Reč profesora: Žuta Minuta – Drugarska
Beogradski punk bend Žuta Minuta objavio je 2012. pesmu „Dugarska“ koja se nakon godinu dana našla i na njihovom drugom albumu pod nazivom „Gorak ukus stvarnosti“. Reč je o pesmi zavodljivog ritma, sa pravovremenim usporavanjima i ubrzavanjima. Zarazni refren učinio ju je popularnim kod publike koja se prilikom njenog izvođenja obično seli na binu kako bi je otpevala zajedno sa bendom.
Kako i sam naziv govori tekst pesme odnosi se na druženje. Šire gledano to je u stvari pesma o zajedništvu među pankerima. Ono se izgrađuje svakodnevnim okupljanjima bilo na ulici, u kafani ili na svirkama. Pankeri nisu zahtevni. Za dobar provod dovoljna im je dobra muzika i nešto malo alkohola. To su već dovoljni preduslovi za nastanak svakojakih dogodovština kojih se čovek kasnije sa setom priseća, kada zbog godina i obaveza više nije u prilici da ta druženja tako često upražnjava. Bez obzira na to „ekipa“ sa kojom je proveo neobrojane dane i noći uvek ostaje u srcu. Zato kad mu je svega preko glave nju traži kako bi ponovo našao sebe. Shvata da je jedino sa njom onaj pravi, da nju ne može niko da zameni. Otuda i uverenje da je to prijateljstvo večno, duže i od života na ovoj planeti. Gotovo svi imamo priajteljstva za koja se nadamo da su takva i čini se da nas zato ova pesma pogađa, te je zbog toga rado pevamo.
Žuta Minuta – Drugarska
Još od malih nogu znali smo svoj put
Godinama zajedno stojimo i dalje tu
Na ulici i u kafani naći ćes nas ti
Gde za novo veče sada nazdravljamo svi.
I kad nas jednog dana budu stigle godine
Naše srce i dalje za ekipu kucaće
I kad nas jednog dana bude prošlo sve
Naše srce kucaće.
I možda smo ponekad jedan drugog siti
Al’ dobro znamo da ćemo večeras opet piti
I možda nas rane života ponekad zabole
Ali tu su devojke što nas još uvek vole.
Kada jednog dana budem mator i sed
Sasvim miran i spokojan za nebo čekaću svoj red
Uz sećanje na srećne dane, žurke, fudbal i drugare
Tuče, sranja, ribe i pank, na nebo ćemo svi za isti šank.
Kako moja priča može biti samo jedna strana medalje pozvao sam Davida Pantića, basistu benda Žuta Minuta i jednog od autor teksta pesme „Drugarska“ da nam pruži više informacija o njoj:
Pesma je nastala koliko me sećanje služi neke 2011. godine, još dok je bila prva postava Minute. Škodra (prvi ritam gitarista, vokal) je poslao deo refrena i rekao da probamo da l’ može od ovoga da se zbudži neki tekst. Nije mi trebalo mnogo da saspem u cugu ostatak teksta, došli smo na probu, uradili muziku i smatrali da je najprikladnije da se stvar nazove ”Drugarska”. Imali smo i dosta nekog neiskorišćenog video materijala sa raznih koncerata, te smo odlučili da sve to uklopimo u spot, što se eto ispostavilo kao pametan potez, jer publika u današnje vreme se ne zadovoljava samo da čuje pesmu već je jako poželjno da bude propraćena spotom.
To je bilo jedno vreme kad smo rokali koncerte veoma često, imali smo po dvadeset i kusur godina i vremena i energije na pretek. U pesmu smo preneli jedan veliki deo života koji smo živeli tad – od svakodnevne bleje na ulici (ili u kafani kad se ima nešto više novca), preko svađa, teških trenutaka koje smo delili, fudbalskih utakmica (Zvezda prevashodno) do devojaka koje su bile uz nas (ortakinje, neke od njih danas i supruge, ribe koje su bile entuzijasti da vise i cirkaju sa nama itd.). Meni će ova pesma uvek biti draga iz razloga što se vremenom pokazalo da se mnogo ljudi našlo u istoj – ljudi koji su vodili ili vode način života poput nas i naše ekipe i tada ti bude do jaja jer znaš da ima još neko ko prolazi lepe ili ružne trenutke kao ti. To je čak otišlo toliko daleko da je ‘“Drugarska” jedna od najpoznatijih stvari „Žute Minute“ i da su na više mesta osvanuli grafiti zadnje strofe pa čak i tetovaže istih što daje, bez lažne skromnosti, osećaj ponosa i vetar u leđa da bude više ovakvih pesama koje ubadaju u srž. Danas smo matoriji, iskusniji, dobar deo pesme više ne živimo usled životnih, porodičnih i poslovnih obaveza, ali sigurno je da kad odemo jednoga dana na onaj svet, ja bih želeo da nastavim svoju mladalačku avanturu druženja u nekom nebeskom parkiću na klupici uz pivo i glasan smeh do rane zore. Neko bi to nazvao gubljenjem vremena, s tim da moram da naglasim da su se tako u ekipi rodile mnoge ljubavi, prijateljstva, fenomenalne ideje i ko zna šta još i to je sigurno koncept koji me je činio i koji me čini srećnim i dan danas.
