Fidbox-ov (tri u jedan) mini rock fest

Imao sam barem četiri-pet jakih razloga zbog kojih sam “morao” da odem na tu svirku.

Hteo ja to da priznam ili ne, ruku na srce, godine čine svoje i sve me je teže odvojiti iz komfornosti doma, pa tako i za neke promocije i svirke, na koje u trenutku kad me na njih pozovu, obećam da ću doći, što je taj datum bliži, sve me više mrzi da se spremam, da razmišljam da li da idem kolima (i gde da ih parkiram) ili gradskim prevozom i koliko od njega i do njega imam da pešačim, pa sve do toga da li tamo gde idem sme da se puši i da li ću morati da stojim, što je često i ključni argument za odustajanje. Sve te nedoumice i “otežavajuće okolnosti”, kao “opravdanje” ako odustanem, vrzmale su mi se po glavi i celog tog 22. aprila, za koji je bio zakazan (a ja na njega pozvan) Fidbox-ov mini-festival sa tri gostujuća benda, koja sam baš želeo da čujem uživo. Dodatni razlog da dustanem bilo je i to što mi je sin, na kog sam računao da će me voziti i ostaviti na datoj adresi, kružeći potom okolo i tražeći parking, ali naravno i da mi pravi društvo, jer i on sam sve to voli. No, budući da je ceo taj dan (kao avio-inženjer, po dužnosti) proveo u Batajnici na nekom vojnom mitingu i vrativši se odande mrtav umoran, tek kasno popodne saopštio mi je da bi rado išao, ali da je premoren. I tad sam već bio spreman da odustanem, ali… imao sam barem četiri-pet jakih razloga zbog kojih sam “morao” da odem na tu svirku. Prvi je, inače sjajna saradnja sa Goranom Jovićem, urednikom Fidbox-a, koji je sve to organizovao, a pritom godinama već radi sjajan posao na promociji i podršci domaćeg rokenrola, drugi povezan s njim, što u grupi iz Stare Pazove, koja se te večeri prvi put pojavljuje u Beogradu svira i njegov sin Filip, koji je, saznah to (sa poleđine jednog od CD-a) neposredno pre pisanja ovog “prikaza”, ujedno i direktor ove izdavačke kuće. Treći, ništa manje bitan razlog je grupa BAIR iz Knjaževca o čijem sam (sjajnom) vinil-singlu sa dve fantastične pesme već pisao, postavši u međuvremenu i prijatelj sa njhovim glavnim autorom Ivanom Jelenkovićem i normalno je da sam želeo da ih čujem kako zvuče “uživo”. Trećem bendu iz ove priče, Rok apoteci iz Novog Sada, sam pre par meseci obećao da ću doći na njihovu promociju, pa nisam, jer sam se toga dana baš nešto loše osećao, pa sam im, uz izvinjenje, obećao da ću napisati recenziju njihovog tada promovisanog albuma, što, pritisnut brojnim obavezama i završavanjem novog izdanja jedne svoje stare knjige, takođe još uvek nisam uradio.

No, peti i možda najvažniji razlog zbog koga nisam smeo da propustim ovaj koncert je dobor poznata, a nažalost prilično ružna, činjenica da bendovi iz “unutrašnjosti”, osim onih uveliko etabliranih, kada prvi put dođu u Beograd sviraju u tužno praznim salama i tu se uvek setim konstatacije mog prijatelja Baneta Loknera, koji na raznim skupovima na kojima se govori o domaćem rokenrolu, kao jedan od ružnijih primera u celoj toj priči i svojevrsnu “sebičnost” ne propusti da pomene to da sami rokeri ne idu na svirke drugih rokera, jer bi nekako najprirodnije bilo da baš oni dođu da vide i čuju šta to rade njihove kolege iz drugizh bendova, pogotovo oni koji im (po prvi put) dolaze u goste. Neću ovde o tom zajedništvu, koje bi moralo da postoji u sveopštoj borbi za rok-kulturu, jer bi nas ta priča daleko odvela, tek upravo zbog tog momenta i straha od (polu)prazne sale, ipak odlučih da odem, ne želeći da me peče savest zbog toga što ih ni sam nisam “ispoštovao”. A, to što su neki od njih, kao momci iz Knjaževca, potegli čak trista kilometara da bi došli u Beograd i iste noći se iz njega vratili zaista treba ceniti, jer ovo nije bila svirka na kojoj se pritom nešto moglo i “zaraditi”.

Napravivši, tražeći parking, tri kruga po vračarskom bloku u kom se nalazi klub URMUS-a (Udruženje rok muzičara Srbije) na svirku sam stigao dok je grupa Servis uma iz Stare Pazove već uveliko prašila jedan od hitova Riblje čorbe, da bi u nastavku svirke izređala još nekoliko pesama Van Goga, Partibrejkersa, EKV-a i možda još nekoga, predstavivši se kao odličan (za sada) kaver-bend, pred kojim je lepa perspektiva, čak i u slučaju da ostanu u toj sferi, pre nego što se eventualno upuste u neki autorski rad, koji im najiskrenije želim. No, kaver-bendovi u Srbiji imaju svoje “tržište”, možda čak i sigurnije i isplativije od onih (isključivo) autorskih, a ova grupa iz Stare Pazove ima sve uslove i za jedno i za drugo; odlična ritam sekcija, dobar pevač i za mene prijatno iznenađenje Filip Jović kao dobar solo-gitarista, nagoveštavajući da imaju potencijala i za mnogo više, ma kojim putem se dalje bude kretala njihova karijera.

Potpuno suprotan pristup ima grupa BAIR iz Knjaževca, široj javnosti poznata po dve pesme, izdate na svom prvom vinil singlu (i jedinom u Srbiji u poslednjih deset godina, a jednom od dva u poslednjih četvrt veka). Obe ove pesme (“Pesma bez rime” i “Ona sanja”) bile su hitovi i provele su nedelje na vrhovima top lista Beograda 202, ali i nekih lokalnih stanica u Srbiji, BiH i drugde, stekavši brojnu publiku koja od njih sada, s pravom, očekuje nove pesme (sličnog kvaliteta), pa i album, koji i Fidbox u perpektivi najavljuje. Nastavši manje-više kao “hobi” tri knjaževačka rok-zaljubljenika koji su, po sistemu “zašto da ne probamo” snimili te dve pomenute pesme, sa gostujućim muzičarima, možda i sami iznenađeni (ne)očekivanim uspehom i “pritisnuti” očekivanjima publike (i radio stanica) koji traže “još”, tek nedavno su mnogo ozbiljnije krenuli u celu priču, po prvi put angažujući (odličnog) stalnog bubnjara, ali i klavijaturistu (orguljaša) koji se ove večeri, uz inače prilično problematično ozvučenje koje oni sami očito nisu znali da “podese”, uopšte nije čuo, iako smo videli da nešto tamo “prebira” po dirkama. I, upravo to, nedovoljna uvežbanost i loše tempirano ozvučenje, na trenutke je umanjivalo vrednost nastupa ovog benda koji, inače, ima sjajan kreativni potencijal. Jer, osim dve već poznate pesme i još četiri koje su u međuvremenu uradili i odsvirali, govori o zadivljujuđj kreativnosti ovog benda, čiji autorski rad daleko nadmašuje njihovo sviračko, barem ove večeri pokazano, umeće. Jer, na nekim mestima, u većini pesama, tačno se osetila potreba za nekim adekvatnim solo-deonicama, koje bi trebalo da budu šlag na torti, inače izvanrednih (i muzički i tekstualno) pesama, čiji je kompletan autor gitarsta Ivan Jelenković, a nije ih bilo,osim ako je trebalo da ih svira orguljaš – koji se uopšte nije čuo. No, kako se radi o bendu “u stvaranju”, čiji svi članovi nose potencijal, ali sve to uz puno vežbe treba uzglobiti, uz odličnu ritam-sekciju i istog takvog pevača, posebna atrakcija za mene je bila pesma koju je svojevrsnim baritonom otpevao basista benda, nagovestivši i time dodatni potencijal grupe. Sve u svemu, uz sve manjkavosti (koliko je tome doprinelo ozvučenje, a koliko nedovoljna “uvežbanost” sveže sastavljenog benda) veličina i perspektiva BAIR-a se ogleda pre svega u sjajnim autorskim pesmama, od kojih su dve čak i snažno angažovane, tako da od njih u perspektivi očekujem pre svega odličan album (već ga gotovo imaju) a uz dosta vežbe i nove nastupe na sve značajnijim scenama.

Priča za sebe je grupa Rok apoteka iz Novog Sada, na čiju sam promociju albuma propustio da odem, pa im tu recenziju i dalje “dugujem”, te zato neću ovde pisati o pojedinačnim pesmama sa njega od kojih su većinu i odsvirali, a od kojih su “Vukovi samotnjaci”, kao i “Kišobran za snove” (naslovna pesma tog albuma) već uveliko radijski hitovi. Zanimljivo u celoj priči je to da bend postoji već trideset godina, otkada je osnovan u Užicu, a da je jedini preostali član u njemu pevač i gitarista Ivan Bošnjaković koji se u međuvremenu preselio Novi Sad, tamo osnovao “novu” grupu, koja je, doživevši tokom godina brojne kadrovske transformacije, tek krajem prošle godine izdala svoj prvi, čini se odličan, album. Ali je, pre toga (o čemu mi je tokom koncerta pičao Milan Ćunković) stekla brojno kultno sledbeništvo, postavši klupska atrakcija koja puni sale širom Ex YU. A, pošto su skloniji čršćem zvuku, nije čudo što su postali ikone raznih skupova bajkera, a motordžije i te kako znaju šta je dobar rokenrol. Pa me tako Rok apoteka tokom svirke, neke pesme su i posvećene bajkerima, i po zvuku i temtski podsetila na nekad slavnu grupu Steppenwolf, Divlje jagode ili Kerber sa naših prostora. No, kako su očito godinama bili vrhunski kaver-bend i upravo time stekli ono već pomenuto brojno sledbeništvo, odsviravši u drugom delu (svog) koncerta koji je i najduže trajao i kako vođa ovog benda, krećući sa svirkom, uz najavu Gorana Jovića i dogovor (koliko da sviraju) reče – Možemo koliko hoćeš”, čak su pred kraj bez problema ispunjavali i “želje slušalaca”. No, da se vratimo njihovoj svirci, koja je vrhunska i mogu samo zamisliti kako to zvuči u nekom prostoru sa boljim ozvučenjem i razglasom neg što je to bilo u URMUS-u. Uz sjajnog frontmena Ivana Bošnjakovića koji je podjednako dobar i kao pevač i kao gitarista (ali i kao autor svih pesama), i čvrstu ritam sekciju (koja se za nijansku prejako čula) novina u bendu su dve atraktivne devojke; Duška koja peva vodeće i prateće vokale, kao i klavijaturistkinja Kika, sa takođe odličnim pratećim vokalom, obe u bendu tek odnedavno, nakon izlaska albuma prvenca. I, pošto već najvaljuju i novi album (očito se tu vremenom nakupilo dosta materijala) sa ovakvom postavom i potencijalom Rok apoteka je bend, ostane li u ovakvom okupu, koji ima veliku perspektivu, Jer, i njima je ozvučenje dobrano zasmetalo da na najbolji način pokažu šta znaju i mogu, pošto su se upravo vokali, koji bi trebalo da im budu velika komparativna prednost (troglasno, pa čak i četvorogladsno pevanje), slabije čuli nego što je trebalo. No, onom ko zna da čuje i pretpostavi kako bi to optimalno moglo da zvuči, kao nagoveštaj, više je nego dovoljno i ovo što smo čuli.

Bio je to prvi Mini rok Fest koji je Fidbox organizovao, a agilni Goran Jović najavio nam je za 1. i 2. septembar, kao ekskluzivu, mnogo veći Rok festival u atrijumu Beogradskom sajma, na kom će u obe večeri nastupiti po četiri benda (ekskluzivci ove izdavačke kuće), od kojih je izvesno da će prve večeri svirati riječki Fit i Van Gog, a druge Atomsko sklonište i YU grupa, dok će još četiri (dve plus dve) grupe biti naknadno dogovorene. Nadam se da će i neka od onih koje smo ove večeri čuli biti među njima.

Sve u svemu, bilo je to lepo veče u URMUS-u; koji je za divno čudo bio solidno popunjen, uprkos činjenici da se radi o “izlomljenom” prostoru, tako da su desetine njih u svakom trenutku bile u bočnim prostorijama i oko šanka, tako da cenim da je bilo stotinak prisutnih i da je moj strah od praznjikave sale bio bezrazložan. No, svi ovi bendovi svirali su u Beogradu prvi put i već “iz prve” stekli neku buduću stalnu pibliku koja će svoja lepa iskustva o njima ubuduće širiti dalje. Ja lično sreo sam te večeri neke drage ljude i izravno upoznao neke koji su mi donedavno bili samo fejsbuk-prijatelji, poput rok-pesnika, pisca, aforističara i stend-ap komičara Miodraga Stošića kome se sve ovo toliko dopalo da je na podijumu za igru, uz još neke devojke koje nisu mogle da odole ritmu, iskazao i svoje igračke sposobnosti, inspirišući čak i mene da pomislim da mogu, ali shvativši to neprimerenim za moje godine, samo sam se “elegantno” klatio na barskoj stolici u ćošku.

Tags: bair, Fidbox, Goran Jović, Rok Apoteka