Kako su Trikiji sistematski uništili Trickyja…
Na Britanca je odmah svaljeno sve drvlje i kamenje sa najvišeg nivoa, a to je, sasvim očekivano, pokrenulo opštu lavinu besa. Premalo je bilo razumevanja i glasova razuma u jednom tako kritičnom trenutku. Da kažemo da su i glave bile “vruće” u tom prvom momentu, ali sa svaljivanjem krivice i ružnim komentarima na račun Trickyja se nastavilo i u narednim danima. Sve sporne stvari trebalo je rešiti u četiri oka, ali izvođač nikako nije smeo da bude izložen javnom linču.
Završio se 29. po redu Nišville Jazz Festival, a prašina se lagano sleže. Prašina, gde joj mesto nije – na miroljubivom eventu kakav je Nišville. Obično bih utiske sumirao tako što bih sa kolegama i prijateljima divanio o tome ko je imao najbolji nastup, ko je bio otkrovenje festivala i slično tome… Ovaj put ne osećam nikakvo oduševljenje, iako je prostora za zadovoljstvo realno bilo. To kako smo ispirali usta Trickyjem i seirili nad njegovim propalim nastupom velika je sramota za festival, za Niš, za celu Srbiju. Tužno je bilo čitati i slušati sva objašnjenja, izjave, komentare i izlive pakosti na račun Trickyja.
Ko god da je došao na Trickyjev koncert da bi se dobro zabavio, taj je napravio kardinalnu grešku. Verujem da je svakome ko malo bolje poznaje njegov životni put i rad to u startu bilo jasno. No, čini se da je takvih bilo baš malo, te da je veći deo publike imao više nego nerealna očekivanja. Tricky, jednostavno, nije šoumen, nije zabavljač velikih narodnih masa. On muziku koristi kako bi ljudima ispričao svoju životnu priču, a ona je, baš kao i njegova muzika, vrlo mračna i teška. Gotovo svaki album ili EP nosi naziv koji je direktno vezan za neki deo Trickyjevog života. Tako se njegov debitantski solo album zove Maxinquaye po majci (Maxine Quaye) koja je umrla kada je Tricky imao svega četiri godine. Album Vulnerable (ranjiv) iz 2003. godine možda najbolje opisuje Trickyjevu emotivnu stranu, dok naredni Knowle West Boy govori o njegovom odrastanju u opasnom delu Bristola (Knowle West) prepunom gangstera. Adrian Thaws iz 2014. je, zapravo, Trickyjevo pravo ime, a Fall To Pieces iz 2020. predstavlja potpuni raspad Trickyjevog sistema nakon što se njegova ćerka Mina (Mazy) ubila godinu dana pre toga.
Tricky je odrastao uz dva ujaka koji su bili poznati gangsteri i beskrupulozne ubice u Bristolu. Takvo okruženje učinilo ga je potpuno neosetljivim, tako da ga je bivša devojka Björk častila epitetom “emotionally dumb”. To je bilo tako do 1995. godine, kada je sa pevačicom Martinom Topley-Bird dobio ćerku Mazy i kada je, po svom sopstvenom priznanju, počeo da oseća stvari oko sebe, ali to je u tom trenutku za njega bilo i previše. “Lakše mi je bilo da kroz život idem operisan od emocija, ali onda se rodila Mazy i ja sam iznenada počeo da osećam. Problem sa Mazy bio je to što ja nikoga pre nje nisam toliko voleo”, priča Tricky u svojoj autobiografskoj knjizi.
Sada, probajte da zamislite kako se Tricky osećao te ne tako davne 2019. godine kada je izgubio Mazy, a zasigurno ga taj osećaj i danas prati. Da li zaista od takvog čoveka, koji je prošao sito i rešeto tokom svog života, očekujete fenomenalan scenski nastup, zaraznu energiju i dobro zezanje na sceni? Ne, naprotiv! Velika je stvar što smo ga uopšte i imali u lineupu, što je uopšte i pristao da dođe u Srbiju i ispriča nam deo svoje životne priče, onako kako se njemu činilo prikladnim u tom trenutku.
Prvi povici na Trickyja krenuli su od novinara, nezadovoljnih njegovim odnosom prema medijima. Tricky se nije pojavio na zvaničnoj press konferenciji na kojoj izvođači najavljuju svoje nastupe i odgovaraju na pitanja novinara. Nije davao intervjue. Nikome. Više bih voleo da umesto ovog teksta čitate razgovor sa Trickyjem, za koji sam se dugo i studiozno spremao, ali sam isto tako znao da je verovatnoća da se to desi veoma mala. Jednostavno, čovek ne daje intervjue, ili to radi veoma retko. Pokušao sam, zamolio njegovog festivalskog domaćina za desetak minuta razgovora, dobio negativan odgovor, zahvalio se i otišao dalje. I to je to, nema insistiranja, ulaženja u prostor umetnika na silu, nema “samo dva pitanja”, nema “samo jedna fotografija”… Ispoštuj privatnost umetnika ako je to ono što on želi, kraj priče.
Odluka Trickyja i njegovog benda da na Nišvillu nastupi sa 30 odsto kapaciteta osvetljenja izazvala je veliko negodovanje i nerazumevanje publike, ali i fotografa u foto pitu. Da, ljudi su bili besni zbog toga što nisu mogli da VIDE bend. Mnogima nije palo na pamet da je takav scenski nastup definisan u samom koncertnom rideru, pa je veliki broj posetilaca pokušao da (pr)osvetli Trickyja lampama na svojim mobilnim telefonima, a pojedini fotografi su uključili i bliceve. Izuzetno neprofesionalno i bezobrazno.
Tricky i bend počinju svoj nastup, ali vrlo brzo postaje jasno da nešto ne štima. Izgledalo je kao da su u pitanju određeni tehnički problemi, ali nikome nije bilo jasno o čemu se radi. Bend ubrzo napušta binu uz veliko negodovanje publike. Već tada mnogi komentarišu kako se Tricky “otkinuo od vutre” i zbog toga nije u stanju da nastavi koncert. Pokušalo se još dva puta, ali nikako nije išlo, tako da je nastup uskoro i zvanično prekinut.
Prva informacija koju smo dobili od menadžmenta Nišvilla je da je Tricky skinut sa bine “zbog neprofesionalnog nastupa”, a da je potom želeo i fizički da se obračuna sa direktorom festivala Ivanom Blagojevićem. Bend se nakon toga povlači u svoj restriktivni prostor, a stage manager iza zatvorenih vrata pokušava da izgladi stvari i umiri vidno nervoznog Trickyja. Sa druge strane, konferansije festivala upućuje neprikladan komentar na račun Trickyja i najavljuje “domaće Trikije”, Balkan Brass Band i trubače.
Sapunica se zahuktava narednog dana, kada Blagojević za sve probleme okrivljuje “Trickyjeve demone” i dodaje kako je Britanac “bipolarna i autodestruktivna ličnost”, mada je “sjajan umetnik”. Blagojević takođe negira da je bilo problema sa zvukom napominjući da je Sky Music odlično odradio svoj deo posla, te da nikada bolja i skuplja oprema nije bila na Nišvillu.
Narednog dana saznali smo da su toncu Trickyjevog benda otkazala oba laptopa sa kojih su puštane matrice, što Trickyja izbezumilo do te mere da je pretio samoubistvom, a potom želeo da nastupa sa trubačima. Komentari korisnika društvenih mreža više nego adekvatno su pratili ove novosti, često uz veliku dozu prostakluka i primitivizma. Tricky je u međuvremenu otišao iz Srbije, a ovde se i dalje o njemu govori kao o najvećem negativcu.
Nakon rekapitulacije svih dešavanja, prvi utisak je da je menadžment festivala potpuno neadekvatno reagovao u datoj situaciji. Uzmimo kao istinitu informaciju da su oba laptopa Trickyjevog tonca zakazala, jer svi izvori informacija ukazuju na to. Ne verujem da je bilo ko u bendu to očekivao ili bio srećan zbog toga, a moglo se pretpostaviti da će posetioci biti besni, pošto su mnogi i doputovali u Niš samo zbog Trickyja. Dakle, u tom prvom trenutku trebalo je zaštititi izvođača, uz valjano objašnjenje i izvinjenje publici. Šta god da je bio razlog za prekid nastupa, “određeni tehnički problemi” bili bi prikladno opravdanje u tom momentu, a to bi sprečilo i komentare poput “odvratno napušeno govedo”, kakvi su se mogli čuti iz publike.
Umesto toga, na Trickyja je odmah svaljeno sve drvlje i kamenje sa najvišeg nivoa, a to je, sasvim očekivano, pokrenulo opštu lavinu besa. Premalo je bilo razumevanja i glasova razuma u jednom tako kritičnom trenutku. Da kažemo da su i glave bile “vruće” u tom prvom momentu, ali sa svaljivanjem krivice i ružnim komentarima na račun Trickyja se nastavilo i u narednim danima. Sve sporne stvari trebalo je rešiti u četiri oka, ali izvođač nikako nije smeo da bude izložen javnom linču. Vrlo loša poruka i za buduće izvođače na Nišvillu, pred jubilarno 30. Izdanje festivala.
Treba reći i to da je posle tri decenije postojanja Nišville prerastao ljudske kapacitete koji iza njega stoje. Kao i svaka priča koja je krenula srcem, Nišville je pokrenula grupa entuzijasta koja je rasla zajedno sa festivalom i sticala iskustvo. To je sjajno funkcionisalo do jednog momenta, ali su sa rastom festivala počele da se pojavljuju i veoma ozbiljne muzičke “zveri”, što zahteva širok i specifičan nivo ljudskih resursa. Nišvillu je potreban čovek sa dobrim znanjem iz oblasti kriznog menadžmenta, komercijalnim poznavanjem “robe” i sposobnošću da odmereno, brzo i ispravno reaguje u situacijama kakvu smo imali u nedelju 13. avgusta. Sve i da su Trickyjevi problemi sa laptopovima zaista bili nepremostivi, Nišville bi imao neverovatnu ekskluzivu u vidu njegovog zajedničkog nastupa sa Balkan Brass Bandom, a možda bi ušao i u istoriju kao događaj na kome je kreiran novi muzički pravac. Samo da je bilo malo više takta, bolje i brže komunikacije među nadležnima.
Na kraju, koliko god to bila izlizana floskula, pođimo od sebe pre nego što nekoga drugog uzmemo na zub. Daleko od toga da smo bili sjajni domaćini i publika, a nadam se da Tricky nije čuo ili pročitao komentare koji su stigli na njegov račun. Možda je čovek perfekcionista, pa ga je peh sa tehnikom zbog toga veoma pogodio. Možda je želeo da izvede neku od pesama svoje pokojne ćerke Mazy, koja je, takođe, bila muzičar. Ništa od toga mi ne znamo, ali znamo da ujedamo bez pardona. Za one koji bi želeli da o njemu znaju nešto više, preporučujem Trickyjevu autobiografsku knjigu “Hell Is Round The Corner”. Ukoliko vam knjiga nije dostupna, ovaj intervju za Guardian biće više nego dovoljan.
