Out Of Darkness: Kako je Miša doveo D.R.I. u Kruševac

Out Of Darkness: kako je Miša doveo D.R.I. u Kruševac

Novi i to čak petnaesti broj Out Of Darkness fanzina je pred nama. Na preko sto stranica, rumeni i debelih možete pročitati intervjue sa Cockney Rejects, Debelim Precjednikom, Rebuild kolektivom, fotografom Jahvom Jožom, te puno koncertnih izveštaja, tonu recenzija i prikaza, zabavne i zanimljive kolumne, a poseban prostor je posvećen i dvadesetogodišnjici prvog gostovanja D.R.I na ovim prostorima.

Čuvena je priča da je Lemmy Kilmister u leto 1965. godine sa svojim tadašnjim sastavom Rockin’ Vickers pohodio Jugoslaviju kao verovatno prvi ozbiljniji beat sastav koji je sa zapada došao u ove krajeve. Održali su šest svirki u okviru neke međudržavne kulturne razmene, pošto u to vreme teško da su drugačije i mogli da nastupe u bilo kojoj komunističkoj državi. Pa čak i u Jugoslaviji, koja je, kao što svi znamo, bila labavije i liberalnije nastrojena. „Rokerski popovi“ su realno bili trećeligaški sastav u okviru tadašnje britanske scene, a koji se danas pamti samo po tome da je sa njima svirao i budući vođa Motorhead-a. Mada ne postoji ni jedan opipljiv dokaz, opšte je mesto, a i Lemi je sam svesrdno podgrevao priču, da su se tada sreli i ni sa kim drugim do Josipom Brozom Titom. To ćemo ostaviti nekome da detaljnije istraži i potkrepi stvarnim dokazima da se to zaista i dogodilo.

Ono što nas ovde zanima su gostovanja stranih bendova. Naredne 1966. godine u goste će nam doći mnogo bitniji i važniji The Hollies, istina u trenutku kada su već bili u silaznoj putanji, a broj stranih gostovanja će se sporo, ali neumitno povećavati. Vremenom će u priču ući i menadžeri ili promoteri, ljudi sa ličnom inicijativom i kapitalom. Dakle, da biste doveli nekog stranog izvođača trebalo je da uložite svoj novac, vreme, poznavanje muzike i trud i da se nadate da ćete prodati dovoljno karata i makar povratiti uloženo. Brz vremenski skok na sam kraj osamdesetih i početak devedesetih i evo nas u momentu kada radi čitav niz malih ili većih promotera od kojih su mnogi i pomenuti u tekstu o gostovanju All u jednom od prošlih brojeva ovog fanzina. Tek je priča o gostovanju Spermbirdsa indikativna u smislu do čega su entuzijazam, hrabrost i odrešitost mogli da dovedu.

I nakon do tada najberićetnijih koncertnih sezona, kada je reč o stranim bendovima, a to su 1990. i 1991. godina, počinju ratni sukobi, raspad zemlje i broj gostovanja se naglo smanjuje da bi po uvođenju sankcija, treba li reći i nepravednih, bio sveden na statističku grešku i pojedine ničim izazvano hrabre avanturiste poput Red Eye Express ili Deux Ex Machina, ali koji su realno predstavljali potpuno opskurne muzičke pojave.

Prvo ozbiljno i bitno ime koje je došlo kod nas po padu sankcija bili su The Splatterheads, dobar i bitan garažni bend iz Australije. Sve do pada Slobodana Miloševića, gostovanja stranih bendova su više bila izuzetak, nego pravilo. Mada u skladu sa raznoraznim apsurdima iz te decenije, mnogi od tih koncerata su imali danas nezamislivu medijsku pažnju i čak su državne televizije, sa nacionalnim frekvencijama što bi se danas reklo, bilo direktno, bilo odloženo, emitovale nastupe i intervjue (Napalm Death, Biohazard, Entombed, Pro-pain…).

Promene nakon pada Miloševićevog režima značile su i mogućnost puno veće koncertne ponude. Broj koncerata se lagano uvećavao, ali je po pravilu mesto održavanja bio Beograd ili neki od većih gradova. Strana imena sa ikakvom reputacijom nisu zalazila puno po unutrašnjosti, što je negde i logično, mada pamtimo da su Mega City 4 i Splatterheads svojevremeno imali takvih momenata. Zato je u proleće 2004. poprilično odjeknula vest da D. R. I. osim u Beograd dolaze i u Kruševac. Koncerti su tada još uvek bili retki i kružilo je puno informacija za koje se kasnije ispostavilo da su bile potpuno netačne ili se naprosto nikada nisu realizovale (poput recimo gostovanja Napalm Death u Kragujevcu).

Ovde dolazimo i do priče o Milošu Novakoviću i njegovom Kruševcu. U onoj drugoj Jugoslaviji, Kruševac je bio lepo razvijen grad u unutrašnjosti koji se istovremeno oslanjao na poljoprivredu i industriju i koji je, u jednom trenutku, imao respektabilnog prvoligaša FK Napredak, koji je čak dogurao i do kupa UEFA. No, na polju rok muzike nije se razlikovao od većine mesta u unutrašnjosti. Bendova nije nedostajalo, ali su do ploče došli samo Rubin (naziv grupe će vam otkriti i ime sponzora albuma), te Persijski tepih koji su figurirali kao respektabilno ime u krugovima alternativaca okrenutih malotiražnim kasetnim izdanjima. Ovde valja pomenuti da je valjda po ugledu na obližnji Aleksandrovac u kome se nalazio Diskos, u prvoj polovini sedamdesetih postojala izdavačka kuća PGP Radio Kruševac, koja je objavila nekoliko desetina većinom narodnjačkih singlova i ugasila se. Drugi zanimljiv podatak je da u krugovima kolekcionara vinila već decenijama kruži priča da je Kruševac grad sa najviše kolekcionara po glavi stanovnika.

Devedesetih će kruševačka scena naglo buknuti, najviše zahvaljujući novinaru i guruu tamošnje scene Ivanu St. Rizingeru, ali valja biti pošten i reći da je uz njega bilo još nekoliko bitnih ljudi, mahom iz senke (vlasnici klubova, radija, muzičkih radnji, mecene…), koji su izdašno pomagali tamošnju scenu. Koncertna aktivnost je tokom većeg dela devedesetih bila redovna, a gostovanja već afirmisanih sastava česta, uz gotovo obavezna predgrupisanja lokalnih nada. Do izdanja su vremenom došli: Scarps, Slobodna Wožnja, Le Svraka Bizzare, Facktor 02, Retromind, Maske Dr Jobeca, The Daltones… Niko od njih nije napravio neki veći posao van svog grada, a neki od vrhunaca su bili veliki Rok maraton na stadionu Napretka u septembru 1994. pred 10.000 ljudi. U gomili manjih bendova, te najvećih imena, po prvi put su u Lazarevom gradu zasvirali i Atheist Rap, Novembar, Ritam Nereda, Goblini, Džukele, Block Out, Kristali… Održano je i još nekoliko festivala okrenutih imenima iz devedesetih da bi tokom druge polovine te decenije, kao i uostalom svuda u Srbiji, scena krenula da zamire.

U tom trenutku na nju su već bili stupili Miša Novaković i njegova ekipa (Fat Youth, The Snickers, Sweeper…). Dok su gore pobrojani bendovi više naginjali alternativnom zvuku i estetici, za Mišu i ekipu je bilo odmah jasno da su potekli iz panka. Miša je bio redovan na raznoraznim svirkama po Kruševcu i okolini (Trstenik, Kraljevo, Kragujevac…), a koliko se sećam naročito su bili povezani sa ekipom oko Thimble-a. U nekom trenutku su osim sviranjem počeli da se bave i produkcijom i snimanjem, pa je tako nešto kasnije urađen split sa Red Union-om, a kada smo u proleće 2004. shvatili da je gostovanje D. R. I. u klubu KCK realnost i da iza njega stoji upravo Miša, to i nije bilo neko naročito iznenađenje. Sećam se da me je pozvao da mu pomognem oko lepljenja plakata po Vrnjačkoj Banji. Svoj posao promotera je ozbiljno shvatio i sem Kruševca plakatirao je i okolne gradove. Ako me pamćenje služi, bio je u društvu sa tadašnjom devojkom i burazerom i mada sam mu rekao da na Vrnjačku Banju ne računa previše po pitanju posetilaca, to njegov entuzijazam nije umanjilo. Na kraju je na koncert otišlo svega nas nekoliko. Valjda i jedini koji su i znali za D. R. I u našem malom mistu.

Par godina kasnije će se pojaviti ekipa klinaca koji su bili ozbiljno u hard coru i jedan od njih je imao prvi D. R. I. album na vinilu. Na koncert smo zapravo otišli mi metalci, kojima je D. R. I. bio drag, ali nekako i graničan bend i koji smo ih najviše znali preko 4 of Kind i Thrash Zone albuma. Plus jedno deset godina o njima nije bilo nekih vesti, sem da je pjevač imao zdravstvene probleme. Internet će nam onda reći da oni sem koncerata nakon 1995. ništa nisu ni radili. Kao što je verovatno već neko i napisao, Miša je koncert „preuzeo“ od Aleksandra Delibašića koji im je, ako ne grešim, radio celu balkansku turneju. Predgrupe su bile Scarps i No Way Back u kom je svirao Pirana iz Sweepera. Ne sećam se više zašto Sweeper nije svirao, da li su bili na pauzi ili je Miši bilo prenaporno i da svira uz organizaciju. KCK je bio dobro posećen, ali ne i prepun, bila je baš šarena ekipа sa raznih strana. Pamtim komentare da su neki gradovi baš zakazali, tj. da doslovno nikoga nismo sreli, ali je zato bilo ljudi sa džemperima na kojima je uredno bilo ištrikano D. R. I. Kombi sa bendom je stajao ispred kluba i metalci su opsedali Harolda Oimoena, mitsku ličnost Bay Area thrash scene, tada basistu D. R. I. Sećam se i da je Kurt bio na merćandajzu, ali mi nije delovalo da su se naročito ovajdili na tom planu.

Nastup D. R. I. je bio dosta dobar, energičan i precizan. Razglas je fino radio, a u publici je bio solidan lom. Mojim ortacima i meni je sve vreme bilo neverovatno da gledamo D. R. I. na četrdeset kilometara od kuće. Nakon koncerta svi su bili sasvim zadovoljni viđenim i doživljenim. Ortak se snašao za povratak, dok sam ja prenoćio u Kruški, vratio se nekim ranim radničkim busom i otišao pravo na posao. Tada sam radio u školi i sećam se da sam prva dva časa imao ozbiljnih problema da ostanem budan. Miša nije uspeo da povrati novac, pošto naprosto nije prodao dovoljno karata, iako je KCK bio lepo popunjen. Kada sam to jednom kasnije pričao Kosti iz Novembra, rekao mi je nešto tipa: koga je briga za novac, čovek je doveo D. R. I u svoj grad, ispao je faca.

Mišu sam kasnije sreo još često, nekoliko puta smo i svirali zajedno, radili smo sa njim u studiju, on sam je doveo gomilu stranih bendova što u Kruševac, što po unutrašnjosti. I dok je živeo u Nišu, bio je u potpunosti u toku sa dešavanjima u ovim krajevima. Trebao je da bude snimljen za potrebe dokumentarca o Zvoncekovoj Bilježnici, a poslednji put smo se slučajno sreli u Vrnjačkoj Banji, na ulici. Bio je sa porodicom i pričali smo o tome da je novi album KBO! bezobrazno skup na vinilu. Generalno je poslednjih godina bio dosta okrenut kolektiranju vinila i, kao i sa ostalim stvarima, bio vrlo posvećen tome.

Mada su uz Mišu išle priče koje vuku na tamnu stranu, moram da kažem da je meni njegov entuzijazam bio za poštovanje, a ljubav prema muzici i panku velika.

Tags: D.R.I., Kruševac, Miloš Novaković, Out Of Darkness