“Maggot Brain” na relaciji Skoplje – Dubrovnik – Ruma
Pre neki dan sam odlučio da sortiram, očistim, obrišem, prebrojim svoju kolekciju ploča. Podosta ih je i znam da mi treba prilično vremena. Prva ploča koju sam uhvatio je “Maggot Brain” i na njoj je samo datum 6. jul, bez godine. Taj datum i taj album vraćaju me mnogo godina unazad.
Osamdesetih… Škotot, Rambo i ja, dečaci od 15-16 godina, sa vrlo malo novca u džepu, samo sa vrećama za spavanje, 5. jula stopiramo od Skoplja, idemo na odmor u Dubrovnik. Stižemo 6. jula. Idemo u kamp Babin Kuk. Kada nam kažu koliko novca treba platiti za spavanje, odustajemo. Pedesetak metara dole ispred ulaza su Putica, Loren, Dejan… I za njih je preskupo. Dogovaramo se da spavamo u šumi, žbunju Babinog Kuka, da ne plaćamo spavanje u kampu.
Tada su tamo bila samo tri hotela, okolo je bilo kamenje, žbunje, drveće, trnje.
Sada su tu sve sami luksuzni hoteli, mega odmarališta.
Hodamo kroz žbunje oko 20 minuta da nađemo mesto gde možemo da parkiramo rančeve i vreće, pa da umorni zanoćimo. Neka muzika dopire iz bliže okoline, naša – tada znana i kao hipi rokerska. Među tim žbunjem beše jedna zaravan na koju je moglo da se smesti desetak ljudi sa vrećama i tu nabasamo na Zorana, dvadesetogodišnjeg hipika iz Rume, samog, studenta filozofije Univerziteta u Beogradu. On je imao onaj mini gramofon na baterije koji je mogao da vrti samo singlove. Upoznajemo se i on nam nudi da sednemo.
Kaže nam „Momci, sve je u redu, drago mi je što neću biti sam, ali znajte, danas samo ovu pesmu vrtim“. Uzimam singl u ruke i na njemu dve pesme, na jednoj strani omota je „Samba pa ti“ Santane, a na drugoj „Maggot Brain“. Zbog činjenice da su se obe našle na istoj ploči, a i stil muzike je bio prilično sličan, dugo sam mislio da je i „Maggot Brain“ Santanin.
Slušali smo taj “Maggot Brain” najmanje pedeset puta tog dana. Kroz razgovor sa Zoranom saznajemo zašto svake godine sluša baš nju samo i to samo 6. jula. Sa četiri godine umire mu majka, a on ostaje sam sa ocem.
Ćale je bio umetnik-slikar, čovek drugačijeg načina razmišljanja, mnogo je putovao po svetu… Zakačio je na tim “belosvetskim lutanjima” da vidi i desetak koncerata velikana svetske rok scene, i sa svakog putovanja donosio je ploče.
Zoran je odrastao uz oca, čuvali su ga i baka i deda, ali naravno da je otac imao presudan uticaj na njega. Sve vreme koje su provodili zajedno, on je sina učio ko su Doors-i, The Bend, Janis, Grateful Dead, Santana… uglavnom hipi – rok orijentisani izvođači. Sa jednog od tih putovanja vratio se sa singlom “Maggot Brain“. Toliko su obojica voleli ovu pesmu da je postala njihova intimna himna, puštali su je prilično često.
Kada je Zoki napunio 16 godina, otac mu je posle višegodišnjeg lečenja preminuo na rukama. Sin je, znajući da starom dolazi kraj, nekoliko dana pre smrti puštao sa gramofona samo ovu pesmu. Upokojio se 6. jula i od tog dana i te godine, 6. jula, Zoki po ceo dan sluša samo tu pesmu. A pesma je prelepa, neverovatna, i nije Santanina već grupe Funkadelic ili Funkadelic/Parliament (fank, rok, psihodelija).
Funkadelic je zapravo grupa gurua fanka, njegovog veličanstva Džordža Klintona. Bend je objavio tri briljantna albuma, a poslednji se zvao “Maggot Brain” štampan 1971. (danas se nalazi među 150 najboljih albuma svih vremena) i na njemu se našla 10-minutnu tema pod istoimenim nazivom.
Legenda kaže da je lider Funkadelika, Džordž Klinton, rekao gitaristi Ediju Hejzelu (neverovatno zanemaren na svetskoj muzičkoj sceni, on je bio još tinejdžer kada je odsvirao pesmu), da svira kao da je upravo našao mrtvu majku. I Edi je ušao čitav u nju, uronio potpuno. U tih deset minuta možete čuti neverovatan zvuk gitare, ali to nije samo zvuk gitare, to je plač bebe pored novoporođene majke, to je zvuk svemirskog broda koji lebdi kroz kosmos… i bol i nada u isto vreme, početak koji te nasmeje, zatim, kako pesma napreduje – tera te da plačeš, da se konačno osetiš kao celina. Ovo je možda najveći gitarski solo svih vremena. A emocije koje šalje su mnogo veće od pesama koje imaju tekstove.
Dolazi noć. Dubrovnik je uvek veličanstven, posebno noću. Idemo u stari grad i dok šetamo vidimo puno poznatih ljudi. Kao da se tamo celo Skoplje slilo: Pate, Nade, Vesna, Ligavi, Ajše… gomila drugara, a među njima Milčo Mančevski (tada nije bio poznat). I baš kad smo pomislili da je dovoljno celodnevno slušanje „Maggot Brain“, eto na Stradunu, ispred katedrale Uspenja Bogorodice, dva ulična svirača fenomenalno sviraju baš nju, a publika kao hipnotizovana, otvorenih očiju i usta zaleđena stoji. Šta je magija moćne pesme?!
Sa Zokijem smo se družili nekoliko dana, onda je on otišao u Makarsku. Posle toga se nikada nismo ni čuli ni videli, a tražio sam ga tri puta u Rumi. Nisu čuli ni za njega, niti za njegovog oca, ili sam možda pitao pogrešne ljude…
U svakom slučaju Zorane od Rume ili odakle da si, hvala ti jer si me upoznao sa ovim 10 minutnim mitskim parčetom emocije koja me još uvek restartuje i obnavlja kad zatreba.
