O jednoj ženi, princezi leptirа i Zlatku Manojloviću
Bilo je to vreme kada skopsko naselje Vlae nije imalo zgrade. Sadašnje zgrade bile su male barake izgrađene nakon zemljotresa u koje su se naselili oni pogođeni zemljotresom. Poklon neke evropske zemlje…
U tim malim barakama (mogle su da se vežu po dve ili četiri), kroz ta mala naselja, kroz te uličice, tekao je bezbrižan život, bezbrižno vreme u kome smo svi bili slični. Sa socijalne, ekonomske, intelektualne ili bilo koje druge tačke gledišta. Nije bilo ograda između baraka, sve su bile iste. Dvorišta su bila otvorena za sve. Trčimo kod komšija, njihov pas trči ka našem, kradeš trešnje iz naselja dole, oni dođu sledeće večeri u uzvratnu posetu… Ne ljutiš se, jednostavno smo disali kao jedna porodica, osećali smo se zaštićeno.
Ulični policajac Zvonko je bio kao deo porodice, odavno je u penziji. Još ga viđam, ponekad prođe, pozdravlja samo nas malobrojne koji smo ostali iz tog drugog vremena, a iz očiju mu izbija duša preko zaleđene suze, dok čika Petre poštar već odavno koračao nebeskim poljima. Bilo je to vreme kada se videlo puno dalje od svog dvorišta, a ne kao danas, vreme kada je svaka veća zgrada ili kuća izgledala tako monumentalno, kada nije bilo gustog saobraćaja, kada su radio i gramofoni neprestano svirali odasvud, stvarajući kalabalak različitih zvukova…
U stvari, radio je bio možda najvažniji deo porodice, u vreme kada je osmeh bio pun iskrenih emocija. I sad je sve to zaboravljeno, kao da je neko sve to zabranio, i sad je ostalo da, samo neko kao ja, eventualno ispriča priču o tom životu od tada pa nadalje, da se ne zaboravi.
Vlae
A kakvi su likovi tu živeli, svaki od njih se može nazvati pravom vlajevskom legendom. Jedan od njih je bio ujka Šimi, tako smo ga zvali. Živeo je sam. U zadnjem delu dvorišta bilo je desetak automobila, starih sa polomljenim staklima, uklonjenim delovima, koji bi danas verovatno vredeli čitavo bogatstvo. Pošto oko njegovog dvorišta nije bilo ograde, mi deca (oko 7-8 godina) smo se tu uglavnom igrali. Često smo nalazili karte (kockari su se ovde kockali), donji veš, kondome, nepojeden burek, sve. Odmah pored automobila bila je stara šupa povezana sa kolibom ujka Šimija. Tamo niko nije išao, rekli su da je nečastivi često bio tamo, moraš imati hrabrosti da uđeš ili da budeš malo dete koje ne zna šta je to nečastivi.
Svakog proleća, mi deca, jurili bismo leptire sa čarapama ukradenim od naših majki ili baka, postavljenim na jaku žicu. Ko je uhvatio najvećeg bio je svojevrsni lider grupe tog dana. I ja sam ih jurio, nisam imao ni sreće ni veštine, dok nije došao taj poseban dan. I tog dana, kao obično, trčimo po komšiluku da hvatamo leptire, trčim i ja. Vidim neke kako uleću u šupu ujka Šimija. Ulazim kroz rupu, nesvestan gde… A unutra miting, hiljade leptira raznih boja, ne miču se. U sredini šupe (koja je bila prazna) bilo je poluosušeno tanko (prečnika 3-4 cm) suvo drvo visine oko 2 metra. A na njemu, na suvim granama, visili su beli, smeđi, žuti, svakojaki leptiri. Na samom vrhu visio je ogroman leptir (veličine 7-8 običnih leptira), dok je na njega padao snop svetlosti iz rupe na krovu. Tačno iznad njega, osvetljavajući njegovih hiljadu boja. Krenuo sam sa mrežom da ih sve pohvatam, ali oni se ne pomiču, kao da su sami. Istog trenutka, iz sobe čika Šimija, na njegovom gramofonu „Supraphon” počinje da svira „Jednoj ženi”. Ta pesma je u meni stvorila neka čudna osećanja, emocije i umesto da jurim leptire, seo sam na pod šupe, okružen hiljadama letećih insekata, sedeo i uživao kao da sam na pozorišnoj predstavi. A leptiri su zaista napravili predstavu, plešući u ritmu te muzike. Kada bi veliki leptir podigao desno krilo, sve ostale hiljade leptira bi podigle svoja desna krila, kada bi se veliki okrenuo u stranu, i ostali bi učinili to isto, prateći njega… ili nju, najverovatnije svoju princezu. Neverovatna čarolija, neverovatna sloboda, a sve vreme u pozadini neverovatna pesma Zlatka Manojlovića „Jednoj ženi“ na koju su plesali leptiri. Sve je trajalo nekoliko minuta, koliko i pesma.
I onda su svi počeli da izlaze, trebalo im je nekih 15 minuta da nestanu, lebdeli su nekim redom, bez gužve. Poslednja je otplesala princeza. Nikada nisam video ni čuo za nešto slično. Ponekad pomislim da se to nije desilo, ali ipak osetim, vidim onog velikog leptira (ili nekog od njegovih potomaka) kako se gledamo u parku ili na planini Vodno ili bilo gde. Jednostavno lebdi pored mene oko 15 sekundi, a zatim odleprša, osvežavajući moje pamćenje. A ta pesma ostaje, kao lajtmotiv, najveći instrumentalni evergrin jednog bezbrižnog, divnog perioda. Puna emocija, iz svake note izbija ljubav, nema pevanja… Mislim da, šta god otpevao na nju, pokvarićeš je. Nisu uzalud leptiri plesali uz ovu pesmu, osećajući dubinu emocija.
Zlatko Manojlović je i dalje aktivan, živi u Nemačkoj, stvara muziku, svira turneje, iako ima već 65 godina. Prethodno je predvodio nekoliko poznatih bendova (Džentmene, Dah, Gorde) kreirajući veliki broj albuma i singlova. I dalje se ne predaje, vitalan, živ, čovek onog starog roda, zver, frajer, nije džabe oženjen Izoldom Barudžijom, jednom od najlepših Jugoslovenki tog vremena. A i da je napisao samo „Jednoj ženi” (koja je posvećena njegovoj majci), ostao bi upamćen kao čovek koji je napisao i odsvirao najlepšu instrumentalnu pesmu, ne samo u tadašnjoj Jugoslaviji već i mnogo šire. U stvari, da li znate još neku pesmu uz koju su plesali princeza leptira i njeni podanici?
