Preslušavanje: Kolja i Grobovlasnici – Sreća i ostale brige
Četrnaest tema, na zaokruženih sat muzike, nude prefinjen bluz, u kojem povremeno u prvi plan izlete note klavira, a zatim gitara para prostor između neba i tla kroz nežna sola i produbljuje sam jaz između sreće i tuge…
Visprenost je u samom sebi otkriti sopstveni štih, doneti još jedan poen u životnoj igri sa svim onim nemirima koji su duboko usađeni u jezgro svakog čovečjeg duha, ukrotiti zalutale i odbačene emocije i pretočiti ih u zbilju, sa snažnim porivima ka nastavku borbe za svaki sledeći dan i svaku preteranu noć bez snova. Važnost želje za integritetom i podelom identičnog žara za otkrovenjem novih mogućnosti nosi duboko u sebi čežnju za altruizmom i pogledom koji reže maglu i otvara novo svitanje. Tu nije kraj, to je tek početak koji sledi kroz svu harizmatičnost koja se može pružiti na izlizanim poslužavnicima na kojima se nude ostaci života.
No, ima i onih koji neće troškice od života, te ga snažno uzimaju u svoje ruke i krune ga na sopstveni (užitak) način. Glumac, scenarista, reditelj i muzičar Nikola Pejaković, jedan je od tih umova koji vojuju svoje bitke na prepoznatljiv način. Nesporna je činjenica da Nikola što je stariji sve je bolji u svim segmentima kulturoloških zbivanja koje je izgradio i nadgradio, a pošto smo iste godine ugledali svet, ko stigne do kraja ovog teksta, shvatiće u kom smeru on ide.
Kolja i Voja Aralica Foto: Ružica Ristivojević
Posle nekoliko singlova, Kolja i Grobovlasnici izdali su novi album, jednostavno nazvan “Sreća i ostale brige“. Sve tekstove i muziku napisao je Nikola. Album je producirao Vojislav Aralica, čovek koji je svoje prste umešao i ostavio svoj produkcijski pečat i kod vrhunskih stvaralaca kakvi su Zdravko Čolić, Riblja Čorba, Generacija 5, Bajaga, Električni Orgazam… i još na popriličnom broju albuma u kojima smo proteklih nekoliko decenijama uživali, a da mnogi i nisu bili svesni da isti čovek stoji iza svih njih, da ih je znalački oblikovao da budu baš takvi kakvi jesu. A bili su, baš… E, u toj kombinaciji dva maestra leži i eksplicitna osnaženost novog albuma Kolje i Grobovlasnika.
Četrnaest tema, na zaokruženih sat muzike, nude prefinjen bluz, u kojem povremeno u prvi plan izlete note klavira, a zatim gitara para prostor između neba i tla kroz nežna sola i produbljuje sam jaz između sreće i tuge.
Da krenemo od naslovne pesme “Sreća“. Ona je sjajna, vesela rokenrol stvarčica, izdiše, prividno, klasičnim principom “lake” zabave – sa porukom koja pršti između svakog plesnog koraka!
Posebnu pažnju treba obratiti na “Čujem da mi ruše kuću” koja u svojim nedrima neguje onaj prikriveni identitet, za koji je svako od nas biće vezano. Poruka je malo šireg inteziteta i ne odnosi se na skučeni prostor vlastitog doma. Sam čin rušenja je minorni zadah ljudskosti koji se u sopstvenom ehu isklesao na besprizoran način i zagubio u tragovima života.
Najbolje iz sebe, sav svoj unutrašnji nemir zajahan bolom, Kolja, kao potonuli Titanik, krije u temi “Kiša“. Balada iznikla iz tužne jave i nekrepkog sna, ka samotnim koracima ga vodi. Zajedno suzama kroje tugu po ulici, nebo i on. Samo ćutnja stoji između njih. Svako je krhak na svoj način, a kiša spira i ono malo zalutalih srećnih trenutaka.
“Kao Čet Bejker” je lagana, fina, numera, sa izuzetnim nastupom solo trube koja podseća na sjajnog muzičara iz sredine prošlog veka. Song je nežni miks džeza i bluza.
Sledeća “Jesi tu” umerenog je ritma sa vrsnim pratećim vokalima koji su samoj pesmi dali prikrivenu egzotiku. “Kraj” je, kako tekstualno tako i muzički, opuštenog sadržaja, u pojedinim delovima malo vuče na Tom Vejtsa, a to pesmi daje posebnu spiralnost, a slušaocu nadahnuće. U čitavom svom ludilu, svet se može pronaći u pomenutom songu i to u više pravaca.
Neobičan tekst prosto klizi kroz temu “Svetozar i Dragan“, obojenu fantastičnom solo deonicom na gitari. Nisu zanemarljivi ni plesni momenti. Prostog naziva – ona naprosto ima dušu. I “Kad hodam” je još jedan u nizu romantičarskih tragova koje Kolja ostavlja za sobom, klavir u prvom planu pliva u svoj svojoj nežnosti, na trenutak zatreperi i stopi se sa talasima vokala, a onda sve utihne…
“Sve će biti dobro ljubičice” je prvi singl objavljen sa albuma, tvrda rok stvar sa impulsivnim zahvatima benda. Duvačka sekcija je ostavila poseban utisak jer je savršeno legla uz ritam i solo gitaru, upijajući vokal kao talas koji nadire iz dalekih i dubokih prostranstava. “Kada jednom prođe sve” je tipičan bluz koji akcenat stavlja na neumitnu prolaznost vremena. Ova razvučena, tiha stvar ostavlja pravi mir na duši.
“Radićeš sine za pare” je song koji u sebi nosi izuzetnu ljubav i sve ono što je čini nadahnutom u iskusnom obraćanju mlađanim naraštajima. Pitak tekst i fino uklopljen vokal zaista deluju smirujuće poput svežeg vazduha nakon olujnog oblaka. Dok je sačuvane ljubavi svaki let je stvaran. “Meksikanac” je pesma koja zatvara album. Lepršava usna harmonika, akustična gitara, glas i simpatičan tekst su ono što nas vraća u peščane predele dalekih saznanja.
I na kraju vraćam se na temu koja otvara album – “Kada ponovo budem dete“. U manje od dva minuta kroz pesmu lebde visoki tonovi klavira, tekst o neiskvarenosti dečje duše. Prigodni mali bluz spevan kroz jecaj prolaznosti svega onoga što gradi dušu ljudskog bića. Mali intermeco nežnosti između hronične flegmatičnosti u svakodnevnom ispijanju života na kašičicu.
Album je duboko emotivan, ako se podrobnije udubite u slušanje, nekog kišnog popodneva. Može vas uništiti ne samo ona tuga koja se čitav vek šlepa uz vaš pohod, već i sve one, što male, što velike nedaće, koje brode kroz vaš zanos istovremeno baštineći ljudskost i rečitost do neupotrebljivosti. “Sreća i ostale brige” je tvorevina koja zavređuje pažnju i predstavlja osveženje na regionalnoj muzičkoj sceni.
