Bulgarian Display Of Power ili Pantera u Sofiji

Pantera je u petak 26.05.2023., održala svoj prvi povratnički koncert na ovogodišnjoj evropskoj turneji u sofijskoj Areni. Emotivna muzička priča kroz sećanje na prerano preminulu braću Abot bila je zvezda vodilja i svojevrsni pečat. Sam naziv “For Fans, For Brothers, For Legacy” turneje, govori u prilog tome.

U ranoj mladosti, pa sve do danas, autor ovih redova našao je sebe u mnogim izvođačima paralelnih koloseka podžanrovskih podela oba muzička pravca. U vremenu globalizacije i tehnologije, bilo bi stvarno glupo i praviti bilo kakve muzičke podele i o bilo kom svetskom bendu pričati, kao o prvim komšijama koje poznaješ iz vrtića, bez obzira na sve blagodeti interneta. Onda, dođu i neke godine, čovek ostari, pa počne sve da mu smeta i traži dlaku u jajetu jer smisao cele priče počne da se gubi sa godinama, ali treba biti pošten pa reći da je još uvek pravi dar od Boga kada negde u okolini svira bend kog si ranije (30+ godina) slušao, a ti srećan ko malo dete što imaš priliku da ga ponovo vidiš (2,3,4,5,6… xyz put) uživo. To je tako, ako ideš kroz život srcem i ceniš bend po muzici koju svira i još uvek ti je stalo do tih malih – velikih stvari. Uz gledanje zvaničnih video izdanja, dokumentaraca i u novije vreme raznih priloga na yt, ja sam odavno shvatio da su svi moji muzički idoli zapravo obični ljudi sa svim ljudskim manama, i da je upravo taj i takav njihov odnos važan za muziku koju su napravili u svojim najboljim danima.

Panteru sam prvi put video u Ljubljani, u Sloveniji, krajem februara 1991.godine. Da li zbog tadašnjeg političkog trenutka i atmosfere u vazduhu budućeg raspada zemlje koja se zvala SFRJ, za mene lično uopšte nije bilo iznenađenje što su onako mladi, energični, poletni i puni elana ukrali šou tada mnogo poznatijim kolegama iz ostalih bendova sa kojima su svirali. Koliko su tad bili dobri kaže i podatak da posle toga Rob Halford više nikad nije želeo da svira sa njima, izuzetno teško pristajući na nastup kad je morao.

Posle 32 godine, ne ulazeći u dubiozu stvarnih razloga što koncert Pantere nije organizovan u Srbiji, morao sam da pohodim Sofiju, u Bugarskoj. Ima ljudi koji su rekli da to nije to, jer to nije original Pantera, zbog braće Dimebag Darrela i Vini Paula koji nisu više među živima. To faktički jeste tako, jer Dimebag Darrel je ubijen na koncertu, na bini, dok je svirao sa svojim drugim bendom Damage Plan 2004, u Ohaju, dok je drugi brat Vinni Paul umro 2018. od posledica srčanog udara, ali to su pre svega izgovori da “veliki fanovi’ ne odu da koncert. Takvi će već uvek nešto naći, jer je teško da se kaže prava istina, da se nema para, da se ima problema, da se bend ne sluša, nego mora da se uđe u njihovo stvaralaštvo i daju paušalne ocene koje često nemaju veze sa vezom.

Panterina muzička zaostavština je ogromna jer je bend od male skupine ljudi u jednom muzičkom pravcu, evoluirao do nove muzičke forme sa albumom “Cowboys From Hell” koju su nazvali power groove metal i početkom 90-tih utabao taj put mnogim kasnijim bendovima ka njihovim ličnim uspesima u istom pravcu.

Sofijski pohod na Panteru mi je išao preko Niša, gde se našla ekipa ozbiljnih ljudi okupljena oko istog cilja koji su pošli oko 15.30 za glavni grad Bugarske. Uz malo duže čekanje na granici i sve vreme ozbiljno-neozbiljne dogodovštine, i sat vremena kasnije u korist bugarskog prolaznog vremena i pronalaska idealne pozicije za smeštaj kola, bilo je već 20.00 kada smo ušli u Arenu, i nismo ni stigli da vidimo prvu predgrupu: Black Tooth iz Turske. Zato su Odd Crew iz Bugarske bili inspirativni, sa vrlo ozbiljnim groove metal/alternative indie rock zvukom. Ponekad je najteže na domaćem terenu, ali to za ove Bugare ne važi i ono što oni izvode je na svetskom nivou. Bio sam vidno nervozan prilikom ulaska u Arenu jer sam ranije mejlom dobio specijalnu pozivnicu u vidu besplatne karte – sekcija teren, stajanje, od menadžerke koja je tako htela da stane na put svim mukama oko dobijanja zvanične novinarske akreditacije, jer sam bio više nego svestan da ako poštujemo dogovoreno vreme polaska, ne možemo stići do 18.00 iz Srbije, a samim tim to je značilo i moj nepovoljniji položaj kao običnog gledaoca u Hali i uz malo vremena za adaptaciju sam krenuo u osvajanje terena i probijanje sektora uz pomoć press legitimacija. Tako sam do pred sam početak nastupa Pantere došao do prve zaštitne ograde i levog video zida, ali se dalje nije moglo, što me je sprečilo da napravim i bolje fotke za ličnu arhivu. Možda je moglo sve drugačije biti da smo ranije došli, ali možda su mogli i da mi se kažu, u šta sam se kasnije i sam uverio, da su zvanične akreditacije dobili samo bugarski mediji, Panterin social media menadžer, a klasične propusnice tehničko osoblje i obezbeđenje. Videh još kolega sa sličnim problemom (Hrvatska, Makedonija, Grčka) i ruku na srce svi smo već ranije dobili obaveštenje da nam je zabranjen unos profesionalne foto opreme i snimanje, no “tvrd je orah voćka čudnovata, ne slomih ga al zube polomih…” Panterina turneja pod nazivom “For Fans, For Brothers, For Legacy‘ je velika emotivna bomba i povratak u prošlost gde se na početku njihovog nastupa sa bočnih video zidova emituju snimci sa regularnog video izdanja “Vulgar Videos From Hell” i scenama zvaničnih video spotova i fotografija gde su u prvom planu preminuli članovi Pantere. Uz Intro, crveni dim, kreće A New Level. Sledi zagrevanje uz Mounth For War, Philip Anselmo nije više mlađani skočko koga ne možeš uhvatiti po bini. Pored njegove reklo bi se danas već opravdane statičnosti, koja je zbog godina i kilograma razumljiva, mašina i dalje melje – Strength Beyond Strength, Becoming i I’m Broken. Sve zvuči besprekorno, tu greške ne sme biti, ali glavni akcenat je na svetlosnim efektima, laserima i prezentacijama vrlog novog sveta kojim vladaju vučiji zakoni i apokaliptična borba za svoje ja na video zidovima, i pirotehnici u vidu klasičnih bacača plamena i dimnim zavesama različitih boja. Slede Suicide Note Pt.2, 5 Minutes Alone i This Love.

Rex Brown, iako vidno najmršaviji član benda, svojom bas gitarom daje tempo i štimung koncertu, a Zack Wylde je idealna zamena za Dimebaga (ako ista postoji), jer je gitarski virtuoz, pa je ono što je odsvirao verno originalu. Charlie Benante je bubnjarski mag sa najjačim mogućim referencama. I to se čuje, i to se vidi. Na bas bubnjevima slike pokojne braće… Vožnja se nastavlja uz Yesterday Don’t Mean Shit, Fucking Hostile, Cemetary Gates u nešto izmenjenom aranžmanskom miksu sa Planet Caravan i fantastičan poslednji deo koncerta uz Walk, Domination, Hollow i Cowboys From Hell, sa Anselmovim akapello refrenom iz Stairway To Heaven, na kraju. Iz nekog razloga, vrlo mi je čudno osećanje posle ovog koncerta, jer kada nešto sa distance gledate, svemu prilazite nostalgično… Možda grešim, ali ne verujem da će ova Pantera ikad uraditi nešto novo po pitanju novih albuma u ovom sastavu, a možda to i nije plan. Svejedno, ovaj koncert je bio dobar i moja očekivanja jesu ispunjenja, ali zbog mnogo činilaca koja su prethodila ovoj priči, moje dobro često znači i mnogo dobro za običan narod. Sve u svemu, skoro 13 000 zadovoljnih ljudi, i ništa manje do vrhunskog performansa… Welcome home, boy…

Tags: arena, Bulgarian Display Of Power, Pantera, Sofija