Obično nije lako dati neki suvisli sud o bendu i njihovom radu na osnovu samo jedne pesme. Istina, navedeni singl se fino zavrteo na radio stanicama, lagano postao popularan, pre svega zbog tri ključne stvari… Prva je što je reč o odličnoj muzici, melodičnom rokenrolu, veseloj pesmi sa puno ritma otpevanoj kroz sjajni duo, čitaj dijalog, između dva vokala. Druga stvar je što je tekst, malo je reći, inspiracija i posledica decenijskog nerada, ne samo sa decom, njihovim ukusom i edukacijom, koja se svodi na digitalne alate, koji upodobljuju formu, ali suštinski, niti nešto znače, niti rešavaju problem (ne)obrazovanosti mladog naraštaja. I treća je, što je bez ustručavanja iznet jedan problem koji se non stop gura pod tepih, da bi se, pod određenim negativnim eskalacijama istog, rađalo nanovo pitanje – Zašto se nešto zgodi? Onda se traži krivac i tako u krug. A, u stvari, krivi smo svi mi koji ćutimo, pravimo se da ne vidimo ništa što ne želimo da nam ne prija očima, dok neko svojim agresivnim nastupima zgrće novac.

Bend Bair je iz Knjaževca, istočne provincije otadžbine naše, ali samo po geografskoj zatečenosti na licu mesta. Po svemu drugom, bend preti, ako i dalje bude imao hrabrosti i želje da se upušta u borbu sa zmajevima i vetrenjačama, da uskrsne u grupu kojoj će krila dozvoliti razmah, ne samo po regionu, nego i malo “jače”. Ovde je, pre svega, reč o ljudskom angažmanu, nema veze ni sa novim muzičkim stremljenjima, još manje sa političkim dešavanjima. Tema je na svom mestu, osmišljena, napisana i otpevana u pravom trenutku. Ne, nikada nije kasno da ispravimo svoje greške, ako imalo onog dobrog, čovečnog, gajimo u sebi.

Autor teme, gitarista benda Ivan Jelenković, imao je kuraži da ispriča jednu, gotovo svakodnevnu priču, o begu od samoga sebe, u neke virtuelno smišljene svetove i polunašminkane portale koji svojom nedoslednošću u traganju za istinom, zaista mogu nuditi samo obilje nedorečenosti, zlurade bajkovitosti i dobrano ponuđenog manjka istine.

Sam vokal  je više no korektan, lagano, bez ikakvog napora, iznosi tekst, raspisujući našu sluđenost sa svim i svačim, na jedan tragično-komičan način, vešto prikrivajući sve one šamare koje život nudi. Milošu Milivojeviću, vokalu i gitaristi, ne može se ništa zameriti. Hrabro je odstajao u duetu sa malom, neprikosnovenom, Natalijom Dinić. Sve je to potpomognuto dečjim horom (Anastasija, Nera, Tara, Jana, Đorđe i Žarko). Naravno ne sme se izostaviti i poštena, borbena, ritam sekcija, Saša Zvezdić bas gitara i Aleksandar Stanković za bubnjevima. Što se dečjih vokala tiče, oni su negde između surove zemaljske realnosti i produhovljene težnje da se pokušaju izdići na nivo plamtivosti reči, bez mogućnosti da iz njih progovorim ledeni dah. Taj plamičak u njihovim malim grlima i nosi visprenost same pesme, neokaljana srca i bezgrešne duše.

U nepremostivom dvoboju deteta i roditelja, na jednoj strani su strahovi od veštice i babaroge, na drugoj je večita premorenost roditelja dok se bave periferno nepotrebnim stvarima. Između njih stoji ekran, što veliki, što mali, koji svojom tihoćom truje i jedne i druge. One prve direktno, onim drugima servira lažnu nadu da su njihova deca drugačija, nisu povodljiva i slično. Da li iscepane patike sa buvljaka mogu biti bilo kakvo merilo za sreću? Možda ne, ali sa nesrećom i te kako mogu izboriti korak. No, to je zlo potrošačkog društva koje egzistira u svim sistemima. Finalizacija numere ogleda se u jasnoj poruci da sa decom treba živeti, ne pored njih. Moja malenkost bi dodala da je još bolje saživeti se u samom detetu, pogledati malo svet i kroz njihove okice. Nije uvek ružičast pogled.

Sama pesma diše otrežnjujućim rokenrolom, pogotovo me je opčinio i razveselio klavir, toliko prelepe jednostavnosti ima u tom sklopu savršenstva udenutog u svaki ton koji je produkovao Marko Aranđelović, odsviravši klavijature, a ujedno je bio i producent. Inače, Marko je zajedno sa Milošem  i Ivanom uradio i aranžman za song koji je snimljen u studiju BTN u Knjaževcu.

Na samom svršetku ovog teksta, ne mogu da sakrijem zadovoljstvo što jedna topla stvar, sa opominjujućim tekstom, dolazi iz malog grada kao što je Knjaževac. Boreći se za mladi izdanak, to je bitka za sve koji imaju želju da žive normalno, odrastu i tiho zagaze u starost, mirnu oazu kao predvorje ka večnom snu. Bože, kako je život jednostavan, a šta je čovek, sa malo “č” u stanju da napravi od njega u svojoj omamljenoj pohlepi da izbriše svaki trag altruizma na svom obeščašćujućem putu. Zato, sva pohvala za devojčicu Nataliju i bend Bair. Tema je otvorena, na potezu su mnogi drugi koji, ako već ne mogu pomoći, ne odmažu na putu odrastanja dece u zdrave ličnosti. Što se benda tiče, čekam izlazak debi albuma, pa da upotpunim sliku o njemu. Naravno i živi nastup. Dotle, držim im palčeve i navijam za njih…