Knjiga Josipa Dujmovića „U inat godinama“: Legenda o Indeksima
Ljubav koju je prema Indeksima Josip Dujmović gajio otkako zna za sebe, novinarski zanat koji je vremenom stekao i talenat koji je oduvek posedovao, kombinovani sa neverovatnom upornošću i sistematičnošću (da kolima putuje u Skandinaviju ili leti u Ameriku, mesta u Ex Yu da i ne pominjemo) kako bi priču obogatio, dovoljno svestan da mu to u „ovoj zemlji“ nikad ne može biti plaćeno, jednostavno se graniči sa „ludilom“, poput onog u kom Fickaraldo (u istoimenom filmu) gradi operu u sred džungle u Amazoniji i preko brda, uz pomoć urođenika, „prenosi“ 340 tona težak parobrod. No, tu dozu „ludila“ s kojom se autor upustio u ovakav poduhvat, mogu naslutiti samo oni koji su se sličnim poslovima bavili. A bez toga i takvih ljudi (sklon sam da „mračim“) nema nam budućnosti, podjednako i nama s ove i njima s druge strane Drine.
Tokom celog života obogaćenog rokenrolom kupio sam, pročitao ili povremeno „iščitavao“, na desetine, pa možda i stotine (ajde da kažemo) muzičkih knjiga. Najveći deo toga čine razne enciklopedije, leksikoni, foto-monografije, rang-liste najboljih albuma i pesama „koje morate čuti pre nego što umrete“ i tome sličnih izdanja, od kojih sam neka i sam pisao, a koja se po prirodi stvari nikad ne čitaju „od korica do korica“, nego ih povremeno uzimaš u ruke da bih iz njih izvadio poneku informaciju. Neke od tih knjiga, iako ih je možda pregazilo i vreme (kao i internet) večito mi stoje na dohvat ruku u koje ih često uzimam, ne ustajući iz stolice za kompjuterom. Ubedljivo manji procenat te „bibliografije“ predstavljaju biografije (ili monografije) pojedinih bendova ili pojedinaca iz te sfere, kakvih u prvim decenijama mog bavljenja rokenrolom kod nas (prevedenih) nije ni bilo, pa sam se čak povremeno, i pored mog solidnog engleskog „patio“ čitajući originalna izdanja. A onda je krenula najezda prevedenih ili pak autorskih knjiga o nekima od najvećih imena, toliko da se to više nije moglo pratiti raspoloživim vremenom, sve tanjim novčanikom, a boga mi i sve skučenijim prostorom u stanu. Pa sam tako „u letu“ pravio selekciju, kupujući samo ono za šta sam siguran da ću ga pročitati. I, kao što sam, redosledom po kom sam ih u nekoj svojoj ličnoj top-listi gradirao, prvo morao pročitati nekoliko knjiga o Bitlsima, Rolingstonsima, Pink Floidu, Cepelinima, Džimiju Hendriksu, Dženis Džoplin, Leonardu Koenu i još ponekom, kao pandan tome na domaćoj sceni (koja mi je još iz dečačkih dana uvek bila podjednako važna) skoro da nisam imao šta da čitam, ako izuzmemo Bijelo dugme o kojem sam oduvek mislio da „i previše“ znam. Tako da se sad ovako „na prvu loptu“ mogu setiti samo sjajne Ivačkovićeve knjige o Đorđu Balaševiću i simpatične knjige Kokija Đukića o omiljenoj mi grupi S vremena na vreme, koja je ipak samo neka njihova šire objašnjena diskografija. A zašto vas sad ovde smaram tim detaljima, shvatićete negde pred kraj teksta, jer (po jednom od pravila krimića) ne želim da odmah na početku priče (o knjizi) otkrijerm „ko je ubica?“.
Ime Josipa Dujmovića ostalo mi je negde zapreteno u mozgu još iz „prošlog života“, iz vremena SFRJ, kad sam (uglavnom u „Džuboksu“) čitao njegove tekstove, a onda je, kao i mnogo štošta iz bivše nam domovine, pogotovo iz njenih zapadnih krajeva, iščilelo iz sećanja i smestilo se u sferu „ispod radara“, kako bi se to danas popularno reklo. Da mi se ponovo pojavi u rok-vidokrugu desilo se nedavno, kada je za Multimedia Books (izdavač sa kojim sam baš tad „pregovarao“ o nekim mojim budućim knjigama), objavio nepretenciozno-lahorastu knjigu „1001 Rock Biser“ prepunu anegdota i zanimljivosti iz rok-sveta. Tada, na promociji pomenute knjige, saznah i da za istog izdavača priprema novo, prošireno i dopunjeno, izdanje knjige o Indeksima, koje sam otada s nestrpljenjem iščekivao.
I, kao što Josip Dujmović u svojoj knjizi o Indeksima na blizu četiri stotine strana ispisuje njihovu biografiju, barem na upola toliko strana, tek kratkim uvidom u njegov CV, mogla bi se ispisati i njegova „radna“ rokerska biografija. Jer, za sve nas „iz pedeset i neke“, iz vremena daleko pre interneta, a često i bez telefona, može se reći da smo „renesansni tipovi“, pošto nekako jedno uz drugo „pasuje“ da, slušajući rokenrol, voliš i filmove, pozorište, strip, podrazumeva se i literaturu, a ako si ona „univerzalna sveznalica“ (ili „univerzalna neznalica“) što je novinar iz tog vremena morao biti, nekako se podrazumevalo i da se uz praćenje i pisanje o svemu tome, pomalo i „paćaš“ u svaku od tih kulturnih sfera. Daleko bi me ovde odvelo da nabrajam šta je sve Josip Dujmović u životu (u)radio, jer svaki od čitalaca ovog napisa moći će to da pročita u njegovoj knjizi, ako ga ovim „napisom“ ubedim da istu i kupi, a onda je i pročita. A Josip je, pored hiljada tekstova, isto toliko emisija na Radio Zenici, koncerata i festivala koje je organizovao i mnogo toga još, napisao i jedan ratni ljubavni roman, kao i jednu pozorišnu predstavu igranu u uglednom zeničkom teatru. I, za knjigu o kojoj je ovde reč, veoma bitno, Josip je bio idejni tvorac i prvi organizator serije koncerata „Indeksi i prijatelji“ kojima je svako od nas koji volimo ovu legendarnu grupu (a ko je ne voli?) morao prisustvovati. Pa je tako i promocija ove knjige bila nesvakidašnja, više nalik na umetnički performans, sa dokumentarnim snimcima, video-klipovima i komentartima istih.
Uz novinarski i spisateljski zanat, koji je za sve te decenije morao ispeći, ono što Josipa Dujmoviča najviše kvalifikuje za pisanje jedne ovakve knjige, pre svega je ljubav prema njihovoj muzici i njima samima, ali i činjenica da ih je, još od najmanjih nogu slušao, gledao, bivao na istim mestima gde i oni i bukvalno ceo život živeo negde uz njih. I, pošto su sećanja „sumnjiva rabota“ čak ni sve to mu nije bilo dovoljno da krene u jedan ovakav poduhvat. Imajući u vidu činjenicu da će sve ono što on o Indeksima u svojoj knjizi napiše, za sve buduće autore tekstova o njima postati aksiom, Josip je sve to, čak i nakon objavljivanja prvog izdanja knjige (2006. godine), koja budući malog tiraža do mnogih izvan BiH nije ni stigla, morao ponovo da proveri, iako mnogih aktera više nije bilo među živima. Pa je krenuo u razgovore, dopisivanja, putovanja i obilaske, ne samo bivših preživelih članova, nego i svakoga od onih mnogobrojnih prijatelja i saradnika „iza scene“ – svakoga ko bi bilo kojim podatkom, informacijom, a ponajlepše pričicom ili anegdotom, mogao da obogati več ionako prebogatu riznicu detalja. I, pritom se „drzne“ da, plašeći se da bi jedna faktografska istorija mnogima mogla biti i dosadnjikava, sve to pretoči u romansiranu biografiju skupine koja je mnogo mnogo više od „samo“ rok grupe, koja bi, pored brojnih velikana koji su iz istog podneblja ponikli, pre svih mogla poneti epitet „Srce Sarajeva“. Pa ćete tako iz knjige saznati i o prvim svirkama, o nukleus-grupama iz kojih su nasta(ja)li Indeksi, ali i koje su se grupe iz njih ispilile, o pionirskim danima domaćeg rokenrola, igrankama u domovima omladine, prvim putovanjima, prvim snimcima, ali i važnije od toga, ko se s kim družio, kako su sklapana ta poznantva koja će se u krajnjem rezultatu sklopiti u muziku koju znamo. I pošto je grupa tokom decenija preživela mnoge promene (jedni odlazili, drugi dolazili, pa se neki opet više puta vraćali) tek kroz čitanje tih priča shvatamo zašto su Indeksi bili to što (još uvek) jesu, zašto je Bijelo dugme moglo biti prvo u Jugoslaviji, ali nikada u Sarajevu, zašto je Zdravko Čolić mogao postati najpopularniji u Jugoslaviji, ali je samo jedan mogao biti Pjevač, kako je sve to u stvari bila jedna velika „porodica“ – Kako se živjelo i kako se voljelo i kako je dobro bilo…
Ljubav koju je prema Indeksima Josip Dujmović gajio otkako zna za sebe, novinarski zanat koji je vremenom stekao i talenat koji je oduvek posedovao, kombinovani sa neverovatnom upornošću i sistematičnošću (da kolima putuješ u Skandinaviju ili letiš u Ameriku, mesta u Ex Yu da i ne pominjemo) kako bi priču obogatio, dovoljno svestan da mu to u „ovoj zemlji“ nikad ne može biti plaćeno, jednostavno se graniči sa „ludilom“, poput onog u kom Fickaraldo (u istoimenom filmu) gradi operu u sred džungle u Amazoniji i preko brda, uz pomoć urođenika, „prenosi“ 340 tona težak parobrod. No, tu dozu „ludila“ s kojom se autor upustio u ovakav poduhvat, mogu naslutiti samo oni koji su se sličnim poslovima bavili. A bez toga i takvih ljudi (sklon sam da „mračim“) nema nam budućnosti, podjednako i nama s ove i njima s druge strane Drine.
Ovo je knjiga sazdana od znanja, ljubavi, entuzijazma i svih onih vrednosti koje novostvorena društva upravo pokušavaju da „ubiju“ u svima nama i osim što nećete moći da je ispustite iz ruku, što ćete se negde nasmejati, ali i zaplakati, što će vam često knedla stajati u grlu, što će vam u kutku mozga sve vreme lebdeti pitanje „šta smo imali i šta smo netragom izgubili?“, ovo nije priča samo o Indeksima (iako je poglavito o njima), ovo je i priča o svima nama koji smo uz njihovu muziku živeli. I, naravno, ne samo muziku, nego i neku danas neobjašnjivu životnu filozofiju, kulturu, moralnost, nazovite to kako hoćete, meni se (izvinite na patetici) opet srce steglo.
Iako mi se čini da o autoru ove knjige sad znam mnogo više nego pre nje, i mada većinu toga nisam ni video ni čitao, smelo tvrdim da je Josip Dujmović ovom knjigom napisao svoje testamentarno delo, po kojem će(mo) ga svi pamtiti. Indeksi kao umetnici i ljudi su ovakvo istinski vredno delo i te kako zaslužili, baš kao i mi koji smo ih celog života voleli i uvek ćemo ih voleti, dokle god to „uvek“ bude trajalo.
