No, u već poodmakloj prvoj četvrtini ovog stoleća, kroz veštački oblikovane forme pokušava se izraziti stvarlaštvo. Dobiti korisne informacije od nazvane veštačke inteligencije je veoma korisna stvar, ali samo ako služi isključivo u saznajno -edukativne svrhe. Ipak je čovek taj koji treba da kida vlastite umetničke forme, na one načine na koje ih predviđa večita klackalica od života. Lepo je kada izrazite svoj stav i to neko pročita, pažljivo analizira, pohvali, iskritikuje ili samo odmahne glavom na drugu stranu. Da se ne lažemo, svi smo mi sujetni, godi lepa reč i ruka na ramenu. Skribomanivši na svoj način, imao sam i sam to zadovoljstvo da mi priđu nepoznati ljudi i pohvale moj način razmišljanja o muzici kako sam ga zamislio kroz literarni objektiv. Užitak je uvek čuti pohvale o svom radu, pogotovo od ljudi sa kojima nemate nikakvih dodirnih tačaka.

Ipak, svako lice ima i svoje naličje. Nedavno me je zaustavio davni poznanik, rekao nekoliko uvodnih reči o mojoj pismenosti, tek da bi sebe uveo u priču, te objasnivši mi da se i on uključio u muzičke vode i to u ne baš mladalačkim godinama. Strpljivo sam ga slušao, jer nisam utekao na vreme, a u tom trenutku nije bilo moguće tek tako izbeći njegovu napadnu inicijativu. Elem, predstavio se kao muzičar u pokušaju koji je, uz pomoć kompjuterske tehnike, počeo da pravi muziku. Rekoh mu da sam u elektronskoj muzici poprilično tanak, ali me je on ubeđivao da je reč o miksovanju… Moja prva misao je bila u smeru sklepanja iste od njega samog, no on je toliko pametovao da sam samo skontao da on faktički i nije muzičar nego programer i da ima silnu želju da postane poznat, bar malo. Još uvek nisam ništa shvatao, gledajući oko sebe na koji način da se izvadim iz nastale situacije, klimajući glavom i potvrđujući njegove programerske opširne, a nesuvisle besede. I baš kad sam hteo da ga pohvalim i izvinim mu se što moram da žurim i što ne mogu da ga saslušam do kraja, ispalio je metak namenjen meni u smislu nadahnuća i i spremnosti na saradnju sa mnom. I dalje ništa nisam razumeo, sve dok nije rekao da nešto napišem o njemu i njegovom muzičkom stvaralaštvu.

Petnaestak minuta mu je trebalo da me od živahnog čoveka lagano pretvori u klinički mrtvu personu. No, sad sam i sam proradio, konačno shvatajući sam čin celokupnog cirkusnog repertoara mog negdašnjeg poznanika iz nekih puno mlađih, dana. Da bih zatvorio kompletnu konstrukciju, nazovi muzičkog repertoara, objasnio sam mu da ću svakako nešto staviti na ekran mog računara, ali da je neophodno da ima neki video spot na jutjubu kako bi i oni nezainteresovani za muziku imali spoznaju čime se moj poznanik bavi, jer sam go tekst ne znači ništa. Naravno da je bio zadovoljan i odmah me je pitao da li će to biti objavljeno kada on bude svoje stvaralaštvo nakačio na jutjub i internet. Svakako, svakako, ali već sam se dugačkim koracima sigurno udaljavao sa mesta sopstvene duševne pogibije.

Tek tada me je uhvatio strah od nekih budućih novotarija za koje sam siguran da nikada neću biti spreman. Ceo život sam pokušavao da ovladam istim, isterujući neku svoju krivdu u neke prave Drine… i momentalno mi je kroz glavu prohujala pesma Atomskog Skloništa “Oni što dolaze za nama“. Setih se i albuma na kome se nalazi, neobičnog omota koji uredno sniva u mom apartmanu nosilaca zvuka.

Pomenuta tema zatvara album “Infarkt“, koncepcijski izuzetno je legla imajući u vidu da ga otvara song “Na kraju stoljeća” (ne računam uvodnu recitaciju tekstopisca Boška Obradovića). A tome ima punih četrdeset pet godina. Sjajan sklad gitare, ritma i orgulja na albumu koji je imao mnogo rokerskije i zapaženije numere nego što su “Pakleni vozači”, ali koja je, eto, zbog motora i video spota u vašarskom buretu i danas zaštitni znak benda, odnosno Bruna Langera. Da, Atomci su imali i gitaristu. Sjajnog, neumornog, pravog hard rok entuzijastu Dragana Gužvana. Udenuo je svoj način sviranja gitare, lako prepoznatljivog zvuka, kratkih, ali nosećih solo deonica i rokenrol ritma koji je uznosio vokal Serđa Blažića do onih skrivenih oblaka na kojima isti i dan danas počiva.

Naravno da je album obeležila “Devojka broj 8” (u očima) kao i obavezujući stih da srce sačuvamo (Infarkt), ali da je ipak neki nesrećni budući zapis i te kako ostavila “Oni što dolaze za nama“. Tada izdaleka preteća za neku budućnost, sada već glamurozno korača kroz vrata današnjice, oholo i gordo, nadmeno i bahato krčeći sebi staze kroz nemire ovakvih fosilnih ostataka poput mene. Bio je to drugi album Atomaca koji su tek posle trećeg definitivno zakoračili u rok istoriju ovih podneblja pod kojima se rađamo, stasavamo i mremo. Svako vreme ima svoj način življenja, radosti i bola. Mnogi od nas neće biti spremni na toliki eho digitalnih tvorevina, ma na koji način se izražavali. Znam, i sam ne pišem grafitnom olovkom na požutelom listu stare sveske, ali su slova isključivo moja kao i sve grešne misli kroz koje ih valjam. Kakve-takve, ali su duboko lične, nema mešavine niti kopipejsta, samo vlastiti otisak, baš kao što su Atomci ostavili trag pevajući o pretnjama i svim onim zlodelima koje može doneti treći svetski, neizbežno atomski rat. No, šta je za nas rat, jedan više ili manje, atomski ili ne, uvek smo spremni za njega, pogotovo kada vidimo neprijatelja u mrskim uniformama. Problem je što ga sada ne vidimo… Veštačka inteligencija je tu, pred vratima, bez slonova, samo sa čipovima i 8K ekranima, predstavljajući nam život kakav zamišljamo, a nikada ga nećemo proživeti. Virtualnost je strašna stvar… a dotle mislimo svojom glavom.

Prebrodih više takvih i sličnih okršaja, epidemija i raznoraznih životnih iskušenja, a kako ću onog programera za muziku s početka ove storije, nisam živ. Više nisam tako mlad da mogu lagano izbeći, srećna je okolnost što i on nije u prvoj mladosti, pat na karte i remi, ne donosi ni njemu ni meni ništa novo, ali razgrađujući ovo vreme što nam je dato, trudimo se da dobijemo na istom, barem da svaki problem odložimo za dan, sat ili tren, a sutra ćemo videti.

Oni što dolaze za nama nemaju taj problem, dobijaju na vremenu, dobijaju na životu i talože iskustvo u svoje foldere. Da li su srećniji nego Atomci i njihovi savremenici, posle skoro pola veka, ne mogu dati odgovor. Bend je pokušao, upozorio je na vreme. Da li nam je svima gore nego što smo očekivali, a bolje nego što zaslužujemo, to nikada nećemo saznati. Bar ne u ovom životu.