The Human League – i opet “Lebanon”
Ono što je mene privuklo da pustim reč o The Human League je konkretna situacija na bliskom istoku i dalekom severu Evrope. Pre četrdeset godina, navedeni bend je izdao svoj četvrti studijski album, pomamnog imena “Histerija” (Hysteria), te na njemu imao izuzetno zapaženu temu “Lebanon”.
Otkucavaju vekovi, nižu godine kao nisku skobalja prosutu niz ruinirana sazvežđa ljudskih ratova i krvavih dostignuća, mali pijuni, kao pešaci zalutali u nepregledne pustinjske dine, išarane ponekom zalutalom oazom, u molitveniku svojih sećanja tek poneku recku staviti mogu. Sve ostalo je krah istorije ljudskosti i veliki zamah plaćenika u njihovom naumu ka osvajanju svemira.
Univerzum je beskonačno prostranstvo koje nas okružuje, neosvojivo u bilo kom obliku, ali dovoljno da vekovima zaluđuje sve aktere ovozemljskog postojanja. Nekada mač, sad pretvoren u novolaserske sejače smrti, ređa svoj krvavi pir i dalje, bez ijedne stanke, mirno prospavane noći ili tiho dočekanog jutra. I tako unedogled. Menjaju se osvajači, ispisuju nove rute i gazi ista voda, na istim mestima zakopavaju se stradalnici, sa istih gora lelek ispunjava prostore ovekovečene tihim zlom. Identično tlo, zajedničko otpadništvo od sreće i kulminacija vriska i šapata. Sve u jednom tonu, jednoj rimi i jednom bljesku. Na život i smrt.
Nikada nisam bio impresioniran synthpopom i sličnim muzičkim nadahnućima, no naravno da i tu ima izuzetka, pogotovo ako ono što nosioci takvih produkata rade, ili je imalo smisla, ili tek nastupiti treba. Taj vetar u leđa očas se može iskovati u oluju kojom se misli rasprše u tren. A noću, i to mećava zatrpa u svojim bespoštednim zagrljaljima. The Human League (Ljudska Liga) je britanski bend koji je u svom repertoaru vešto spojio synthpop, novi talas i elektronsku muziku u jedno samo njima prepoznatljivo sazvučje. Uticali su u kasnijem periodu na mnoge elektropop i novotalasne bendove, recimo na veliki Pet Shop Boys.
Ono što je mene privuklo da pustim reč o The Human League je konkretna situacija na bliskom istoku i dalekom severu Evrope. Pre četrdeset godina, navedeni bend je izdao svoj četvrti studijski album, pomamnog imena “Histerija” (Hysteria), te na njemu imao izuzetno zapaženu temu “Lebanon”. Jedan težak antiratni tekst od koga se knedla u grlu lagano valja sve do trenutka kada zastane duboko u njemu. Pesma govori o građanskom ratu u Libanu koji je, a kako bi drugačije i počeo, no kao sukob između različitih vera 1975. godine, uništavajući jednu kulturu, svakodnevicu i budućnost, kao i uvek običnih ljudi. Radi se o misaono-intelektualanom duelu devojke i vojnika. Svako od njih ima različite snove i ciljeve koji vode njihovom ostvarenju. Tadašnji PLO, kao sada Hamas, inicirao je sukobe sa druge teritorije, u koji su se, brže-bolje, uključili Sirija i Izrael. Prepoznajete li priče svih priča, početke svih početaka i krajeve svih krajeva. Kao ogrisci ljudskih sudbina. Bez ideala, bez ljubavi, naravno i bez pameti, ali samo sa oružjem i neskrivenom moći.
Samu numeru otvara teški zvuk basa, kao udari raketa o tlo koje neiscrpno biva poligon za sve ljudske umotvorine, koje nikada dobra donele nisu, a pogotovo slobodu na koju se uvek svi pozivaju. Tema ima žestok otpor prema ratu. Devojka se seća mirnih vremena u samo par godina unazad, koja joj izgledaju, u trenutku o kome zbori pesma, tako daleko i nestvarno. U njoj je samo vrisak i strah. Čežnja sreće lebdi negde daleko, skriveno i neupotrebljivo u njenoj priči. Vojnik je u ratu, on je profesionalni plaćenik za bolju budućnost. Promatra žrtve koje padaju od snajperista, kontrolišući prostor van kasarni ubrzo i sam shvata da je u pravom ratu gde se život olako gubi, a teško novi stvara.
Na kraju svih nedela, uvek lebdi zastrašujuće pitanje o pobedniku. Gubitnici su svi, od onog zrna peska koje vetar nosi niz razrovani asfalt, do onog poslednjeg zračka sunca koji ga miluje. No, ta njegova nežnost nije ista za sve. Skriveni valovi bola frustrirajuće se osećaju u samoj numeri. Kao da putuje kroz tminu pustinje. Zvuci klavijatura besomučno uzdižu to putovanje u jedan besmisao, sve do novog potonuća sveta u vlastitoj tragediji ogoljene radosti. Nesporno je da možete imati različite političke stavove, verska opredeljenja i kulturne zahteve, voleti neku vrstu muzike koja odudara od opšte prihvatljivih tonova, ali nemate prava na uništenje života i one malene iskre radosti u očima pokolenja koja ništite pred očima celog sveta. U ime čega i koga sva stradanja pišete…
Razgibavajući sopstveni tekst kroz oči dva bića, potencijalne žrtve i mogućeg nesrećnog krvnika, zatvara se krug i tako unedogled. Dok je sveta i veka. U predvorju budućih muzičkih dešavanja, The Human League je ostavio jednu izvrsnu poemu, upakovanu u suzu života narikače, i jedan posve solidan produkt. Sam singl “Lebanon” zauzeo je tada jedanaesto mesto na britanskoj top listi, a album “Histeria” dogurao je čak do trećeg mesta albuma. Još uvek nastupaju, a “Lebanon” je tema koju sviraju na svakom koncertu. Jedini stalni član benda, bio je i ostao Filip Ouki, pevač i tekstopisac, osnivač benda, ali takođe osoba koja je povremeno izgrađivala i solo karijeru.
Na kraju, što svakako dočekati neću, ali ne bih želeo da posle ovog mog teksta, neko slično piše posle četrdeset godina, o nekoj sličnoj numeri sa istom temom. Najveće zlo će biti ako se uopšte ne bude pisalo, ako ne bude onih o kojima se piše…
