Bill Wyman i u 88. vozi – ‘Drive My Car’
U snishodljivoj premetačini od života, hteli mi to ili ne, uvek ostaju nekakvi tragovi što prate naše puteve. Miris sagorelih nadanja ili neiskazanih težnji, kroz rovovske bitke neuslišenih molitvi, odišu tihim dimnim ostacima svega onoga za šta smo se kroz život borili na vlastitom mikronivou, ali, nije večno odredište to koje ih ugasi, no život koji vremenom biva sve tanji i okrutniji. Zalamajući živote poput orkana u nizu nedoslednosti i raspusnosti, pogibelj ljudskog stvaralaštva svodi se na par reči, izgubljena prošlost i nedorečena budućnost.
Lično se divim ljudima koji se i u poznoj starosti ne predaju, nego pokušavaju srušiti sve one bedeme koji se stavljaju pred njih. Jedan od takvih je i Bill Wyman, član Rolling Stounsa od osnivanja 1962. godine pa sve do 1993. godine. Onda se sam povukao i pravio onu muziku koju je želeo i, pretpostavljam, uživao u istoj. Da, Stounsi imaju stalnog basistu, ali ga vode kao pridruženog člana. To vam je kao ono kada veliki klubovi povuku, iz poštovanja, dres sa određenim brojem koji je nosio njihov član koji se više ne bavi sportom. Priznaćete, ima smisla.
Gospodin Wyman je u 88. godini izdao novi album, 9. avgusta. Bez ikakvog opterećenja, uradio je ono što smatra da ga ispunjava, ali da može podeliti i sa drugima. Kao i njegov kultni matični bend, ne samo da uživa u sasvim zasluženim blagodetima svoje prošlosti, nego je samo dodao u svom nizu muzičkog stvaralaštva još jednu nit koja crta njegov lik, ne onakav kakav bismo mi želeli, nego onakav kakav jeste. Svakako da je odavno u penziji, ali ne kao ovi naši kada odu u nju u šezdesetim godinama pa se posvete gledanju trovačkobesmislenih tv programa i ređajući puzle u trenucima okorele dosade. Čineći vlastiti Protokol smrti, Bill je uradio ono, možda i jedino što zna. Zasvirao je i pomalo zapevao.
Album je jednostavnog naziva Drive My Car. Nesporni autorski rad samog Bila, nepretenciozna noseća tema, umerenog, balansiranog ritma, jednostavnog refrena koji odiše veselošću i izrazito prikrivenih taktova kantri muzike, koloričnog i harmoničnog nastupa, sa skromnim vokalnim mogućnostima. Naime, sve pesme je otpevao Bill Wyman, tihim, gotovo šaputavim glasom, ali sa toliko šmekerskog stava da i takav njegov glas pleni nekom osobenošću, smirenošću, pa zašto ne reći i lepotom.
Album otvara Dilanova Thunder On The Mountain. Naravno da Bil nije Dilan, ali nam je servirao stvar na njegov način, zadržavajući bliskost sa originalom, a opet pružajući nekakav sopstveni doprinos građenju numere. Ritam i bluz, sa stidljivim, ali i duboko osetnim, momentima kantrija, ali ritam sekcija je ta koja daje poseban šmek izabranoj i obrađenoj temi. Pokušaj veštog uklapanja Dilanovog načina izvođenja i inspirativne obrade Wande Jacksons.
Treća na novom albumu je Bad News, takođe autorsko delo samog Bila. Odlična, podešena za svakodnevno življenje, u svetu gde loša vest više i nije takva, više je svakodnevna vest, te naravno rutinerski način življenja svakog čoveka ispod njegovog zaštitnog oklopa. Prava rokenrol pesma. Naredna je Storm Warning. Tihim glasom, potkrepljenim akustičnom gitarom, Wyman otvara ovu bluz temu, odajući poštu autoru, holandskom gitaristi Hansu Theessinku, koji je takođe u poznim godinama.
Zatim stiže Light Rain, autora Tadž Mahala, pravo ime Henry St. Clair Fredericks Jr, njegovog dugogodišnjeg bluz prijatelja još s kraja šezdesetih godina prošlog stoleća. Lagani akustični song apsolutno primeren načinu na koji ju je obradio Bill.
Šesta je Aint Hurtin Nobody od John Prina američkog kantri muzičara, koju je Bil na svoj način obradio. Lagano lepršava tema. Zatim sledi Rough Cut Diamond, autorsko delo Billa i Terry Taylora, kao kompozitora i tesktopisaca. Umerenog ritma, klasičnih rokenrol akorda u pozadini, što reče jedan lik, pravi krstaški bluz zvuk. Sledeća tema je Wings koju je, takođe, napisao Hans Theessinki. Pravi mali spev na akustičnoj gitari, povetarac na kratkom solo nadahnuću i letu kroz oblake.
Deveta na albumu je Two Tone Car od Chuck Weissa. Nadahnuta poema, brzog ritma i plahe naravi.
Album zatvara Fool s Gold, obrada Lloyda Jonesa. Vesela pesmica, plamtećeg, kratkog sola, nerazmetljivog nastupa, kao da putujete vozom kroz nepreglednu oazu snova.
Naravno da Bill Wyman nije ni Dylan, ni JJ Cale, ali je muzičar koji, ako slobodno zanemarimo njegov gotovo tridesetpetogodišnji rad u Stounsima, muzičar koji ima svoj identitet. Ima prepoznatljiv stil ophođenja kroz ritam i bluz. Jeste da je skromnih vokalnih mogućnosti, ali on na to nikada nije ni pretendovao, a pogotovo ne sada u 88. godini svoje šetnje planetom.
Drive My Car je deveti studijski album jednog od utemeljivača Kotrljajućeg Kamenja. Na njemu su tesno sarađivali gitarista Terry Taylor i bubnjar Paul Beavis. Sam album neće ostaviti nekakvog posebnog traga u muzičkom izdavaštvu, ali je nesporan učinak bluzera u poznim godinama. U tih tridesetpet minuta, što sopstvene muzike, što obrade njemu dragih tema, on svakako nije žudeo za atraktivnošću, nije ga povela protekla moć slave, no čovek koji blisko sarađuje sa svojim konačnim putem, ali na način na kojim nema predaje, nema besmislene dokolice i čekanja Protokola smrti.
