Kako je Zabranjeno Pušenje uzviknulo “Das ist Walter”
Dva ratnika, svaki na svoj način, Davor Sučić i Nenad Janković, kasnije su se razišli svako na svoju stranu, ako se uopšte i može govoriti o stranama, na sopstvenim muzičko tekstualnim plećima izneli su jednu predivnu bioskopsku priču pretočenu na vinil.
Sve počinje tiho, bezizrazno, onda nežno zatreperi storija o nekom stilizovanom događaju koji zavređuje ili ne pažnju šireg auditorijuma. Uglavnom, uvek su mi smetali napisi u muzičkoj kulturi koji su bili hvalospevi o nekom umetniku koji je uradio nešto, nazovi, teatralno, muzički uzdignuto i koji zaslužuje, zbog svog originalnog nastupa, mesto među zvezdama i zvezdicama, u onome što radi.
Da se razumemo, nema više neinteligentnijih napisa no što je veličanje proseka u sportu. Ali, razumem da od protagoniste i onoga što od njega romansiranu priču tvori, neko zarađuje i na taj način prehranjuje svoje otupele emocije. Novac je uvek najbolji pokretač svih ljudskih napora. Nevolja je kada ga nemate ni malo, ni mnogo, onda ste tromi. Ali, ako ga nemate uopšte ili ga imate mnogo, onda bivate više nego spremni da do njega dođete u što kraćem roku. Ako postoji prilika, ne bira se način.
Lumpovanje po životu ogleda se na mali milion načina, ali ponekad pretegne neka sitnica koja ovekoveči događaj, da mu onu posebnu mimiku koja u sebi nosi, ne samo trag prošlosti, nego predstavlja i poseban eliksir za produžetak bespoštednog budućeg življenja, za one koji mogu i žele da razumeju. Jedan od takvih načina, kada te život izudara do neprepoznatljivosti, ocrtao je debi album Zabranjenog Pušenja ‘Das ist Walter‘ pre punih četrdeset godina. Album je dobio ime po filmu i legendarnoj seriji “Valter brani Sarajevo” Šibe Krvavca. U jedno neotrežnjeno vreme, gde su se još sumirali nekakvi odavno zalutali ideali, pretočeni u tešku birokratiju, nove pritajene bogataše i tu i tamo skrivena iskrica nacionalnog previranja, urbani momci nošeni novim talasom, klasičnog roka i zavodljivim stihovima koji rađaju neku novu, stamenu, scenu rokenrola, u tek nešto malo više od pola sata muzike, recitovanja i pevanja o gradskim pričama, pokazali su da neiskvarena mladež toga doba može zablještati jednim drugačijim sjajem, novoprimitivnim.
Dva ratnika, svaki na svoj način, Davor Sučić i Nenad Janković, kasnije su se razišli svako na svoju stranu, ako se uopšte i može govoriti o stranama, na sopstvenim muzičko tekstualnim plećima izneli su jednu predivnu bioskopsku priču pretočenu na vinil. U klasičnom vestern žanru, zapahnutim partizanskim epom o slobodi, nude drugačiji prikaz, prikrivenu polemiku običnom svetu.
Najširem auditorijumu svakako je “Zenica Bluz” (čuveni prepev hita Džonija Keša) zapala za uho, tipična priča o zločinu i kazni. Veseli vozni ritam u samo nekoliko minuta (uključujući i legendarni recitatorski intro “Pamtim to kao da je bilo danas“) daje sliku muškog morala i sujete koja izbija u prvi plan, a onda sve ide svojim tokom. Naravnom pogrešnim. I dalje tvrdim da na ovim prostorima, bez obzira o kakvoj zabavi je reč, svoje mesto ima i pomenuta pesma. Izvode je svi, svako na svoj način.
“Anarhija all over Baščaršija” je fina tema o počecima Novog primitivizma u centru Sarajeva. Odlično urađena tema sa duvačkim instrumentima.
“Abid” je malena muzička priča o tipičnoj tadašnjoj radničkoj klasi koja ima svoj pečat i svoj stih.
“Selena, vrati se Selena“, ljubavna pesma sa teškim erotskim nabojem.
“Šeki is on the road again” je storija o poštenom taksisti koji ima svoj stav i principe, no može se i prepoznati u bahatosti koju, takođe, ima u neograničenim količinama.
“Neću da budem Švabo” je samo jedna u nizu numera koja stilizuje tadašnju socijalističku omladinu u crvenom maniru rodoljublja.
“Kino 1. maj” predstavlja sve one mladalačke begove iz sadašnjosti u neka romantično-herojska otrgnuća iz sumorne svakodnevnice.
Album zatvara song “Čejeni odlaze“, za sve one koji pod bilo kojim pristiskom napuštaju rođena ognjišta. Uvek aktuelna, nema skrivenog značenja, transparentnost boli do srži, jer reč je o svima onima koji su iz bilo kog razloga proterani, šikanirani, uz opasku tvorca da dvoje ljudskih bića ne mogu na istoj livadi ravnopravno komunicirati, a kamoli živeti.
Međutim, po meni, najupečatljivija je “Put u srediište rudnika Kreka Banović“. Težak tekst, sjajna stvar i muzički veoma zahtevna za izvođenje. Raspotočje gori… kakav bluz, stradanje rudara razara mnogo više od bilo kakve priče o nasilništvu, ljubavi ili boli. Sirotinja, tuga i telegrami saučešća… A ljudi nema, progutala ih je majka zemlja, kao da su oni krivi za sve što druge tišti. Knjigu “Petrijin venac” Dragoslav Mihailović objavio je 1975. godine, a Srđan Karanović je po njoj napravio film koji je zašao u bioskope 1982. godine. U njemu je posebno opisana i prikazana tuga rudara i njihovih porodica. Veza pomenute pesme, knjige, filma i života je pozitivno prisutna.
Život uvek udara kada niste spremni, otrežnjenje uvek biva okasnelo… Okrećete glavu ne želeći da vidite svet onakvim kakav jeste, a on je nepromenjiv. Red krhotina, red bola, onda ide namaz tuge, a na njemu, od bibera manje, zrno sreće. Vi zagrizite ako možete. I nema juče, nema sutra, postoji samo sadašnji trenutak, ranjiv, sumoran i bezbožno proziran. Zato, nema junaka, nema Valtera i ostalih u nizu koji bi ponudili nešto više no junaštva na rečima… a noć pada. Vazda slične priče…
Tekst je posvećen mojoj prerano preminuloj koleginici Mirjani Jovanović.
