Ja, Naslednik
Sećam se kao da je bilo danas, njega, deda Metodija, našeg komšije. Tada je već bio sedamdesetogodišnjak, bivši majstor za popravke cipela. Živeo je sam u baraci, u naselju Vlae u Skoplju, pre nego što su ih srušili i napravili te monstruozne zgrada.
Bio je miran, povučen, žena mu je preminula i živeo je sam, imao jedno dete – ćerku, udatu u Kumanovu, koja nije, bog zna od kada, dolazila kod starog oca. Nekad bi nas decu, koja smo se tu igrala, pozdravio… Ponekad bi nam rekao kako je sjajno biti majstor za cipele – smatrao je to umetničkim delom. Hteo je da neko od nas nasledi njegovo majstorstvo.
Ponekad bi samo prošao pored nas, dece iz njegovog komšiluka, sa nekim magičnim izrazom u očima, kao da samo on zna neku tajnu i on se njome ponosi, ne bahato, bez ega, samozadovoljno tiho u sebi.
U jednom trenutku deda Metodije je odustao od sveta i od svega, jednostavno je rekao „Dosta je, vreme je“ i prestao je da jede. Legao je na svoj drveni krevet u jednosobnoj baraci i nije ustajao. Mi, komšije, dolazili smo da mu kupimo nešto za jelo ili donosili od kuće (voleo je maminu pitu sa sirom), ali bi sve to ostalo netaknuto. Ispred njega, pored kreveta, stajala je prazna plastična polulitarska flaša kiselog mleka i u njemu sitniš od novca kojim smo mu kupovali kiselu vodu. To je bilo jedino što je stavljao u sebi.
Prolazili su tako dani, on je slabio, jedva govorio, krevet mu je bio pored prozora, a na prozoru je imao debelu zelenu zavesu koju nikada nije skidao, da ne bi video svetlost. Dolazile su i komšije, baba Cena, deda Vele, Nade, Belčo, Sašo, tetka Petra, Letka, Sime, ja i još po neki, terali smo ga da jede, ustane… ali ništa. Probali smo da nađemo njegovu ćerku, ali nismo uspeli.
Jednog dana sam otišao kod njega sam, dete od 9-10 godina, doneo mu pitu, iako sam znao da neće da je pojede. Ostavim je pored njega i hoću da odem, smrad je bio nepodnošljiv, previše prljavštine i izmeta, vazduh je bio težak. Taman krenem, on me uhvati za ruku. U prvom momentu sam se uplašio, ali mi deda Metodije reče: Ne boj se. Želim da ti nešto poverim. Idi tamo do onog kredenca, otvori prvu fioku, iza nje je tajni pretinac, izvadi to što je u njemu i donesi mi. Otišao sam, izvadio i doneo. To nešto je bilo presavijeno u novinama, „Borbu” i „Politiku” , vidi se da je staro. Nije imao snage da ga odmota, pa sam to ja učinio. Unutra je bila koža za popravljane cipela, veličine oko 20×20 cm, i na njoj zabijeni mali i veći ekser. Kaže mi: Ovo što imaš u rukama moje je najveće blago. Dajem ga tebi. Nekako mi se učinilo smešnim. Ne smej se. Jednog dana ćeš mi biti zahvalan. To je mapa. Nalazi se na jednom mestu, tu u Makedoniji (ne smem da kažem gde). Kada stigneš do tog i tog drveća, od tada počinješ da koristiš ovu mapu. Svaki ekser označava razdaljinu koju trebaš preći, svaki prazan prostor je mesto za okretanje, svaki veći ekser označava levo, desno, napred, nazad. A najvažnije je da sa sobom moraš imati prijatelja – životinju, sa kojom ćete postati jedno, koju ćes uzeti još kao mladunca i čuvati do kraja života, sa kojom ćeš ići na to mesto. Računaj da za petnaest godina od danas treba da budeš tamo, u tačno određeno vreme. Jer, sledeći termin je tek posle trideset godina od tada, a sledeći posle pedeset. I opet od početka ciklus od 20-30-50 godina. Ako budeš imao sreće, moći ćeš da odeš tamo dva puta u životu.
Da ga ne uvredim, uzeo sam kartu, zahvalio mu se i otišao. Posle nekoliko dana umro je deda Metodije. Prolaze godine, ja odrastam i tako jednog dana, ni sam ne znam ni kako ni odakle, uzmem da čuvam psa dalmatinca. Dam mu ime Ronin – izvedeno iz japanske mitologije, istorije, šintologije. Postajemo nerazdvojni, dve duše u jednoj, najbolji prijatelj. A na kartu sam sasvim zaboravio. Mesec dana pre tih dvadeset godina slučajno sam naleteo na nju. Odlučim da odem na to mesto sa mojim najboljim prijateljem Roninom. Sedamo u moju “Bubu” iz 1973. sa 1300 kubika, nosim vokmen i neke kasete od grupe Sigur Ros.
Foto: Rosario López
Kad je nešto tajno, magično, nepoznato, onda puštam samo njih, ima nešto misteriozno tajno u njihovoj muzici.
Sigur Ros je islandski bend osnovan 1994. godine u Rejkjaviku. Sviraju svoju kombinaciju world music, post-pop-rock, ambijentala, klasike, njihove tradicionalne muzike i tako su neverovatni, zarazni od prve note. Fenomenalno veliko ime koje stvara muziku kojoj se dive čak i vanzemaljci. Pevaju na islandskom pomešanim sa sopstvenom vokalizacijom koju zovu “Vonlenska”. U stvari, na jednom od svojih albuma napisali su da svako može da stvara svoje tekstove, sanja sa njihovom muzikom, na svom jeziku. Njihova muzika je posebna, ima lekovita, isceljujuća svojstva. Onaj ko ih jednom čuje postaje zavisnik od njihovog zvuka.
Sa Roninom stižem do mesta označenog na mapi, počinjem na onoj mapi da brojim eksere. Pa se okrećem, preskačem, skočim i posle određenog vremena stamen, a ispred mene neki čudan teren veličine fudbalskog terena. Podižem desnu nogu, istupim napred, ali ne mogu da spustim desnu nogu. Ona lebdi. Zakoračim levom nogom, i ona lebdi, u stvari čitav počinjem da lebdim. Ronin me zubima hvata za farmerke, hoće da me zadrži, ali i on počinje da lebdi. Dižemo se na visinu od oko 3 metra od zemlje zajedno. Odjednom vuk pored mene, malo dalje veverica, medved, mrav, zmija, neka nepoznata stvorenja, mnogo životinja. Svi plutamo, letimo, plivamo u vazduhu jedni pored drugih. Niko nikoga ne napada, dodirujemo se, vidimo se, klizimo po vazduhu. Uživaju u ovom neverovatnom stanju, vidim radost u njihovim očima. Ne otvaraju usta, ali se razumeju telepatski na svima razumljivom jeziku. Osećamo se bliskima, kao braća. Životinje lebde pored mene, pozdravljaju me, govore mi: Dobro došao NASLEDNIČE i tebi njegovom prijatelju od duše – misleći na to da sam naslednik deda Metodija. U jednom trenutku dolazi do mene povređena lasica. Kaže mi: Čujem da si imao nešto što leči, isceljuje. Ne znam o čemu priča. Pokazuje ka mom walkmanu. Puštam Sigur Ros nakon što sam skinuo slušalice, da čuju svi. Teku pesme „Agætis Birjun”, „Glosoli”, „Hoppipolla”, „Gobbledigook”… traje festival duše i srca, lava koja pogađa sva čula, a sa svakom pesmom lasica postaje sve zdravija, isceljuje se, prosto neverovatno.
Sat prođe kao minut. Pozdravljamo se i odlazimo. Sledeći put, za trideset godina, vidimo se ponovo ovde. Kod kuće smo, vidim Ronina, verovatno još iznenađenijeg od mene. Gleda me. Očekujem da mi se obrati telepatski, ali ne može. Mi se slažemo i bez toga. Verovatno smo se nekada svi Mi i svi Oni razumeli na istom jeziku, nenasilno, pomagali smo jedni drugima, živeli u slozi, bilo je divno kao što je bilo divno i meni NASLEDNIKU u tih 60 minuta na tajnom mestu, ovde u Makedoniji.
