Preslušavanje: Slash priredio “Orgy Of The Damned”

Pre nekoliko meseci Slash je objavio svoj drugi solo album pod nazivom “Orgy Of The Damned”. Na albumu se nalazi dvanaest pesama u sveukupnom trajanju od skoro sat i deset minuta. Ovaj put Slash se opredelio da mu svaku temu otpeva drugi vokal, dok je ona koja zatvara album instrumental.

Vokale možete voleti ili ne, stvar ukusa, zavisi od toga da li više naginjete bluzu ili čvršćem roku sa pank motivima, ali posebnu pozornost treba obratiti na gitare. Ako pažljivo odslušate ceo album, čućete koliko se Slash razmahao, kako ritmično, tako i dugim, ali ne i zamornim solažama, koje nadograđuju svaki rif koji je odsviran u pojedinim songovima. Naravno da ima i drugih instrumenata koji dobijaju na značaju, počev od klavira do bubnjeva, koji vas prosto razore snagom ritmike i produženom najavom svih ostalih instrumenata. Strašno rasviran album, na granici muzičke komplikovanosti i rafirirane usviranosti svih muzičara koji su sudelovali u njemu. Ovog puta vokali su bili u pratnji muzike, pre svega gitare, ali i oni, svakako dolaze do izražaja baš tamo gde su i neophodni, odnosno na onaj način kako ih je sam Slash zamislio. Posle prvog slušanja, lako ćete primetiti da su vam gotovo sve stvari poznate, ali da nekako drugačije, možda gotovo sve, mnogo oštrije zvuče.

Album otvara “Pusher” sa Chris Robinsonom kao pevačem. Umerena rok tema sa izuzetnom egzibicijom na usnoj harmonici, koja nadograđuje ritam gitaru, dok se Slashova solo gitara jednostavno lepi na Chrisov vokal koji prati sasvim dobar tekst, koji stvara interesantnu priču. Ovde je više solo gitara pripovedač, no sam tekst. Da, reč je o narkoticima koji će vam prodati puno lepih snova, ali će vam uništiti telo.

Sledeća je “Crossroads” obrada grupe Cream stara gotovo šezdeset godina, ali u novom izdanju zvuči tako lepršavo i nekako posebno dostojanstveno, na momente bombastično. Solo gitara prašti, na jedan sasvim drugačiji način, nego što je Klepton to radio, neuporedivi su načini izvođenja pomenute numere. Inače, nju je otpevao Gary Clark junior.

Treći song na albumu je čuveni “Hoochie Coochie Man” bluz odsviran, ali i više otpevan u maniru ZZ Topa, naravno zato što ju je začinio svojim glasom Billy Gibbson. Klasika bluza izvedena je na način u kojem je Slash jednostavno pustio ruku i prste, podvodivši Bilijev glas među raspevani duo solo gitare i klavira. Pored vokala Bili je svirao i ritam gitaru. Mislim da bi se i sam tvorac hita Willie Dixon (1915 – 1992.) obradovao da je u prilici da je čuje. U tih skoro sedam minuta razvaljenog bluza, dograđenog sola, ima se itekako u čemu uživati.

Za njom sledi “Oh Well“, čuveno ostvarenje Petera Greena s kraja šezdesetih godina prošlog stoleća, koju svojim vokalima upodobljava Chris Stapleton. U četiri i po minuta teške svirke, veoma brzo je izvodi Slash, ona je prepuna ritma, solo zraci kao da ujedaju za rokersko uho, ali to je onaj sladak bol koji razveseljava. Posle nje sledi ženski vokal u “Key To The Highway” sa Dorothy. Pesma razvaljuje iako je stara skoro pedeset pet godina. Da li je i ovde Slash želeo da se nadigrava sa Claptonom, ne znam, ali ju je svakako savremenije obradio. Žestoka rok tema, kao da zaista putujete autoputem velikim brzinama. Razvejana solo gitara i sjajni vokal fantastično se prožimaju.

Iggy Pop je otpevao “Awful Dream“, laganim, da ne kažem tromim, vokalom, ali baš onako kako i treba da leži. Spora stvar, solo tiho putuje kroz oblake, a opori, sivi, sumorni, glas Iggy Popa daje mu neku osobenu čvrstinu. Paul Rodgers sigurno nije rođen pod lošim znakom ali je sjajno otpevao “Born Under a Bad Sign“, koju je prvi izveo 1967. godine Albert King, a napisali su je William Bell i Booker Jones. Borba večitog bega sa dna upakovana je u sjajnu petominutnu rapsodiju bluz gitare, opet na Slashov prepoznatljiv način.

Siguran sam da nema osobe, a da prati uopšte bilo kakva dešavanja u pop rok muzici, koja nije čula “Papa Was a Rolling Stones“, klasiku rok poezije i muzičkog stvaralaštva Bareta Stronga i Normana Whitfielda. Težak razgovor majke i sina, prati Slashova gitara na izuzetnu vokalnu izvedbu Demi Lovato.

“Killing Floor“, sa Brianom Johnsonom, Chestera Burnetta poznatijeg kao Howlin Wolf (1910 – 1976.) predstavlja standard bluza, mnogi su je izvodili, uključujući Hendriksa i Led Zeppelin, stvarajući malu virtuoznost u tih četiri minuta lako prepoznatljive teme. Svoju priliku iskoristio je i Slash ugodno pokazujući zašto spada u red jednog od najboljih gitarista rok muzike. Naravno, tu je i Brian Johnson koji ga je sjajno podržao i to kroz niži registar glasa. Nešto drugačije nego kada nastupa sa AC/DC.

“Living for the City” sa Tash Nealom je naredna na albumu. Poznati song Stevie Wondera govori o težnji mladića koji odrasta u izuzetno teškim uslovima, a ima jaku želju da ode u grad i tamo se okuša. Primesa fankija u umerenoj ritmici, ostavlja mogućnost Slashu da se poigra sa gitarskim solo efektima i pesmu razvuče na gotovo sedam minuta efektivne svirke. Ipak, ovde ima dosta i klavijaturskih efekata na onom nivou koji dozvoljava jednom rokeru da se razmahne i uzdigne u stilu kontrolisane oluje.

“Stormy Monday” je pretposlednja na albumu. Vokalna interpretacija je pripala Beth Hart. Teško opisivi bluz, prepun svakodnevnog jadikovanja, molitvi i slično. U osam minuta ljudskog bola solo gitara pokušava izvući sav nagomilani jed iz duše, sa odličnim vokalima, tako razvučenim na talase solo gitare, kao da zajedno udišu isti vazduh, tiho suze rone, dok Svevišnjem molitve šalju. Numera je inače Walkerova, odnosno prvi su je izveli još 1974. godine The Alman Brothers Band. Fascinantna, urađena u pravom, klasičnom bluz maniru. Svirački nenadmašiva.

Album zatvara instrumental “Metal Chestmunt“. To je jedina pesma koju je napisao Slash, odsvirao po svojoj volji, onako bahatno i raskalašno kako samo on ume, a da, u drugu ruku, fino i nežno zvuči. Solo reljefi su više vidljivi no u prethodnim brojevima i to u samo par minuta.

Ako je Slash na ovom odabiru želeo da se iskaže kao savremeni gitarista širokog spektra rokenrol znanja, utisak je da je uspeo u tome. Nesporno je da je podržan od svih učesnika na albumu, pogotovo poznatih vokala, ali i ostalih koji su doprineli da ovo bude jedno uspešno ostvarenje. Tu su Johnny Griparic na bas gitari, zatim Teddy Andreadis za klavijaturama i Michael Jermon za bubnjevima.

Odabir tema je takođe učinio svoje, tako da je omaž nekim pesmama, starim i preko pedeset godina, u novom ruhu, dao drugačiji sjaj. Možda baš onakav kako ga Slash vidi, oseća i prenosi na druge. Ne sme se zaboraviti da ima sasvim dovoljan broj godina koje ga svrstavaju ne samo u iskusne muzičare, već i u one koji su ostavili dubok trag u rokenrol postojanju. A ta ozbiljnost, ogleda se i u izboru pesama koje voli, ali i može da na svoj način doprinese nekakvim novim verzijama. Standardi bluza i roka odsvirani su na Slashov način, raznobojno, oštro, nepretenciozno, ali opet blisko svakom poznavaocu rokenrol istorije. Zato i ne čudi što se album “Orgy of the Damned” našao i na prvom mestu bluz albuma u Sjedinjenim Državama. Produkciju je odlično uradio Mike Clink. Sve što treba da se čuje tu je, a vama treba samo malo pažnje, jer u ovo vreme brzine i ljudske umne tromosti, sedamdeset minuta slušanja muzike nije ni malo. No to, verujem, za vrsne ljubitelje rok muzike neće predstavljati problem.

Tags: Orgy Of The Damned, Slash