst, tekst je neverovatan, jednostavan, bolan, za sve nas iz vremena Azre… Čak i sada kada je slušam (a slušao sam je jedno hiljudu puta), telo mi se naježi, srce počinje nekontrolisano da lupa, znoj i suze same nepozvane dolete, i to onako tajno neprimetno, i onda dođu ona najbolnija sećanja na neka druga vremena, neke druge ljude, kao fantom slobode kojeg ne možeš da uhvatiš. Jedino što sam ja preboleo onu Jugoslaviju i ono što je bilo, a i ono što je sledilo nakon njenog raspada. Valjda!?!? Pesmu je Kekin napisao kao odgovor na to što je Bajagi zabranjeno da održi već zakazani koncert u Hrvatskoj, negde u to vreme.
Kekin i Bajaga u tekstu poručuju da je vreme da se stvari smire, da se sretnu na pola puta, da niko nije u pravu, pa da nastavimo svi zajedno, jer smo sami mali i slabi. U tekstu se kaže i da je sve ovo što se sada dešava na Balkanu:
„K’o neki veliki reality show/ Gdje ološ nosi značke/ I sve je naopačke/ A svetinje su laži/ Brate moj s Atlantide/ Pogledaj što vrijeme ide/ Mi iz plemena Azri tu smo po kazni/ Brate moje s Atlantide/ Ova je za nas apatride bez zastave i himne/ Jedan smo drugom odraz/ Jedan drugom krilo/ I krunski dokaz da nas je stvarno bilo/ Budimo sada kao rendžeri uspravnog hoda/ I pravednog gnjeva/ Ja tek sada vidim kad smo u manjini/ Koliko smo si važni“.
Mile Kekin poznat je po svojim britkim, inteligentnim tekstovima u kojima piše o ekologiji, društvenim problemima, o ljubavi, gde kritikuje politiku, a smatraju ga i za jednim od najplodnijih autora aktuelne hrvatske rok scene. U stvari, on je bio pokretačka snaga fantastičnih pankera/ post pankera/ rokera Hladno pivo iz Zagreba, u kome više nema upravo njega. Mile je već neko vreme samostalni kantautor. Kombinuje rokerski zvuk, u stilu Brusa Springstina i Toma Petija, ali sa svojim pečatom i izgrađenim prepoznatljivim stilom i ono što radi, radi na fenomenalan način. A publika ga obožava. Moj prijatelj Goran je i dalje isti, živi u sećanjima, i kada ga vidim pokušavam da ga izbegnem. Ožiljci koje ima na licu su delimično i moja krivica i oni ne bole, ali oni ožiljci u srcu za neka druga vremena su bolna i za mene i za njega, valjda i za sve nas koji smo živelu u mestu zvanom Balkanska Atlantida.
