Jedan od takvih je i američki kantautor Willie Nelson koji je nedavno izdao jedan odličan album pod kratkim nazivom “The Border” (Granica). Čovek ima punu 91 godinu i još uvek, ne samo što je živ, nego je i muzički radno aktivan. Predivna naslovna tema govori o vekovnom problemu prelaska granice, svakakvih osobenjaka, poštenjačina, oholih, ali i onih koji svoju sreću, ako je uopšte ima, pokušavaju pronaći na nekakvom drugom mestu. Uvek je nezahvalano raditi na granici, no tako je kako je. Ne, Vili nije autor ni muzike, ni teksta, ali pesma u njegovom izvođenju zaista zvuči tužno, beznadežno tiho, ali ne i umorno. Pomenuta granica može biti bilo gde, ne samo između Meksika i Sjedinjenih Država. Međutim, najteže je preći granicu u vlastitoj glavi.

Frapantno zvuči podatak da je navedeni album sedamdeset peti (75) studijski Vilija Nelsona. Čovek koji je dobrano ispratio dvadeseti vek, a da čak i u ovakvom otpatku od dvadesetprvog ima šta reći, od deset numera sam je napisao četiri u saradnji sa Badijem Kenonom. Sam album je pitak, više akustički doteran, nežan, ali u svom perfekcionizmu slobodan i na momente neuhvatljiv poput pustinjskog vetra.

Snivati o nekakvoj budućnosti čoveka koji je zagazio u desetu deceniju svog življenja, bilo bi toliko nesuptilno glupo i maliciozno, dok peva o prošlosti i sadašnjosti na način svima razumno prihvatljiv. No, najlepša tema je “Nobody Knows Me Like You“, tekst i muziku uradio je Mike Raid. Predivna balada koja toliko ljubavi i poštovanja ima prema voljenoj osobi, da u poznim godinama se shvati koliko čovek može biti voljen, čak i kada to nije zaslužio, i on to zna, ali, kao i uvek, kasno shvati. Vreme koje korača uz nas je čudo, kao i sam život koji ga trpi, sve dok nas ne slome te male olujne zamisli koje nikada sproveli nismo. No, uvek ima neko ko nas nosi na leđima, ko nas bolje poznaje čak i od nas samih. U Vilijevom izvođenju to zvuči poprilično nestvarno, ali duboko produhovljeno i proročki.

Album “The Border” je tako koncipiran da se može slušati uz jutarnju kafu, popodnevnu dokolicu ili uz zalazak sunca. Tih nešto više od pola sata muzike bilo bi pametno da podelite i sa nekim drugim, ne morate ga slušati sami. Najveće zlo je osama koja je u početku nepropoznatljiva, često i ugodna, ali tišina vremenom razbija i najjaču stenu. U vremenu digitalne sveprisutnosti, pomenuti album možete lako pronaći i odslušati, a da vas ne košta ništa sem utrošenog vremena. Onda ćete lakše shvatiti i ono što je tekstualno ispisano gore.

To nije samo poštovanje prema umetniku koji je u svojim poznim godinama nanizao brojna priznanja, bio to što je bio i podario muzici svaki segment svoga izražavanja, već i omaž svima onima koji su celog sebe utkali u ono što su radili, ne samo u muzici, već i u književnosti, slikarstvu, odnosno sveukupnoj umetnosti, bilo kada i u bilo kom vremenu. Biti umetnik, nema veze sa godinama već sa celokupnim stvaralaštvom koje je izgradio za vreme svog bitisanja u onom delu perspektivne umetnosti koju je izabrao. Trajnost je nešto što ne sme biti zanemareno, ali je kvalitet ono što ga održava. Jednostavno rečeno, ili jesi ili nisi, odnosno valja li to što se radi ili ne valja. Willie Nelson još uvek ima i kvalitet. Album bih ocenio kao vrlo dobar i svakako jedan od boljih u ličnoj muzičkoj istoriji Nelsona.

Na kraju, da nije bilo jednog prekookeanskog komentara, čoveka koji je sebi dao za pravo da govori o godinama navodeći izvođače i bendove koji su po njemu odavno trebali biti na penzionom platnom spisku u dubokoj penziji, jer imaju osamdesetak i kusur godina, a ne da se bave muzikom, i još da objavljuju nova izdanja. Pošto sam ne mislim još da mrem, a poprilično sam daleko od one prosečne životne cifre, te kako ni za jedan tekst ne profitiram, no ga pišem iz četrdesetogodišnje ljubavi između muzike i mene, svesno sam uzeo najstarijeg aktivnog izvođača i njegov novi album da u kratkim crticama isti opišem, dajući na znanje da godine ne igraju nikakvu ulogu za one koji znaju šta rade i šta stvaraju. Naravno da ima i onih drugih koji bi trebalo da pogledaju ima li tragova iza njih. Lično, sa tla gde sam rođen, slobodan u izboru i načinu pisanja, koji može nekima biti simpatičan a nekima i ne, sve dok mislim da ima bilo kakvog smisla da pišem o takvim veličinama u poznoj dobi kao što su Deep Purple, Dilan, Rolling Stones, pa i Willie Nelson, ja ću to sa osobitim inatom i činiti, a na uredniku je da proceni koliko sam muzičko-literarno pismen ili ne, odnosno vredi li ta žvrljotina ili je za korpu u uglu. Ipak, ukusi su različiti.

De gustibus non est disputandum.