“Nove godine” i prijatelj koga sam propustio da upoznam
Poprilično nepravedno, kad god se pomene beogradski novi talas iz osamdesetih svi će odmah pomenuti grupe sa „Paket aranžmana“ (Idoli, Električni orgazam i Šarlo akrobata), uz neizbežne EKV i Disciplinu kičme koji su iz „tog šinjela“ izašli, a tek potom, nastavi li se sa nabrajanjem, na red bi došli Piloti i neki drugi, među kojima i grupa U škripcu. O kojoj će ovde biti više reči.
Jer Škripac, kako smo je još u žargonu zvali, je bila grupa sjajnih i višestruko talentovanih momaka, koji su, izdajući ploču za pločom, sa desetak dobrih pesama, od kojih su mnoge ostale za sva vremena, kroz razne buduće transformacije stvorili i još nekoliko dobrih grupa. Od Delčinih Sklekova, Vampira, Košave, Familije ili Dibidus-a, svaka ponaosob će ostaviti značajan trag u našoj muzici, sa po nekoliko lepih i besmrtnih pesama.
Posle dva odlična albuma, od kojih je drugi, „O, je“ `83. u anketi našeg tada najznačajnijeg časopisa Rock bio proglašen za ploču godine, pred te novogodišnje praznike Škripci za zagrebački „Jugoton“ izdaju mini LP „Nove godine“ sa naslovnom pesmom koja, budući prigodna, a odlična, automatski postaje hit tih, a što se mene tiče i svih narednih, novogodišnjih praznika. Sa blago setnim, a optimističkim i dočeku Nove godine tako pasujućim stihovima, sa ritmom idealnim za đuskanje, tapšanje i grupno pevanje, ova pesma već te `83. godine nametnula se kao najzgodnija za puštanje minut-dva pred ponoć, u trenutku kad raspoloženje dostiže kulminaciju, dok se za otvaranje pripremaju flaše i i biraju čaše za šampanjac.
Posle te prve, premijerne, „Nove godine“ su se jednostavno nametnule kao pesma uz koju će se ispratiti stara i ući u novu godinu, uz televizor koji bi se bez tona palio i bukvalno u minut do dvanaest, tek da poravnamo satove, pošto bi do tog trenutka već uveliko podigli i, dobrim delom zahvaljujući i toj pesmi, na najviši nivo poravnali raspoloženje.
Kao već iskusan disk-džokej u bloku pesama kojima bih pola sata pred ponoć bombardovao prisutne u želji da i poslednjeg među njima nateram da ustane od stola sa sarmom i pečenjem i „dovuče se“ do „podijuma za igru“, što će iz godine u godinu, koliko smo bivali stariji, biti sve teže, „Nove godine“, uz koje ćemo se na kraju ljubiti i svako svakom poželeti „sve najlepše“, bi na kraju pomerile i podigle i one najtvrdokornije i one koji inače nikad ne igraju. I kao što će „Nove godine“ od tada, pa valjda dok budem živ, uvek biti ta poslednja pesma u staroj i prva u novoj godini, tako se vremenom iskristalisala čitava serija domaćih pesama koje će kao uvertira prethoditi tom nasjvečanijem trenutku. Pa, iako će se njihov redosled ponekad malo menjati, vremenom će se ustaliti da tu mora biti mesta za Bajagine „Moji su drugovi“ i „Na vrhovima prstiju“, „Tako je dobro“ Vampira, Familijin „Baltazar“ i uz pomenutu meni najdražu pesmu grupe U škripcu – „Izgleda da mi smo sami“ sa poslednjeg šestog albuma ovog benda. Kojim će, praktično, osim njihovog raspada i kraja zemlje u kojoj je nastao, biti najavljen i tihi odlazak gramofonskih ploča. Jer, tu ću ploču jedva naći u našim prodavnicama, kao i neke druge izdate početkom devedesetih, posle čega će ih vrlo retko i u malim tiražima štampati.
Bilo kako bilo „Nove godine“ su tako prerasle u tradiciju, kao što je tradicija i da se tih nekoliko pesama, koje ćemo početkom devedesetih igrati sa našim klincima, dok nam se muvaju između nogu ili ih noseći na ramenima, da bi i oni vremenom navikli na taj set pesama, znajući već i sve reči i pevajući ih sa nama. I kad mi se jednom prilikom desilo da sam, računajući da je tu, propustio da „Nove godine“ stavim na sigurno mesto, pa sam u pet do dvanaest grozničavo počeo da kopam po policama i gomilama ploča među kojima bi mogle da budu, uz opasnost da pokvarim ustaljenu tradiciju, nalazeći ploču i bukvalno u poslednjem trenutku, moj Vuk bi me svake naredne godine na dan dočeka revnosno pitao:
– Tata, jesi spremio „Nove godine“?
Da bi ih u godinama kad je ovaj praznik počeo da slavi sa svojim društvom, uz sve one hevi-metalce i šta već slušaju, u kompjuter, sa kog oni puštaju muziku, obavezno za ponoć pripremio i „Nove godine“.
Koliko mi zbog saobraćajnih i svih drugih gužvi ponekad, a što sam stariji sve više, smeta što živim u ovako velikom gradu, još više mi je žao zbog toga što neke od ljudi koji žive tu negde pored mene, pa čak i one sa kojima sam išao u školu, nikad nisam sreo. Iako sam, radeći sve i svašta, sretao i upoznao hiljade ljudi, jedan od onih koje nikad nisam upoznao, a želeo sam, bio je Milan Delčić – Delča, pevač i vođa grupe U škripcu i jedan generalno sjajan i strašno pozitivan lik. Za kog sam nekako svih tih godina, znajući šta sve radi, smatrao da je „dobri duh Beograda“, iako čak i nije rođen u njemu, što naravno i nije bitno.
Šansu da se upoznamo imao sam devedesetih, kad sam radio u Teatru „Kult“ i kad je on tamo dolazio da nam ponudi neki projekat, a ja na moju, a možda i njegovu, žalost nisam tada bio tu.
Kao i za mnoge druge stvari koje su ti stalno tu negde na dohvat ruke, ali nikad da pružiš ruku i dohvatiš ih, pa se desi nešto da to više ne možeš, i onda ti je strašno žao što tu šansu nisi iskoristio. Takav nekakav veliki gubitak sam osetio doživevši vest o Delčinoj smrti, kao da mi je otišao neko jako drag i blizak.
Prijatelj kog sam propustio da upoznam.
