Sve će to mila moja… ili priča o Cvrčku i Mravu
Jedna od najboljih južnoslovenskih simfo balada na ovim prostorima, a da mi je odnavek zapadala za uho je “Sve će to mila moja prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš”, Bregovića i družine Bijelo Dugme. Ova tema, inače, zatvara odličan album, već htedoh napisati ploču “Bitanga i princeza”. Preko četiri decenije stara i dan danas je održiva.
Hrist se tada nije smeo olako uzimati u pevljivu poeziju, te je sam tekst blago redigovan po želji ovlašćenih dušebrižnika zaduženih za kulturna dešavanja. Kako sada to izgleda smešno i glupo. Tada nije bilo. Najglasovitiji su bili oni koji su galamom branili svoje privilegije nasledivši iste od svoji bliskih predaka, ne pitajući ih da li su im ruke čiste i imaju li kredibilitet da osuđuju tako nešto…
I, šta je uostalom talenat? To je ono kad vas mrze, ali ujedno vam se dive (Duško Trifunović). Šta je to ekstra talenat? To je ono kada vas ne vole, ali vam ne mogu ništa.
Ona je imala samo ono prvo, do druge stavke delile su je svetlosne godine. To nije bio problem za nju. Pored klasične muzike zavolela je i simfo rok. Ne usput, jednostavno se našla u tome. Violina je bila sav njen alat koji joj je trebao u životu. Sem ljubavi, tu je bila praznina. Ogromna.
Šta je to upornost? To je ono kada besomučno radite nešto, očekujete rezultate i prinose, svaki put ste na gubitku, ali se nadate da će biti bolje, da jednom mora da kresne ta iskra sreće. On je bio uporan u onome što je radio, a bavio se poljoprivredom, uzaludan trud. Ne zna se gde je lošije prolazio u onome čemu se posvetio ili u ljubavi. Mrak je bio na obe strane.
Ova odlična “fina, lagana stvar” (Balašević) lako je našla put do slušalaca žednih ljubavi, sentiša i intimiziranja sa voljenom osobom. Lično, uvek se naježim kada čujem taj uvod… Nežno uštimana za prateći simfonijski orkestar, možda tu i tamo malo podseća na neke slične simfo rok trenutke, no itekako prijemčiva za užitak u sreći, bolu i razočarenju. I za ljubav i za rastanke. Prolaznost vremena i svega onoga što nam leži pod nogama je uvek tu u tom ruzmarinu, biljci i za svadbe i tužne trenutke, sneg koji skrije tragove na momente i šaš kao njihov prekrivač ne bi li duže trajali. O samoj trajnosti bilo čega, neki drugi put. Ovaj zapis je o samoći i ljubavi. Nikada ne znate kada može samoća zaplesti svoje niti o vašu dušu i kada ljubav može zagrmeti kroz vaše srce. E, tu se lome Snjegovi i Šaš, tu miriše Ruzmarin i cedi se poslednji ostatak ljudskosti u nama…
Ona je uzela svoju violinu, nešto malo ušteđevine i otišla na primorje da pokuša da zaradi neku paru kroz sviranje na ulici, ne bi li zimu dočekala kako tako, svesna svog siromaštva i večite oskudice.
On je proklinjao sušu i grad koji ga svedoše na poluzgaženog mrava, psovao je sve živo i onoga opevanog u pesmi Dugmeta, pitajući se vazda zašto je sve uzalud i zašto na božjoj trpezi nikada nema mesta za njega. Bili su poslednji dani avgustovskog sunca kada je odlučio da svojim starim autom ode put mora i odmori telo, ali još više dušu. Ta čežnja za nekakvom kosmičkom pravdom vodila ga je put velike vode i sunca koje je pržilo sve pred sobom. I on je pržio sve pred sobom, pun besa, jeda i nekakvog opornog čemera. Znao je odavno da niti je on za ljude, niti su oni za njega. Pred njegovim očima pucalo je more…
Svirala je par puta na gradskom šetalištu gde je svake večeri bilo sve manje turista i šetača, tu i tamo bi poneki mališan i radoznala devojčica ubacili novčić. Premalo za bilo šta…
On je seo na klupu i slušao violiniskinju koja je svirala neke njemu nepoznate teme. Nerazumljive.
Prošlo je nekoliko takvih noći, tuga i samoća rasli su u duši mlade umetnice, beznađe je sve više ograđivalo svoj prostor u glavi mladića.
Znali su samo da je bila sreda pretposlednjeg dana avgusta. Ona je primetila mladića preko puta kako nonšalantno i bezidejno sedi na klupi. Ređala je Šumana, Bramsa i ostale velikane klasične muzike. Ništa, niko nije obraćao pažnju na nju i njenu svirku. Onda su prsti sami uzeli sudbinu u svoje jagodice. Niz gudalo krenuli su prvi zvuci “Snjegova”. More je utihnulo, a šapat vetrova poneo je zvuke u noć. Pogledala je u oči mladića i primetila da mu gore nekim neobičnim plavetnilom. Ova epska rok balada traje sedam-osam minuta u originalu. Nikada se nije saznalo koliko bi taj devojčurak svirala u svojoj izvedbi…
Prekinuo ju je osorni glas lokalne Gradske inspekcije ima li ona dozvolu da svira na gradskom šetalištu cenjenog primorskog mesta. Tiho je odgovorila da nema i da nije iz njihovog grada. Zamolila je čoveka da samo završi započetu pesmu, krišom pogledavši mladića preko puta. Odgovor je bio negativan, a na njenu ponovljenu molbu, dobila je takvu šamarčinu da je violina pala na tlo. Sledeće čega se sećala bilo je to da je njen šamarač ležao na betonu cvileći od udarca koje je dobio od nepoznatog mladića.
“Cvrčak” rekao je nepoznati mladić “bežimo, nije ovo za nas“, pružajući joj ruku da se pridigne. Na njeno pitanje ko je on drhtavim glasom odgovorio je “Ja sam… Ja sam mrav!”. Trčećim korakom, držeći se za ruke, nestali su u mraku. Sutradan, prešli su njegovim kolima granicu susedne zemlje.
Šta je bilo posle… Bijelo Dugme je imalo jedan od najprodavanijih albuma sa sjajnim podugačkim temama. Odsvirali su više rasprodatih koncerata u Domu Sindikata… A ne to…
Dobro, mislim da je mrav nastavio da bude mrav, za cvrčka ne znam, ali sam siguran da se i sada drže za ruke. A da li mu je odsvirala do kraja “Snjegove i Šaš”, naravno da nije bitno, ali je pomenuti song spojio dva tužna bića. Mislim da mladić više nije psovao u životu. Hrista ponajmanje…
