Nick Cave – Edgar Alan Po savremenog rocka
Kao da je sva tišina ovog sveta zalutala u dušu jednog čoveka, bića koje bezmalo šezdesetpet godina korača ovom planetom, a skoro pola veka bavi se muzikom kroz jedan specifičan pristup, ponekad i ne na baš razumljiv način za široke mase koje očekuju vrhunsku zabavu na lagan način.
Njegovo poimanje muzike, nošene poetskim tekstovima i sve ono što sniva duboko, intimno, u njemu, ili bar što pokušava skriti na jedan ekscentričan način, ocrtava sam naslov ovog teksta. Kroz sopstveni vokal dostojanstveno izražava različite tuge, kroz dodire ovozemaljskog i metafizičkog stvaralaštva ulazi u neiscrpnu moć prkosa vlastitom egu, kao da pokušava otključati stare železne ćelije i iz iste pustiti duhove prošlosti. U svima nama oni tihuju i čekaju pogodan trenutak. Ko god misli drugačije ili ne želi upoznati sebe ili neistinom prikriva svoje tragove…
Nick Cave nastupa u jednoj neprekidnoj sesiji života, kao vuk samotnjak na dalekim obzorima opustošenih planina, bez cilja i planiranih događaja, gde samo zalazak sunca hrani mu dušu za sledeći jutarnji zrak koji mu daje neku odavno zagubljenu dečačku nadu, pretvorenu više u vapaj no stih. Životne tragedije koje nosi u sebi ne mogu prikriti taj ubistveni naboj koji ga drži na istančanoj niti, hazarderski i pustolovno do poslednjeg trzaja tela i mimike lica.
Ovaj australijski brodolomnik odavno nas je kupio svojim ogolelim istinama koje ne prijaju svakom uhu. Probuđene balade, ti poslednji plesovi u oholoj ljudskoj otimačini svega onoga što mu ne pripada, utemeljene u jednom dodiru na klaviru i reči nanetu uz vetar, Nick je ispevao na poslednjem albumu Carnage. Pokolj u sebi samom pokušao je ublažiti kroz kišne kapi natopljene ljubavlju. Ali, to nije album ljubavi, nije oda životu, to je čekanje surove jeseni na kočijama bez praporaca, bez konja i amova na istima. Te kočije nikuda ga odvesti neće i on to zna, svoj čemer i samoću veliča na drugi način kroz neizgovorene reči: ipak, još uvek sam živ. Kakav takav, ali je tu i deo je nas, više no što mi znamo o sebi, ali puno manje nego što on očekuje od nas. Ne tražeći razumevanje za svoj pohod ka istini, Nick nudi stvarnost, ogoljenu i pročišćenu.
Promenivši nekoliko bendova i saradnika, Nick je ostao ono što je oduvek i bio, možda još nesvestan na samim počecima bavljenja muzikom da uporedo gradi neke svetove samo njemu znane i odane, slikar unutrašnjih dodira čoveka i nebeskog svoda. Mrzovoljnog izgleda i naboranog čela, sekao je glasom i rečima po utihnulom vetru i ubravši divlju ružu u svojim snovima (predivna balada sa Kylie Minogue – Where the wild rosses grow / Gde rastu divlje ruže) pokušao se skriti u stihovima koji ne plamte, ali stvaraju osećaj jeze na koži. Predosećaj leda i bespomoćnosti za bilo kakve promene, nude ništa drugo no večnu sumnju u ispravnost svega onog što radimo. Ko smo i šta smo, a ne ono što želimo biti, na kraju svake deonice životnog puta, zaluta sumnja i u srce uvuče nemir, a u stubove duše laganu depresiju. I onda mrak, bez dodira, glasa i eha koraka. Samo tama i muk…
Zavodnik ljudskih osećanja obojio je sivim bojama sva predvorja koja vode do poslednjih stepenica Tvorca svega. Lutajući po uzavrelim lavirintima, dosledan koracima umornog putnika, godinama je stasavao uz sve vrleti na uspavanoj čizmi prošlosti koja ga progoni sve vreme. Ne beži od srdžbe koja ga razara, neuspostavljenoj kosmičkoj pravdi ili krivokletsvu onih koji bi trebali biti predvodnici mira. Svestan je koja ga ruka vodi, u kojoj reci pliva i sa kojeg brda promatra svet, ali to mu nije dovoljno, teži sveukupnom otrežnjenju, kako muzičkom, književnom, filmskom, ali i političkom, pa i religijskom. Sve je to samo Nickov način izražavanja, ta pepeljasta staza kojom korača neće posrebriti kamenčiće i prašinu ispod nje, neće ga učiniti radosnijim i srećnijim no što on biti može, no to je njegov, nenametnuti, no izabrani put. Bila je njegova volja. Naravno, ne u svemu. Bol uvek nadjača sve moguće parametre za sreću, ali život ide dalje, mrk, turoban i dremljiv od početka, no gazi i poslednji umetnuti cvet pored asfalta.
I kad sklopi stranicu po stranicu svog neispisanog životnog puta, ostane sam protiv sebe, nikada jači od ugarka što mu dogoreva na dlanu, ni slabiji u krošnji grana što mu se na mesečini isijava, dok tiho škripi noć zagrljena u rukama ljubavnika na čunu koji ih poslednji put vodi do jutra ljubavi, Nick će znati čemu je i kome posvetio vreme.
Ako ste ga gledali na ovogodišnjem Exitu i vi ćete znati odgovor, da li u njegovoj tmini ima i jedna mala tačkica, plamičak svetlosti ka begu od životnog loma, ili je to samo mali stepenik ka novom stratištu…
