Sting i Mile Nepobedivi

Bivši policajac Sting izdaje album “Ten Summoner’s Tales” 1993. godine. Album koji se sastoji od 12, iako naslov ukazuje na deset pesama. Otvara se prvom – “Prolog (If I ever lose my faith in you)” i završava se dvanaestom – “Epilog (Nothing ’bout me)”.

Čika Petre – skromni momak iz Prilepa, doselio se u prigradsko naselje Đorče Petrov u Skoplju, negde 50-ih godina prošlog veka, sa celom porodicom. Među tri ćerke je i sin jedinac Mile, ponos porodice. Odrastaju u tradicionalnoj patrijarhalnoj konzervativnoj familiji i sve se čini da izrastu u poštene i uspešne ljude. Mile završava srednju školu i odmah se zapošljava u tadašnjem gigantu Elektrodistribuciji.

Vremenom on napreduje i postaje onaj koji ide po kućama i naplaćuje struju – inkasant. Obično su preko ramena nosili velike crne kožne torbe, pune novca i računa, a onda su taj novac nosili u Direkciju Elektrodistribucije. Oženio se osamdesetih, a negde devedesetih sudbina mu je dala dvoje dece, dečaka i devojčicu. Neviđena sreća u porodici. Skopsko naselje Đorče Petrov je, između ostalog, poznato i po negovanom kockarskom duhu, tako da su se svakodnevno održavale velike igre, posebno na usšu dvije reke – Trešće i Vardara. Mnogi ljudi iz cele Makedonije dolazili su ovde da oprobaju svoju kockarsku sreću. Bilo je nekoliko legendarnih igrača, kao i legendarnih partija. Mile je, iako vaspitan u sasvim drugom duhu, bio jedan od učesnika tih velikih igara i retko je gubio. Po svojim igrama, po hladnom izrazu lica, maksimalno koncentrisanom, a na osnovu svojih dobitaka, Mile je dobio nadimak Nepobedivi.

U tom periodu, u Skoplju, u naselju Đorče Petrov, Lutrija Makedonije je pored plaćanja lotoa i sportske prognoze, uvela i elektronske uređaje za kockanje – slot automate. Za Mileta su ti automati bili preko puta, 50 metara od njegove kuće. E sad, jedno je igra uživo sa blefovima, provokacijama, prevarama, a druga je sa slot mašinama. Mile to nije razumeo. Počeo je da postaje sve češći gost u elektronskom kazinu. Pogotovo što je osvojio veliki Rojal Flush i za to vrijeme nekih 11.000 maraka. Mi klinci smo išli kod Mileta jer je bio zanimljiv. Sedeo je na stolici ispred aparata i samo komentarisao, crno, crveno, trebalo je više da stavi, pa zašto sad 10 kad mu je trebalo 7, pa zapisivao neke kombinacije na papir, pa bi se okrenuo prema nama, njegovoj publici i pričao sa nama. U stvari,on nije igrao za profit, igrao je za publiku, protiv automata. Filozof koji je tražio pobedničku formulu. Zoki i Ljupčo, koji su bili zaposleni u filijali Lutrije, ponekad u momentu nisu imali novca da to plate, pa su plaćali sutradan. U tom malom Kazinu bio je i EI NIŠ radio, koji je nekada radio, a nekad nije… onako kako je hteo, sa svojom personalnošću. Mile je počeo svakodnevno da igra u Kazinu, ali ga je sreća napustila.

U zadnje vreme više nije bilo osmeha na licu, a supruga je sve češće dolazila da ga vuče kući, jednom ili dva puta su dolazila i deca koja su tada imala oko 7 – 8 godina. Mile bi plakao, grlio ih i odlazio sa njima kući, govoreći „Nikad više. Zoki, Ljupčo, ne puštajte me više“. Sutradan opet Mile još od ranih sati u kazinu. Čak je prestao da ide na posao. I došao je taj dan, 14-ti mart. Mile u kazinu igra na sva tri slota, na maksimumu. Dvadesetak ljudi u publici, uključujući i mene. Ništa ga ne zanima, samo ti elektronski zvuci i brojevi. Njegova žena dolazi da ga odvede kući. On to ne želi. Ona kaže, “Milee, deca nemaju šta da jedu. Isključili su nam struju. Dođi kući. Čeka te i Đole, uzeo si mu neke pare“. Mile se ne miče. On samo pritiska dugmad mašina. U tom trenutku dolaze dvojica kolega s posla, traže Mileta. Svađaju se sa njim, pred svima nama. Mile uzima stolicu, one velike barske stolice, i maše njome da mu niko ne priđe. Zoki i Ljupčo žele da smire situaciju, ali ih Mile udara stolicom. Miletova deca dolaze da ga smire, Miletu suze na oči, ali on ne odlazi. Njemu je sve mutno u glavi, samo brojevi i zvuci, traži dobitnu formulu, u kockarskom je transu, samo gleda kako da mu ne oduzmu ono što mu sada samo treba, a to je da se kocka, kockarski testesteron do maksimuma. Žena mu prilazi s’traga i zabija nokte u njegovo lice, komadići kože i krvi lete po sobi. “Šta hoćete od mene? Da li znate ko sam ja? Ja sam Mile Nepobedivi“. A onda udara glavom u staklo/ ekran prve mašine. Nije mu ništa. Pokušavamo da ga smirimo, ali ne možemo. Mile je visok 1,90 i ima preko 120 kila. Onda udara glavom u drugi slot automat, ekran/ staklo se razbija i poseče ga. Još krvi. I tada se zaleti  i svom snagom udari glavom u staklo, ekran treće slot mašine. Bukvalno se zaglavi u mašini. Pola glave mu je unutra, srča od ekrana, koža, kost, krv, sve je izmešano. Mile se iznenada grči, trese se, doživljava strujni udar. Mašina pišti najglasnije što može, možda je ponovo dala Rojal flush. Njegova žena se zaleti da ga izvuče i hvata ga za golu ruku. I nju hvata struja, trese se. Deca trče da ih spasu, imali su sreće što smo bili tu, pa smo ih zaustavili. Njihov pas Smrki (njihov ulični pas) trči sa vrata i juri ka ženi, čim je dodirne strujni udar ga odgurnu na drugu stranu zida takvom snagom da Smrki umire na licu mestu. A Mile i njegova žena se još grče, struja ih trese. Zoki ode negde iza i isključi struju. Mile i njegova žena padaju na zemlju i dalje se tresu.

I u tom trenutku onaj radio koji radi kada hoće, počinje sam da svira Stingovu „Shape of my heart”. To je onaj trenutak, “synchronicity”, kada se neke niti spoje i formiraju značenje koje dodiruje stvari na neki čudan način, povezujući stvari koje se nikako inače ne povezuju. Sting peva, odnosno propoveda:

On ne igra za novac koji dobija, On ne igra za poštovanje, On deli karte da pronađe odgovor, Svetu geometriju slučaja, Skriveni zakon verovatnog ishoda, brojevi vode ples, znam da su pikovi mačevi vojnika, znam da su toljage ratno oružje, znam da su dijamanti novac za ovu umetnost, ali to nije oblik mog srca.

Koja je to scena kao iz Fasbinderovog filma u slow-motion-u, nas dvadesetak, svi šutimo, Mile i njegova žena leže na zemlji i još se tresu, pet metara dalje leži mrtav pas Smrki , aparat pišti, deca plaču, krv i koža svuda po prostoriji, jeziva atmosfera i predivni glas, muzika i tekst Stinga, koji se fantastično uklapa u novonastalu situaciju.

Dolaze Hitna pomoć i Policija. Dok nam uzimaju izjave od Miletovih kolega saznajemo da on nekoliko mjeseci nije predavao novac u blagajnu, koji je naplaćivao od domaćinstava (više od 150.000 maraka). Sve je prokockao. Mile i njegova žena su preživeli (Mile je izgubio jedno oko), odselili su se negde u okolinu Prilepa, deca su ostala kod babe i dede u Skoplju, Miletov otac je dobio srčani udar, jedva se izvukao. Ogranka Lutrije Makedonije u naselju Djorče Petrov (onog što je bio na glavnoj ulici) nema već dugi niz godina, nema Mileta i Smrkija, nema ničega iz tog vremena osim nas svedoka.

A Mile, da Mile, video sam ga slučajno 15 godina posle incidenta, na ulici u naselje Vlae. Rekli su mi da ne razgovara ni sa kim. Ali sa mnom je stao, pogledao me i započeo razgovor: „Znaš, tada, da mi je dao keca na popa, uništio bih slot mašinu, konačno sam shvatio formulu. I onda bih im pokazao ko je Mile Nepobedivi…“, i nastavio je da priča u tom stilu, kao da me nema, kao da je sam, iako sam pored njega. Unutrašnji monolog sa samim sobom naglas. On je u suštini i dalje isti Mile, rastrgnut u prošlosti, istrgnut od stvarnosti, živi mrtvac i jedino što ga drži je nada da će ponovo igrati sa njegovom novom pobedničkom formulom i izvući novi veliki dobitak, kao tada kad je bio Mile Nepobedljivi.

Tags: Mile Nepobedivi, Shape of my heart, Sting