Braća, sestre i… „Veče uz radio“

Danas je u štampu ušla knjiga „KAKO JE LUDAK PREPLIVAO REKU i druge nostalgične priče o pločama“ našeg dugogodišnjeg saradnika Duška Antonića, a u izdanju Multimedia Books-a. Ovo je u stvari drugo izdanje knjige „Nostalgične priče o pločama“, objavljeno u izdanju Rock Express-a pre 12 godina, ovoga puta dopunjeno sa šest novih priča, ali i (u fazonu „Šta je bilo posle“) dopisanih nekih starih priča od kojih smo dobar deo njih objavili u Rockomotivi…

Uz preslušavanje novih ploča, razgovore sa raznim muzičarima i druge rubrike, u dvočasovnoj emisiji posebno atraktivna bila je Grom lista koja je uređivana studiozno i suptilno i imala neki poseban ukus, tako da se pored poznatih svetskih imena i hitova na njoj uvek nalazilo mesta i za neke „specijalitete“ za koje sam prvi put, nekad i samo tu, čuo. Tako je, na primer, bilo sa francuskom pevačicom Ester Galil i njenom pesmom „Sunce se rađa“ koja je potom izabrana i za pesmu godine na „Večeri uz radio“. Tu numeru ne znam da li sam na drugom mestu negde čuo, a ploču sam posle toga morao da nabavim kako znam i umem. Tako je bilo i sa snimcima tada novoosnovane grupe Dogovor iz 1804. koji su se nekoliko puta nalazili na Grom-listi, a da se, nažalost, nikad nisu našli i na nekom vinilnom izdanju.

https://www.youtube.com/watch?v=yjRm1yugy-o

U „Večeri uz radio“ jedan segment emisije bila je i igra u kojoj su slušaocima postavljana nagradna pitanja, na koja se odgovaralo pismom, da bi sledećeg ponedeljka od onih koji su tačno odgovorili pet slušalaca kao nagradu dobilo po dva nova singla. No, kako su za nas koji smo u to vreme već bili „eksperti“, pitanja bila isuviše laka, ceneći i veliku slušanost emisije koja se „dobacivala“ i van granica Jugoslavije, nikada se nismo javljali, pretpostavljajući da je konkurencija za nagrade velika.

Ono što je prvi put zaintrigiralo moju a i pažnju drugara iz „Tesle“, bila je nagradna igra u kojoj je trebalo nabrojati što više domaćih i stranih grupa u kojima su svirala braća. To je već bio takmičarski izazov i ja sam odmah pokrenuo priču u odeljenju koja je automatski pretvorena u akciju.

Dogovor je bio da svako u svojim kolekcijama ploča, koje su već bile solidne, kao i u muzičkim časopisima koje smo svi kupovali (knjige o rockenrolu i enciklopedije tada niko od nas nije imao) „prekopa“ i pronađe sve grupe u sferi svojih interesovanja. A ona su, bez obzira što smo svi u dobrom delu voleli istu muziku, bila i prilično šarolika.
Tako je Zoran Đurić – Čadoljub, koga progresivna muzika ili „andergraund“ kako se to tada zvalo, nije mnogo zanimala, bio najverziraniji za hitove i sve ono što se nalazilo na raznim top-listama po stranim muzičkim časopisima. Aleksandar Mihaelj, koga su, valjda zbog njegovog bejbi fejsa i duge kose, svi zvali Juca, nadimak koji je sa sobom doneo još iz osnovne škole, najbolje je poznavao američku muziku i takozvani „West coast sound“. Nenad Božić (ne onaj poznatiji gitarista grupe Suncokret), bio je kao i svi mi zaluđen za Bitlse, ali mnogo više – pa je bio pretplaćen na Beatles Monthly Book, dobijao redovno kataloge njihove izdavačke kuće Apple i znao, u pola noći da ga probudiš, sve muzičare i grupe koje su sa njima ikad sarađivale. Nikola Borenović, koji je nadimak Murmun zaradio valjda tako što je zezao nekoga iz razreda ko je košarkaša Krešimira Ćosića proglasio murmunom (za kog smo čuli da je mormon) bio je posebno zaluđen za nešto što će kasnije biti nazvano „progresiva“. I konačno, iako su u predsoblju ove petorke bila još dvojica-trojica koji su čekali na mesto u „ekipi“, tu sam, kao organizator cele ideje, bio ja, kao jedini i najveći svaštar u celoj priči, koji se ni do dana-današnjeg nisam opredelio niti „specijalizovao“ za neki poseban muzički pravac, nego sam voleo i volim sve što je u raznim žanrovima, tada još uvek ne toliko izdeljenog rokenrola, bilo dobro.

Rok da svi protrkeljišemo kroz svoje arhive bio je jedan dan i kako je dogovor pao u utorak, već u sredu smo svi doneli svoje liste sa po dvadesetak imena grupa u kojima sviraju braća, sa imenima ko u kojoj grupi i šta svira. I kao što smo Almane, Vilsone, braću Gib, Li, Vinvud ili Fogerti, kao i braću Jelić svi imali na svojim spiskovima, tako je svako imao i po neki specijalitet, pa se od naših pet pojedinačnih lista nakupilo 38 različitih grupa.

Ne smatrajući da radimo nešto nepošteno, jer u pitanju je bilo i minulo znanje i ozbiljan „istraživački rad“, dogovorismo se da sva petorica posebno, pod svojim imenima, pošaljemo različite liste, sa različitim redosledima, na kojima je bilo od 34 pa do 38 imena grupa sa braćom.

Sledećeg ponedeljka, među dobitnicima po dva nagradna singla našli smo se sva petorica, a u nastavku nagradne igre već je zadat i sledeći zadatak – da se nabroji što više grupa u kojima su zajedno nastupali muž i žena. I mi smo sutradan, odmah dogovorili istu metodologiju. Nenad Božić je odnekud znao Pecu Popovića koji je vodio tu nagradnu igru, a pritom je kod kuće imao i telefon i odmah je dogovorio i kada ćemo ići u Radio Beograd u Hilandarsku, da uzmemo svoje ploče.

U zakazani dan otišli smo kod Pece, koji nas je pomalo začuđen što mu je svih pet dobitnika došlo istovremeno, odveo pred neki veliki sto na kom je razbacano na gomili stajalo stotinak raznih singlova, uglavnom engleskih izdanja, sa onim omotima sa rupom, a bez slike izvođača. Bilo je tu svega i svačega, za polovinu imena nikad nismo ni čuli, a bilo je očito da su tu ploče iz „druge lige“, one za koje je neko, možda baš i Peca, procenio da im više nikad neće trebati za emisiju.

Ne mnogo razočarani izborom, jer od samih ploča bilo je važnije da smo mi pobedili, izabrali smo već šta je ko našao, a meni je zapao neki regae pevač Horas Fejt i tadašnji polu-hit „Black Pearl“ koji se na Radio Luksemburgu dobacio do nekog 17. ili 18. mesta, kao i veliki hit R. Din Tejlora „Indiana Wants Me“. U sledećoj emisiji, naravno, ponovo smo nas petorica dobili sve nagrade, sa tim što je tih grupa bilo mnogo manje, a novi zadatak su bile one u kojima zajedno nastupaju brat i sestra.

Peca Popović, koji je u to vreme verovatno bio student, za nas je bio ne samo veliki autoritet nego i „matorac“. Činilo mi se i da nije bio baš mnogo iznenađen kad smo mu se na vratima redakcije ponovo pojavili nas petorica, s tim što je izbor ploča sada bio još manji, a mi uzeli neke od njih kojih se više i ne sećam.

Kada smo mu i treći put došli po nagrade već nas je uveliko „provalio“ i ne bez doze simpatija prema nama samo rekao: “Ajde bre klinci, pustite i nekog drugog da dobije nagradu“. Tako da na listi dobitnika za one koji su poslali spisak sa imenima grupa u kojima su svirale sestre nas nije bilo, iako smo opet imali najviše imena kojih smo sada na jedvite jade sakupili tek petnaestak, mahom onih iz soul muzike, koje već u samom imenu grupe imaju ono „sisters“.

A da su naše ubedljive pobede u toj nagradnoj igri očito bile zapažene, ukapiraćemo nekoliko meseci kasnije, pri čemu je neko u celoj toj priči očito zaključio i da sam ja „kolovođa“ u ovoj ekipi.

Negde u proleće sedamdesete kada sam se izbegavši neke „opasne“ časove u školi pojavio kasnije, na trećem ili četvrtom, sačekala me je vest u koju nisam mogao da poverujem.

– Danas je u školu dolazio Nikola Karaklajić i tražio te.

– A zašto baš mene?

– Ne znam(o), nije ništa rekao, samo je ostavio broj telefona, da mu se javiš.

Pošto u tu vest baš nisam mogao da poverujem, jer ko sam pa ja da me traži čuveni Nikola Karaklajić, bio sam siguran da su se dogovorili da me „lože“, pa nisam ni zapisao telefon da ne bi ispalo kako sam progutao udicu. I na sve to sam ubrzo zaboravio, tim pre što ni telefon kod kuće nisam imao, kao ni naviku da telefoniram, osim sa govornice i to tek ako „nešto gori“.

Međutim, posle par nedelja priča se ponovila i nije da sam sada poverovao, ali sam ipak uzeo broj telefona, rešen da se javim čoveku koga sam poštovao, da se, ako je sve istina, ne šeta po školi iz koje redovno bežim, on sa pedesetak godina koliko je tada mogao imati i juri mene klinca od sedamnaest. Ne znam odakle sam ga zvao, tek, sećam se samo da mi je trebalo puno hrabrosti da okrenem broj i sa strahopoštovanjem mu se javim:

– Ovde Duško Antonić iz škole Nikola Tesla, rekoše mi da ste me tražili…

– Pa tebe je stvarno teško naći – čuh sa druge strane dobro poznat glas. Mi smo na osnovu vašeg učestvovanja u našoj nagradnoj igri rešili da pokrenemo kviz o poznavanju rock muzike, pa pošto ti očito u tvom odeljenju imaš dobru ekipu, predlažem da nađete još neko odeljenje iz vaše škole, protiv koga bi se takmičili u prvom kolu, a posle bi se pobednici takmičili sa nekom ekipom iz drugih škola.

Ja mu tada obećah da ću pokušati da to organizujem i kada sam dogovor preneo drugarima iz razreda, krenusmo po školi da među istomišljenicima kojih je, tu i tamo, bilo i u drugim odeljenjima, a koje smo znali, tražimo eventualne protivnike. Ali, to već nije uopšte bilo lako, jer još od trenutka kad smo u prvom razredu „osvojili“ školski razglas, svi su znali za nas, toliko da ni sami do tada nismo bili svesni svoje „slave“, niti smo slutili da niko neće želeti da nam izađe „na crtu“.

O tome sam, osećajući neku krivicu što nismo ispunili zadatak, obavestio Nikolu i on mi reče da će oni krenuti sa tim kvizom, a da će nama, kao najboljima iz „Tesle“ kasnije odrediti protivnike iz neke druge škole. Posle toga se nešto pričalo da ćemo se takmičiti sa ekipom iz Pete gimnazije, ali došlo je leto i nekako se cela stvar raspala, a da se i ne sećam šta je sa tim kvizom bilo.

No, mi nismo bili zaboravljeni i sa početkom nove školske godine stigao nam je poziv da se učlanimo u Klub ljubitelja emisije „Veče uz radio“ i da dolazimo na sastanke, mislim da je bilo četvrtkom uveče u klubu „Euridika“, gde su se preslušavale nove ploče, vodili razgovori sa poznatim muzičarima i glasalo za Grom-listu.

Među članovima naše „ekipe“ najrevnosniji na tim sedeljkama bili smo Čadoljub i ja, pa smo tako zaslužili i specijalne pozivnice za promotivni koncert tek osnovane YU grupe, tu u sali DADOV-a. Malo je reći da smo se osećali počastvovanim da mi, još uvek klinci, budemo među privilegovanima koji su imali čast da prisustvuju rađanju jedne velike grupe, čije smo sve članove inače već znali iz Džentlmena i drugih grupa. Specijalno štampanu pozivnicu za taj koncert decenijama potom čuvao sam kao relikviju i na svaki pomen braće Jelić i njihove grupe, čiji obožavalac od te večeri nisam prestao da budem, uvek sam pokretao priču o tom koncertu u DADOV-u, o „Večeri uz radio“ i načinu na koji sam se kao klinac „izborio“ za mesto u tom „Holu slavnih“ koji je predstavljao publiku.

Nedugo potom, kao članovi Kluba, na istom mestu smo prisustvovali i prvom koncertu grupe San koju je osnovao već tada poznati Sanja Ilić, kao i raznim drugim svirkama, ali ni jedna od njih nije imala tu snagu i emotivni naboj koji sam osetio kada su se na sceni, svirajući „Whole Lotta Love“ Led Zeppelina, pojavili Dragi, Žika, Mive i Boka, da bi potom otprašili i sve svoje prve hitove („Nona“, „Tatica“, „Drveni most“, „Mali medved“, „Kosovski božuri“…) koji će se narednih godina pojavljivati na njihovim singl-pločama. A onu specijalnu pozivnicu koju ću godinama potom sa ponosom pokazivati, u nekim kasnijim selidbama negde sam zaturio (namerno neću da kažem „izgubio“) sve se još uvek nadajući da ću je jednom, kopajući po raznim starim dokumentima i fijokama, ipak pronaći.

 

Tags: Duško Antonić, KAKO JE LUDAK PREPLIVAO REKU i druge nostalgične priče o pločama, Veče uz radio