LP nakon 32 godine: Ludilo – Čoban tjera monstrume
Legenda kaže: “…nekad, u nekoj zemlji koja se zvala Jugoslavija, postojao je jedan bend iz Tuzle, zapravo skupina dugokosih dečaka u svojim najboljim godinama koji su svirali thrash metal, po uzoru na tadašnje velike svetske bendove ovog žanra i imali su tekstove na domaćem jeziku (bosansko/hrvatski/srpski – izaberi svoj jezik), imali smehotresan pristup uživo, pri tom nemajući velike prohteve i želje, jer su samo želeli da sviraju gde god su mogli i taman su počeli da od sebe prave ime koje će postati priznato u celoj bivšoj zemlji, svirajući kao kruna tadašnje karijere na tadašnjim metal atacima i hard metal festivalima po Novom Sadu (1989,1990 i 1991), što tada uopšte nije bilo lako, pa su izdali kasetu “Čoban tjera monstrume”, za izdavačku kuću Gordane Petrović iz Ripnja.
Čini se sve je bilo idealno, međutim… Tadašnja deca su tih godina samo maštala o pravoj ploči, muzika je bila drugačija i tinjala je samo nada da će nekad, neko možda izdati LP, ali… Ova priča nije bajka, jer je đavo došao po svoje već polovinom 1991, bivša zemlja se raspala zbog gluposti, bahatosti i osionosti političkih moćnika sa svih strana, građanski rat je počeo da besni, a iz ugroženih područja ljudi su se spašavali kako god su znali i gde god su mogli. Cilj je bio jednostavan – ostati živ. I živeći u tim i takvim uslovima, kome je bilo do muzike, uopšte!?
U vihoru rata, osim ljudi, materijalnih i nematerijalnih dobara, i brda uspomena na detinjstvo i život uopšte, nestala je i master traka sa koje je bend Ludilo umnožavao svoje kasete, a život je dalje napisao vrlo čudnu priču. Članovi benda rasuti po belom svetu, nisu bili u mogućnosti da povežu nemoguću matricu dugo godina, sve dok…
Vreme sadašnje – zahvaljujući internetu, društvenim mrežama, istomišljenicima, prijateljima, prijateljima prijatelja, prošle godine poštovalac rada benda, tadašnji maloletni vlasnik jedne kopije u privatnoj prepisci sa drugim prijateljem saznaje da se bend zauzeo da napravi ploču sa starim materijalom sa kasete i da traži najbolji snimak. Tadašnjeg izdavača kasete ne mogu da nađu, dostupni snimci na youtube ne zadovoljavaju minimum kvaliteta i potrebna je mala pomoć prijatelja… Nekadašnji maloletni poštovalac benda uspeva da prebaci analogni snimak sa kasete i pošalje prijatelju benda i izdavaču. Sam snimak nije bog zna kakvog kvaliteta, ali od nemerljivog je značaja njegovo zauzeće, telefonski kontakti sa ljudima koji imaju verovatno bolje kopije.
Od tada je prošlo godinu i po dana, izdavač ploče kome očito nije bilo najasnije zauzeće nekadašnjeg maloletnog fana tražio je i na drugoj, trećoj strani. Kvalitet snimka na analognoj kaseti je otprilike svuda isti, ne može baš “starac Fočo od stotinu ljeta”, da uspešno fudbalski parira klincima u najboljim godinama, ali u muzičkom smislu uživo – “bez starca, nema udarca”. Postprodukcija snimka je maksimalno ispolirana savremenim audio softverom u studiju Kut sobe u Zagrebu, dobijen je finalni proizvod koji je jednak recipročnoj vrednosti ploče koja nikad nije objavljena, ushićenje je veliko kao da je neko ustao posle tridesetdvogodišnjeg sna, a ujedno to je nekako i ovaplođenje i povratak u tinejdžerske godine danas ljudi u zrelim godinama.
Jeste, osećaj je sličan kao kad gledate stare požutele slike u foto albumu i jeste, moglo je Ludilo iz Tuzle ponovo da snimi ceo taj materijal, međutim to ne bi bio duh tadašnjeg vremena, zapisan na traci. Baš zbog toga je umetnička vrednost ovog vinila mnogo veća od svih ostalih izdatih ploča ovog vremena. Za razliku od kasete, na ploči nije stavljena uživo verzija Iron Fist, legendarne grupe Motorhead, zbog eventualnih komplikacija zbog autorskih prava, ali tu su svi oni hitovi koji su udahnuli novi život dobro poznatom materijalu: Teror piva, Požuda, Egoista, Daj seko, daj, Nigde me nema, Hard Core, Još luđe.
Tekstopisac je bio Radan Lukić, za muziku su bili zaduženi tadašnji gitaristi Đani i Čombe.
Iza ove ploče stoji izdavačka kuća iz Kanade Ill in a head, odnosno Berislav Sabolić. Dino Alić je uradio omot ploče.
Savremenim povratkom u prošlost je na najlepši način ispričana jedna sentimentalna priča o mladosti, o ostvarenom snu koji su zajedno sanjali i ljudima koji su to ostvarili. Priča je vrlo ozbiljna i poslednje novosti kažu da momci do kraja ovog meseca, ponovo ulaze u studio i počinju da rade nov materijal koji zvuči svetski (a koji je autor ovih redova čuo), ali svet ne bi baš lako podneo duplu ploču Ludila kao best of izdanje, pa ovaj comeback ide postepeno, korak po korak… I konačno, nije cela Tuzla, samo jednu kozu muzla. I ovako živimo u teškim vremenima, pa je staro-novo Ludilo svima preko potrebno…
