Đura Mornar: “Anđeoske pesme” za anđeoske ljude

Pisati o bilo čemu u vezi Vladimira Đurića Đure (kog ne treba mešati sa ništa manje renesansnim likom slovenačkog Bosanca, sličnih polja delovanja, a istog prezimena, sa nadimkom Đuro), a u uvodu se ne „dotaći“ njegove pred-istorije, neuputno je i nedostatno. No, pokušati, kao uvod, tek u kratkim crtama, naznačiti čime se sve bavio i šta je sve (u)radio, gotovo da je nemoguće. Jer, verujem da ni sam ne zna šta je sve na raznim poljima radio, niti da se svega toga može (u kratkom vremenu) setiti.

Vladimir Đurić Đura paralelno je studirao dva fakulteta, od kojih je apsolvirao opštu književnost na Filološkom, a diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti i u tim okvirima se, uz brojne „ispade“ iz ovih sfera, otprilike kreću i sva njegova umetnička interesovanja; pa je tako tokom četiri decenije izuzetno kreativne i plodne karijere bio i: pesnik, prozni pisac, novinar, kolumnista, scenarista, dramaturg, marketinški stručnjak, reditelj, voditelj, čak i glumac. I, u svakoj od ovih oblasti ima niz referenci koje je gotovo nemoguće nabrojati (brojne zbirke pesama, knjige eseja, tri romana, petnaestak pozorišnih predstava koje je što pisao, što režirao ili u njima (i) igrao, još brojnije radio i TV emisije, serije, kvizove i Bog te pita šta sve još ne.

I tu sad, posle ovog podužeg uvoda u kom smo puno toga još uspeli da ne pomenemo (iako ni jedno od praktično stotina dela nismo poimence naveli) dolazimo do oblasti koju jedino u svemu onom gore nismo ni dotakli. A to je muzika, koja je i tema ovog napisa. U kom bi se, opet, ulazeći u rukavce, izgubili kao u lavirintu.

Za Đuru, odnosno njegovu tadašnju grupu Heroji, prvi put sam čuo polovinom osamdesetih, kada sam, ne sećam se kako i gde, kupio njihovu singl ploču „Bilder“/“Kiza rok“ koja me je svojom originalnošću naterala da godinu-dve nakon toga „na prvu“ nabavim i njhov jedini album „88“, nazvan po godini izdanja, sa kog se, kao veliki hit, izdvojila pesma „Zgromiću te ja“, po meni jedna od najboljih pesama Ex-YU novog talasa (vala), a kao posve originalna grupa, sa još nekoliko renesansno-talentovanih članova u sebi (ovde ću pomenuti njegovog kolegu iz klase, reditelja, ali i muzičara Milutina Petrovića – koji je, takođe, priča za sebe), sa ovim albumom su se našli i u knjizi – izboru „YU 100 – najbolji albumi jugoslovenske rok i pop muzike“ koju ću, zajedno sa Danilom Štrpcem, (u)raditi desetak godina kasnije.

Osim što sam tu i tamo na nekoj od tadašnjih televizija gledao i neke njegove emisije, čak i ne znajući (sistematičnije) čime se bavio tih turobnih devedesetih godina, na Vladimira Đurića Đuru sam ozbiljniju pažnju „bacio“ polovinom decenije ratova, sankcija, hiperinflacije i svega iz čega smo tada, izranjavljeni i spolja i iznutra, polako izlazili. Igrom slučaja, u Radio TV reviji, u kojoj sam tada radio, „zapala“ mi je, da o njoj nešto napišem, Đurina muzička kaseta „Maštarije“, sa divnim pesmama koje su sve odreda imale hitoidne potencijale, sa džeziranim latino-američkim ritmovima i nostalgično-setnom atmosferom, toliko suprotnom u odnosu na sve ono što nas je (do) tada okruživalo. I, mada je ovaj Đurin album, stekao malobrojno (ali kultno) sledbeništvo onih koji su ga uopšte čuli, široj publici je uglavnom ostao nepoznat. Da podsetim na njega, ja sam ga u knjizi „Kako (je) propao rokenrol u Srbiji, uključujući i 100 najboljih srpskih albuma od raspada SFRJ“ stavio na svoju listu među meni najdražih 20 albuma iz tog perioda, ali sam u tome ostao usamljen. No, taj album je, na neki način, pre svega po latino-američkom šmeku, najavio tematski okvir njegove sledeće muzičke faze sa grupom Đura i Mornari, zbog koje će svoj nadimak i nadgraditi u Đura Mornar. Ova šarenolika grupa odličnih muzičara, sa Đurom kao frontmenom i autorom skoro svih pesama, ali što je posebno bitno, duhovitih, ponekad i pomalo lascivnih tekstova, sa četiri objavljena albuma (i petim, sa najvećim hitovima) već četvrt veka, kroz hiljade nastupa na (i u) najrazličitijim mestima, uveseljava publiku gde god se pojavi. I, kao što u prethodnom delu (opravdano) nismo mogli da pomenemo sve u čemu je Đura uspešno učestvovao, tako će i ovde „ispod radara“, ostati njegovi u međuvremenu rađeni solo-radovi, brojne pesme koje je komponovao ili pisao (a najčešće i jedno i drugo) za druge pevače i grupe, muzike koje je radio za pozorišne predstave, TV emisije i svašta još.

Imajući sve to u vidu sa nestrpljenjem sam čekao promociju Đurinog novog albuma „Anđeoske pesme“ u izdanju Multimedia Music-a. Znajući unapred da je album radio sa virtuoznim (klasičnim) gitaristom i kompozitorom Nemanjom Bogunovićem, uz svo predznanje, u „najmanju ruku“ sam očekivao da opravda(ju) ovaj pomalo pretenciozni naziv. I, nisam se prevario.

Na promociji u prostorijama Multimedia Music-a, koje su za ovu priliku bile pretesne, pored glave kuće i izdavača Rodoljuba Stojanovića koji je govorio o svojoj dugogodišnjoj saradnji sa Đurom, o autoru i njegovom delu govorio je i pisac Zoran Stefanović, koji je, „snimivši“ i komentarišući prisutnu brojnu publiku, istakao da otprilike jednu polovinu čine značajni i ostvareni ljudi iz umetničkog sveta, drugu Đurini dugogodišnji prijatelji, a većina njih spadaju u obe ove grupe, što dovoljno govori o samom čoveku zbog kog smo se te večeri okupili. Na kraju promocije, pre neobaveznog ćaskanja i koktela, Đura i Nemanja izveli su tri pesme sa albuma, iako je prisutna publika, koja je s naporom „s nogu“ pratila ovo dešavanje, naravno, tražila još.

I da konačno pređemo na sam album. Već prvi gitarski taktovi uvodne pesme „Ljubavni brod“ neodoljivo me podsećaju na Balaševićev „Portret mog života“ (sa Đoletovog albuma „Jedan od onih života“) i direktno udaraju u sentimentalnu žicu, koja me, iako će tih par taktova provejati kroz pesmu još jednom-dvaput, sa još par diskretnih tonova nečega što podseća na tamburaše, „ne pušta“ do kraja albuma. Ta mala diskretna posveta Panonskom mornaru, koja nas uvodi u voz za koji samo naslućujemo kuda nas nosi, svesni da će vožnja biti ugodna, ali i setna, baš kao što je setno i svako prisećanje na vozove našeg detinjstva.

Tango „Stara ljubav“, stilski podseća na Mornare, ali zadržava onu melanholičnu de-molovsku notu, a potom, jedna za drugom, slede lepe balade (poput „Da probamo opet“), miksovane sa latinoameričkim-ritmovima i zvucima gitara Nemanje Bogunovića, kao da ih sviraju fenomenalni legendarni Kubanci iz Buena Vista Social Club-a; povremeno mi neka pesma zaliči i na čuvene ruske šansonjere, Okudžavu i Visockog, poneke su u stilu Mornara, a negde mi gitara zazvuči i malo renesansno, baš kao Ričijeva u fazi Blackmore`s Night.

Dve od ukupno devet pesama („Plavi tango“ i „Serenada“) komponovao je maestro Bogunović, a sve tekstove, koji su listom ljubavni, posvećeni nekim starim i bivšim, ali i sadašnjoj ljubavi, napisao je Đura, često te žene nazivajući anđelima, pa otud valjda i ovakav naziv albuma. Treći član ekipe je Milan Milosavljević Burda, šef benda Đurinih Mornara, u čijem studiju je album snimljen, a koji ga je i producirao, tako da sve bude svedeno, filigranski precizno i nadasve nostalgično.

Iako je, u stilski skladnom i dobro ukomponovanom albumu, teško izdvojiti „favorite“, i mada sve pesme imaju hitoidni potencijal, meni lično, barem na prva dva slušanja, osim one prve, najviše su se za srce zalepile „Tiha stvar za nju“ (sa stihovima „Na velikom balu/ sa stotinu dama/ ja plešem sa jednom/ što srce mi slama“) i „Volim te jako“, koja zatvara album, a budući da je u sadašnjem vremenu verovatno je posvećena aktuelnoj ljubavi, što ne umanjuje njen sentiment.

Iz svega navedenog, jasno je da mi se album izuzetno dopao i da ću mu se više puta vraćati, baš kao i svi oni koji ga makar jednom preslušaju, jer ova je muzuka bogom dana za easy listening, u kišna popodneva, prilikom putovanja i uvek kada (želite da) vas ophrvaju nostalgična osećanja, ili ste njima već obuzeti. I, naravno, svako će tu naći i neke njemu možda omiljenije pesme i otkriti minijature koje su meni do sada promakle.

I na kraju (što bi Englezi rekli „at last but not least“), ali ne manje važno, ovde iskreno želim da pohvalim izdavačku „politiku“ Rodoljuba Stojanovića i njegove kuće Multimedia Music, koja nas svako malo obraduje vrhunskim (možda na prvi pogled nekomercijalnim) izdanjima, bez kojih bi cela muzička scena, kojoj upravo ovi albumi daju širinu i dubinu, bila nepopravljivo siromašnija. A da to ne bismo ni znali. U takva, izdanja, samo u poslednje vreme, pored albuma o kojem je ovde reč, spadaju i dela džezera Dušana Petrovića i kultnog (alternativnog) džez-rok muzičara Đorđa Ilijina. I pošto su sva tri pomenuta autora tokom svoje karijere bili i profesori na umetničkim akademijama, ovaj posao bi mogli nazvati profesorskim, a sudeći prema najavama iz MM, sledeći u tom nizu već uskoro će biti i solo album Nemanje Bogunovića.

Tags: Anđeoske pesme, Đura Mornar, Multimedia Music, promocija, Rodoljub Stojanović, Vladimir Đurić Đura