Sedmorica mladih – melodično utočište detinjstva
Možda najemitovanija, ali i najpotcenjenija grupa na tim SFRJ prostorima. Šteta što nisu napravili zasluženiju međunarodnu karijeru, ovako su ostali “samo” heroji “od Vardara pa do Triglava”…
Nekada su postojali takozvani crno-beli televizori, ekrani koji su davali sliku samo u te dve osnovne boje. Bili su retki i teško dostupni. Onaj ko je imao televizor bio je neprikosnoveni car u komšiluku. U celomu naselju Vlae (deo Vlae na samoj granici sa Đorče), od 40 porodica, samo jedna je imala televizor. I skoro svi smo išli da gledamo u to čudo. A on – velika, glomazna, sjajna kutija, sa obaveznom gondolom na navijanje (suvenir-ukras iz Venecije, karakterističan u gotovo svakom drugom jugoslovenskom domaćinstvu tog vremena) postavljenom na pletenom ručnom radu (šustikli) iznad televizora… A pored nje – saksija sa cvećem.
Televizorom je upravljao gazda kuće i niko, ali apsolutno niko drugi, nije smeo da mu priđe, a kamoli da ga dodirne. Bezbedna udaljenost publike bila je oko dva metra. Na njemu su se gledali i filmovi (partizanski i kaubojski), vesti, fudbal i ostali sportovi, muzika, govori najvećeg sina naših naroda i narodnosti, kongresi, zabavne emisije, crtani filmovi…
Mi, deca iz komšiluka, sedeli smo jedno pored drugoga, nas 30-ak iz naselja Vlae i gledali bez daha crtane filmove. Zimi smo se krili ispod velikih, teških, crvenih jambolija, prekriveni preko glave i samo oči su nam radoznalo virile, smejući se nestašlucima Plutona, Šilje, Mikija, Paje… Kakva je to zajednica bila, svi smo živeli kao jedna velika porodica, jedno mini naselje, iz slične društvene strukture.
Jedna ulica, jedan lopta, jedan TV.
Osim crtanih filmova, gledali smo obavezno i emisije u kojima je nastupala slavna grupa Sedmorica mladih. U to vreme, to su bili divni, visokokvalitetni muzički programi koje su vodili upravo oni – istinske YU legende. Sedmorica mladih su bili priča za sebe.
Svirali su i pevali sve i svašta, počev od onog osnovnog zbog čega su se rodili – džeza, preko gospel-soula, kaubojskih pesama, pop-roka, narodne muzike, svega što je postojalo u tom trenutku mogli su da sviraju i pevaju i to još bolje od originala, neverovatno utočište talentovanih muzičara. Možda najemitovanija, ali i najpotcenjenija grupa na onim velikim SFRJ prostorima. Šteta što nisu napravili zasluženiju međunarodnu karijeru, ovako su ostali “samo” heroji “od Vardara pa do Triglava”. Objavili su desetak albuma i mnogo singlova. Antologijska su njihova izvođenja klasika „Još ne sviće rujna zora“, „Kofa je bušna“, „Emina“, „Mustafa“, „Pa kažu ciga lud“, „Gigolo“, „Jericho“, „Poljubi me na kiši“, „I mama i tata“, „Osam tamburaša“, “Swing low, Swing chariot”… i mnogo pesama posvećenih najmlađima.
Divna zbirka muzike koja ostavlja bezbroj uspomena, ali i budi skrivene emocije. Od sve te neverovatne Sedamorice mladih, deci iz naselja Vlae najviše se dopadalo kada bi se na ekranu pojavljivao Jova u krupnom kadru. Jova Radovanović je bio onaj sa velikim nosom, pravio je grimase, pevao, igrao, svirao jako dobro klarinet, bio je pravi šoumen. Osećala se neka bliskost između dece i njega – jugoslovenskog Denija Keja. Mi klinci smo kopirali apsolutno svaki njegov korak na sceni, ponašali se kao on.
U stvari, oduvek sam o njemu mislio kao o našoj verziji Petra Pana, kao o nekom velikom klincu (koji će biti okružen sebi sličnima, sa kojom će se igrati dan i noć do kraja života) zarobljenom u koži odraslog čoveka. Hteli smo da budemo kao on (ja još uvek želim to), da se ponašamo kao on, junak moje i naše divne rane mladosti.
Zamislite sada da se u ovom uzrastu ponašamo kao deca, izađemo i pljuskamo se kišnicom, zvonimo komšijama na vrata i bežimo, krijemo se… U ovom, današnjem, svetu to bi bilo društveno neprihvatljivo! Žigosali bi nas kao frikove. Ali, šta bi se dogodilo kada bismo uveli jedan dan u godini koji bi bio “dan detinjstva” nas odraslih? To bi trebao biti naš izduvni ventil. Pa da se okupimo svi zajedno u parku, trčimo, igramo klikere, trule kobile, hula hop, žmurke, skupljamo-skupljate (menjamo sličice, igramo tapke), da se prskamo vodom iz obližnjeg jezera, vodom sa Vardara ili od kiše koja je tek počela da pada sve jače, da se prskamo blatom, zvonimo komšijama i bežimo, krademo voće po dvorištima, vučemo devojke za njihove čudne frizure… jednostavno da izvučemo duboko iz sebe ono što nikada nismo prestali da budemo – velika deca.
I najbolje bi bilo da taj dan ne bude ni vreo ni leden, ono vreme kad leto polako zamenjuje jesen, dok još nema onih hladnih kiša i suvog vetra, dok se lišće polako, gotovo stidljivo oprašta od života koje je proživelo te sezone.. negde gde ćemo biti sami, negde gde ćemo se mi odrasli gledati svojim prodornim očima nasmejanim, vedrim, radosnim, blistavim, kao kad smo bili deca.
I neka taj dan bude, na primer, 16. septembar, a u pozadini neka svira muzika Sedmorice mladih, koju ćemo, mi odrasli, doživljavati na isti način kao kada smo bili deca, sakriveni po dedinim krilima, hranjeni divnim bakinim jelima, zaštićeni od voljene mame, pod budnim tatinim očima.
Biografija:
Sedmorica mladih
Ansambl Sedmorica mladih (poznat i kao 7 mladih) bio je jugoslovenski pop, rok i komičarski sastav iz Beograda. Bili su jedna od najpopularnijih grupa na prostoru SFRJ, nastupali širom sveta i ušli u Ginisovu knjigu rekorda kao sastav koji je 33 godine svirao neprekidno zajedno.
Osnovani su 29. septembra 1959. godine, a prvu postavu činili su Nebojša Dančević kao klavijaturista, Milutin Vasović kao gitarista, Ljubiša Stošić kao basista, Branislav Todorović kao bubnjar, Zoran Zarije Raković kao trubač, Vladislav Vasilić na klarinetu i Ljubiša Milić koji je svirao trombon.
Vladislav Vasilić 1963. godine otišao je u vojsku, 1966. poginuo u saobraćajnoj nesreći, a na njegovo mesto u grupi došao je Jova Radovanović. Druga promena desila se 1978. kada je umesto Branislava Todorovića (koji je preminuo) došao Nebojša Kunić. Taj sastav trajao je do 1998. kada umire Milutin Vasović nakon čega grupa prekida rad.
Grupa je prvobitno nazvana Beogradski diksilend ansambl, po uzoru na Ljubljanski džez ansambl, da bi kasnije promenila ime u Sedmorica mladih.
Bend je prvu svirku imao u Domu omladine Jurica Ribar. Muzika Sedmorice mladih zasnivala se prvenstveno na džezu i diksilend muzici, kao i na afroameričkoj duhovnoj muzici. Zajedno sa svim ovim stilovima, ansambl je ubacio i druge muzičke žanrove, što je odlično prolazilo kod publike, iako ovi muzički žanrovi u periodu od šezdesetih do osamdesetih godina nisu bili značajno popularni.
Prvi ozbiljan angažman u inostranstvu imali su 1962. godine u Siriji, u hotelu Grand u okolini Damaska. U hotelu se u tom trenutku nalazio veliki broj svetskih političara i diplomata, pa su Sedmorca mladih svoj repertoar morali da priklade ukusu publike dok su svirali u hotelu. Nakon četiri meseca provedenih u Siriji, grupa je stigla u Beograd i u saradnji sa Ustanovom kulture „Vuk Stefanović Karadžić” pokrenula dancing, po uzoru na ono što su naučili u Damasku.
Nastupali su širom zapadne Evrope, u Nemačkoj, imali koncerte širom Švajcarske, Austrije, Holandije u jednim od najpoznatijih evropskih klubova. Bili su prva estradna jugoslovenska grupa koje je imala turneju po Sovjetskom Savezu, nakon izbacivanja Jugoslavije iz Komunističkog informacionog biroa ,1948. godine, kao i nakon smrti Staljina. U Sovjetskom Savezu su proveli tri dana i za to vreme odsvirali čak 17 koncerata u Noriljsku.
Nastupe su imali i u Sjedinjenim Državama u Linkoln centru, gde su predstavljali RTB Beograd na danima jugoslovenske televizije, kao i nastup u Austriji, u berlinskoj Dojče hali, koju su punili sedam puta zaredom. U inostranstvu na turnejama su proveli punih 15 godina.
Godine 1975. proglašeni su za jugoslovenske ambasadore kulture i oslobođeni su vojske.
Često su svirali političarima i diplomatama, kao i Josipu Brozu Titu, čiji su česti gosti bili u Karađorđevu u Bačkoj Palanci.
Često smo bili gosti kod njega u Karađorđevu. Sedi sa nama do četiri ujutru, pijemo iz iste flaše, a sutra u osam ide u lov. Bili smo i one noći tamo, pred njegov poslednji put, na operaciju. Zvao je samo porodicu, nekoliko generala i nas. Nismo svirali, samo smo bili tu, ispričali su jednom prilikom.
Honorar za te nastupe je, kako su rekli, uvek bio po najvišoj tarifi koja se plaćala profesionalcima, i nikada se od Sedmorice mladih nije zahtevalo da Titu pevaju i sviraju besplatno. Zvao ih je i da mu prave društvo na, ispostavilo se, poslednjem putovanju „Galebom“, na Samit nesvrstanih na Kubi, ali su ga, nažalost, odbili zbog ugovorenih koncerata.
Krajem sedamdesetih godina prestali su da nastupaju u inostranstvu i nastupali isključivo u SFRJ. Zagrebačku arenu Vatroslav Lisinski punili su 14 puta za redom, kao i mnoge druge širom bivše Jugoslavije.
Tokom svoje dugogodišnje karijere, ansambl je snimio 30 singl ploča i više od 10 LP ploča, jednu od njih u nemačkoj firmi Saba i dve u Sovjetskom Savezu.
https://www.youtube.com/watch?v=Smzg7WW8qbI
Pored muzičkih sposobnosti, izvođenja više muzičkih žanrova istovremeno, Sedmorica mladih su se istakli i kao vrhunski zabavljači. Bili su zaštitni znak oba kanala RTB, pojavljivali su se u porodičnim i zabavnim emisijama i serijama kao što su Sedam plus sedam, Budite uz nas i u filmu Sedmorica mladih, koje je režirao Jovan Ristić. Većina članova Sedmorica mladih pojavljivala se i u filmovima. Osamdesetih godina imali su svoju emisiju zvanu Cirkus sedam mladih, emitovanu na RTB.
Poslednji koncert kao ansambl imali su u Sarajevu, u maju 1991. godine, a iste godine ušli su u u Ginisovu knjigu rekorda kao sastav koji je 33 godine svirao neprekidno zajedno. Grupa je zvanično prestala sa radom 1999. godine.
