Legenda o Paddyju (Prefab Sprout) i deda Simi: Zvuk koji se čuje na ivici mlečnog puta
Deda Simo je živeo tri kuće niže od doma mojih roditelja, u mestu na kome sam odrastao u Skoplju. U tom periodu, u mojim predtinejdžerskim danima, deda Simo je bio osamdesetogodišnji naturalni umetnik koji je svirao i pevao na kavalu, uglavnom pesme iz Belomorske Makedonije, čak je komponovao I svoje pesme…
Za njega je bilo karakteristično da je svaki dan pešačio od kuće do centra grada i nazad (oko 12 km, brzinom od oko 6-6,5 km/h što je dosta brzo) i to leti/zimi, kiša, sunce, umoran, odmoran, nervozan, uzbuđen, hodao je zbog zdravlja. Okupio bi nas, decu iz komšiluka, i objašnjavao prednosti trčanja i hodanja.
Njegov način pravljenja pasulja bio je nadaleko poznat, pravio ga je u velikom loncu i jeo ga tri dana.
Deda Simo je živeo sam, nikad se nije ženio, posećivali su ga rođaci iz sestrine porodice, doduše veoma retko. Kako je vreme odmicalo, iako je bio u fantastičnom psihofizičkom stanju, vid i sluh su ga polako napuštali tako da na kraju nije mogao ni da vidi ni da čuje. Mi komšije smo dolazili da mu kupimo hranu ili bi mu naši roditelji pravili hranu, i tako iz dana u dan.
Mene je posebno čekao, jer bih ga uhvatio za ruku i sa njim hodao do mosta/keja Vardara i nazad, nekih 700 metara u jednom pravcu. Tamo bi seli i osluškivali mirni tok vode reke Lepenec i zvuk brze vode Vardara koji su se stapali u jedno baš tamo negde na kraju naselja “Vlae”.
Deda Simo je zavisio od pomoći onih oko sebe, ništa nije mogao da uradi sam. Jedino što je mogao bez ičije pomoći to je bilo da svira kaval, iako je već bio skoro gluv i slep. Mi komšije bismo se okupljali da ga slušamo, onda bi neko uzeo tarabuku da ga prati, neko bi pevao, pravi mali koncerti… Iz današnje perspektive to je bilo slično počecima onog bluz/džeza/soul iz delte Misisipij od recimo 1895. do ranih 1900-ih, u kojoj su se sakupljali i pevali Kreolci, Afroamerikanci i Kubanci stvorivši sopstvenu mešavinu bluza/džeza, samo što se kod nas svirao makedosnki soul.
Sad se sigurno pitate koja je nit koja povezuje deda Simu i Paddy-ja. Paddy McAloon (Patrick Joseph McAloon) je bio vođa, kompozitor, pevač jedne od najvećih indi pop grupa svih vremena pod imenom Prefab Sprout.
Dolazili su iz okruga Durham u Velikoj Britaniji. Imali su svoje zlatne dane 80-ih godina prošlog veka. Izdali su 9 albuma, a prva dva „Swoon“ (1984) i „Steve McQueen“ (1985) kritičari smatraju nekim od najuticajnijim, najzaraznijih, visokokvalitetnih, vizionarskih albuma u oblasti pop muzike. Njihove pesme nisu bile sladunjave i zašećerene, nego baš one punokrvne pop plesne pesme, u kojima i duša i srce i noge i mozak jednostavno zadrhte kad počnu njihove “When Love Breaks Down“, “The King of Rock ‘n’ Roll“, „Bonny“, „Apetite“, “Cars&Girls”…
Svi oni koji stvaraju muziku, znaju da je puno teže napisatu pop pesmu, nego alternativu. Imali su solidan komercijalni uspeh, a narod je od njih stvorio neku vrstu kulta. Tekstovi su puni veza odraslih parova, problema u odnosima, koja su rešenja, straha od postignutog / nepostignutog u životu, šta kad ljubav ode, tako običnih tema za obične ljude…
Raspuštaju se tamo neke 2001, a članovi grupe ustupaju Paddyju prava na korišćenje naziva grupe Prefab Sprout pod kojim on stvara sopstvene solo albume. Vremenom Paddy dobija problema sa sluhom (tinitus) i vidom (odvojena retiana), nešto privremeno, nešto trajno tako da je u jednom periodu mogao da vidi samo figure i da sluša zvuke, ali propraćene zujanjem u ušima. Da bi stvorio muziku morao je da radi samo uz pomoć specijalnih alatki koje pričvršćuje na svoj kompjuter, stvarajući zvuk. U tom periodu satima je sedeo na svojoj fotelji i puštao muziku sa malog radija. Menjao je stanice, tj. putovao duž megaherca i slušao razne zvukove, šumove, voditelje, reklame, muziku, emisije…
Na osnovu toga uspeo je da napravi jedan fantastičan materijal, album nad albumima, zvuk koji se čuje na ivici mlečnog puta, nešto što ni Mocart ni Betoven nisu mogli zamisliti, a tek da ih napišu… Bio je to instrumentalni album pod nazivom “I Trawl the Megahertz“, u dve verzije. Ona duža ima više pesama i na njoj se osim naslovne pesme, koja traje oko 22 minuta, nalaze i takavi biseri kao „Espirit de Corps“, „Fall from grace“, „…But we were happy“ – koji predstavljaju vrhunac negove dotadašnje karijere. Publika, muzičari ubrajaju ga u jedan od najlepših albuma 21. veka. A album je kolekcija zvukova, šapata, glasova voditelja radio stanica, rajske muzike, violine, trube, kontrabasa, sajzera, čudesna kombinacija elegije, nade, straha, umora, opsesije, ljubavi.
Ta ljubav prema muzici je ono što povezuje deda Simu i Paddyja. Iako imaju velikih problema sa vidom i sluhom, oni sviraju, stvaraju svoje pesme. Jedan (Paddy) je međunarodno priznat, drugi je ostao lokalna legenda.
