Gramofonske ploče kao prozor u svet muzike

Uskoro u štampu ulazi moja nova knjiga „KAKO JE LUDAK PREPLIVAO REKU i druge nostalgične priče o pločama“, u suštini drugo izdanje „Nostalgičnih priča o pločama“, sada dopunjeno sa šest „novih“ i po sistemu „šta je bilo posle“, dodatnim intervencijama na nekoliko „starih“ priča.

Opredmećeni oblik čistog zadovoljstva

Više puta u ćaskanju s prijateljima i diskusiji o muzici i o pločama na gotovo neizbežno pitanje – Koliko ih imam? – a na koje nikad nisam mogao da dam precizan odgovor, obavezno bi se nadovezala, moja ili tuđa, sasvim svejedno, i konstatacija da sam od para potrošenih za ploče mogao da ozidam kuću, kupim stan ili šta već, pa sad pod starije dane da to izdajem i da živim „da me bog vidi“. Pa bi, u nekim drugim prilikama moja supruga i ja računali koliko smo potrošili na cigarete, koje decenijama švajsujemo u ogromnim količinama, pa opet došli do cifre da smo izduvali još jednu kuću ili stan, pa onda opet najmanje još toliko za knjige, časopise, karte za koncerte ili pozorište i…gde bi mi kraj bio kad bih sad toliko kuća i stanova imao. Međutim, kakav bih to ja onda bio bez ploča, knjiga, koncerata, pozorišta i da li bih i kako uopšte danas, tako prazan, mogao da uživam. I sve mi to liči na onaj vic kad su Cigu primali u Partiju, pa mu govorili kako kao Drug član neće smeti da puši, pije, kocka se ili švaleriše, pa ako treba i život da da za Partiju, a on im na to odgovorio – Pa, ću da dam, zašto da ne dam, jebem ti i taki život.

A ja sam, upravo suprotno, često i nervirajući prvo svoje roditelje, a potom i ženu, celog života, ne želeći da odvojim neke velike pare za garderobu, kakav komad nameštaja ili neku treću „običnu“ stvar, kao krunski argument da je to skupo, uvek preračunavao koliko longplejki bih umesto toga mogao da kupim. Zbog toga i ne kukam za svim onim „avionima i kamionima“ kojih sam se u životu lišio zarad gramofonskih ploča, jer ovo je knjiga priča upravo o njima. I mada ima i onih koje baš i nisam morao da kupim, svaka od njih donela mi je neuporedivo više radosti od bilo kakvih materijalnih vrednosti. I ako postoji opredmećeni oblik čistog zadovoljstva onda je to za mene, na prvu asocijaciju, gramofonska ploča, kao „stvar“ na kojoj sam leteo kroz život, učio, saznavao, istraživao, zavoleo muziku i umetnost uopšte. I neizmerno uživao.

Odmah da se razumemo, ovakve priče o pločama, možda i bolje i interesantnije, mogao je da napiše skoro svako od vas koji ste ih voleli, slušali, kupovali ili na najrazličitije načine nabavljali šezdesetih, sedamdesetih, ali i u decenijama pre i posle toga. Jer, kao što se za televizor kaže da je „prozor u svet“ nama iz tih generacija prozor u svet muzike bile su gramofonske ploče. I mada su i tada postojali i neki drugi „nosači zvuka“, poput magnetofonske trake ili muzičkih kaseta, kao njihovog kasnijeg komercijalnijeg izdanja, uz svo dužno poštovanje prema radio-programima sa kojih smo dobijali prve informacije, samo je gramofonska ploča imala tu vrstu magije koja je svom vlasniku davala utisak „posedovanja“ pesama koje su na njoj otisnute, povezujući ga tako nekim nevidljivim nitima sa obožavanim izvođačima i ujedno ga na neki način čineći „akcionarom“ muzičke fabrike snova. I mada u to vreme nisam o tome, pogotovo ne tako, ni razmišljao, negde podsvesno sam osećao da su, imanjem gramofonske ploče i te pesme i njihovi izvođači nekako jednim delićem i „moji“.

Na neki uvrnut način koji bi mi ovde bilo teško da objasnim, pa neću ni pokušavati, i jeste bilo tako. A nagrada (dividenda) za tu vrstu deoničarskog uloga bila je, šta bi drugo, do mogućnost „beskonačnog“ preslušavanja gramofonske ploče. Kad god hoćeš. I mada se muzička industrija i pre i posle toga trudila da „nosače zvuka“ upakuje u ambalažu koja bi njihovom kupcu osim neophodnih informacija nudila još „nešto više“, jedino u slučaju gramofonskih ploča je tu pogođen „zlatni presek“, pa su omoti imali i „dušu“ i miris (i ukus) i predstavljali umetničko delo sami za sebe, što je opet, za mnoge od nas bio u suštini prvi dodir sa grafičkim dizajnom, pa i sa primenjenom likovnom umetnošću. A tek o tome koliko su sami omoti za gramofonske ploče, pogotovo one velike, long-play formata, koje su upravo zbog onoga u šta su „upakovane“ kasnije nazivane albumima, bili autohtona umetnička dela, ne samo likovna, nego i književna, istoriografska, fotografska, strip-artovska moglo bi se nadugačko pisati. Kroz njih smo, češće nego kroz lekcije u školi i mnogo lakše, uplovljavali u psihodeliju, nadrealizam ili apstrakciju. Uostalom, upravo se s (pop)rok-muzikom, a kroz gramofonsku ploču kao njeno otelovljenje, sve to povezivalo u nešto što je kasnije nazivano rok-kultura, a što je u sebi sublimisalo razne sfere umetničkog izraza. No, o tome postoje brojne sjajne knjige i kao što postoje razni izbori najboljih ploča u istoriji rokenrola, gotovo je isto toliko i knjiga sa najboljim omotima. I, ni malo slučajno, kao što je u većini tih izbora za najbolju ploču u istoriji rok-muzike najčešće biran „“Sargent Peper…“ – Beatles-a, tako je i omot ovog albuma najčešće proglašavan najboljim i najčešće je, u decenijama koje su sledile, parafraziran. Pri čemu ovaj omot svakako ne bi ni bio tako dobar i tako važan da toliko dobra nije bila muzika koja je u njega upakovana, baš kao što je i on sam sigurno doprineo da „Klub usamljenih srca narednika Pepera“ bude kompletno umetničko delo koje je predstavljalo kamen međaš u umetnosti dvadesetog veka.

No, kako ovo ne sme da bude dosadna knjiga i pošto sam se, krenuvši u njeno pisanje, zarekao da neću da mrsim i teoretišem, a ovo već u startu preti da bude baš to, neću više o gramofonskim pločama i njihovim prednostima u odnosu na druge nosače zvuka, jer, što reče Dučić „stvari imaju onakav oblik kakav im da naša duša“, a sve vi to, uostalom, vrlo dobro znate. Cilj ove knjige je da pokuša da pokaže koliko smo nekad voleli rok-muziku, koliko nam je ona bila bitna u životu i koliko je ploča, kao sredstvo koje nas je vodilo ka tom cilju, imala u tome neku nadrealnu ulogu. A to je utisak do kog bi se trebalo stići tek čitanjem svih priča koje slede. Pa, ko izdrži…

I, još jedna napomena, ovo uopšte nisu priče o najboljim pločama i najvažnijim pesmama, iako neke od njih sigurno spadaju i u tu grupu, nego o onima za koje me vežu neki interesantni događaji, bilo da se radi o načinu na koji sam do neke ploče došao ili o nečem drugom što mi se urezalo u pamćenje. Ideju da ih stavim na papir, a onda i u korice knjige, dao mi je Zoran Rogošić, jednom prilikom na Sajmu knjiga, kada sam na štandu Rock Expressa koji su on i njegov brat Branko izdavali, njima koji više pripadaju generaciji vezanoj za CD-ove, pričao neke od (meni) zanimljivih priča o tome kako sam do nekih ploča došao.

– A što ne napišeš knjigu o tome – predloži mi u jednom trenutku, možda i zato da ih ne bih davio više svojim pričama – to bi baš bilo zanimljivo!

Mojoj ženi i sinu, kad sam im posle desetak napisanih priča odgovorio na pitanje „Šta to pišeš?“, nije bilo bog-zna kako zanimljivo i nisu imali ni najmanju želju da priče čitaju u rukopisu, pravdajući se time da ih sve već ionako znaju. S druge strane, kolegama i prijateljima na poslu Emiliji Panić i Đorđu Vukoju, ako nisu glumili zainteresovanost, zbog toga što sam im tada bio nekakav šef, bog zna kako se (navodno) dopalo i, ako im je to bila želja, odlično su odglumili nestrpljivost s kojom su iščekivali svaku novu priču. Što mi je, moram da priznam, bilo veliki podstrek da ih sve završim. Svi oni, na ovaj ili onaj način, pomogli su da se ova knjižica, u koju sam spakovao lepši deo svog života, nađe u koricama.

Ja lično, uživao sam pišući ove priče, sa svakom od njih ponovo proživljavajući trenutak kad sam ih prvi put uzimao u ruke ili stavljao na gramofon, čak se ponovo prisećajući i mirisa ploče, omota, osećanja i neke vrste tom prilikom doživljene pozitivne groznice.

Ako makar delić tih osećanja uspem da prenesem i na čitaoce ovih priča, smatraću da ni njihovo pisanje nije bilo uzaludno.

Dodatak uz drugo izdanje

Mada nije ni pisana ni štampana da bi bila komercijalna, knjiga izdata 2012. godine je rasprodata još odavno, pri čemu sam poslednjih pedesetak primeraka, ne želeći da ih prodajem, ljubomorno sve do nedavno čuvao da bi ih poklonio nekome za koga znam da mi je sličan i da bi ga čitanje tih priča vratilo u neko lepše vreme. Jer, možda najdraži momenat vezan za prethodno izdanje je taj da su mi se mnogi (mahom iz generacije bliske mojoj) više puta vraćali i kupovali još po neki primerak, smatrajući to idealnim (opet generacijskim) poklonom nekom njima bliskom. Izlaskom moje poslednje knjige o rokenrolu, pojavilo se i dosta njenih čitalaca koji su poželeli da imaju i „knjigu o pločama“. Koje više nisam imao. I mada o tome pre toga nikad nisam razmišljao, tu se pojavila i ideja o štampanju novog dopunjenog izdanja. Jer, u međuvremenu sam većinu tih priča objavio i na portalu „Rockomotiva“, a kako su mi usput padale napamet i neke druge priče kojih se za prvo izdanje nisam setio, ideja je zaokružena time da to drugo izdanje sadrži i nekoliko novih priča, koje ćete u ovoj knjizi pronaći.

Kako se i Rođi i Srđanu iz izdavačke kuće Multimedia Music (koja je u međuvremenu pokrenula i svoj Multimedia Books „sektor“) to dopalo, oko novog izdanja smo se lako dogovorili.

Tags: Duško Antonić, KAKO JE LUDAK PREPLIVAO REKU i druge nostalgične priče o pločama