U ličnom spravomspisu: Miki Radojević – Na kraju skitanja
Postoje trenuci kada misaono obdareni ljudi pokušaju svoja umetnička dostignuća podeliti sa drugima. Bez da onima kojima je to i upućeno i zaslužuju. U vremenu tmine i stidljive luči u daljinama, klovnovskog šarenila i bespuća ugaženih nadanjima stradalnika, samo uz tihi zov uličnih šetača, tamo preko reke, treperi šapat istine. Čemeran i opor, zastaje u grlu i vlaži oko. Džaba lančići oko vrata, sakramentalna dvorska svita uvek prepozna kraj, ali nikada nije spremna na isti. Sakriti prizor bola, ušuškati vreme u zagrljaju toplog vetra i ledenih kapi, ustaviti praskozorje i premostiti do večeri, te tako dan za danom. Nikada kraja.
Na ruševinama sopstvenog izbora (Izvini) Miki Radojević kuražno se odlučio da zagrize metak i objavi svoj prvi solo album. Beskonačna tuga (Obala) kao da se sama nadovezuje na niti izrastanja i ljudske dobrote, stilski lepršavo, transparentno i očovečeno. Možete slobodno okrenuti glavu, sklopiti oči i zatvoriti uši, bespotrebno ćete prevrnuti tablu i odložiti mat (Počeo je kraj). Lamentni strah izneo je na dlan, pokušava se kroz mikrokosmos svog življenja dotaći više no ozbiljnih tema. Kompleksnost samog uzrastanja ogleda se u nadama, kao poslednjim trzajevima na večitom ringišpilu udenutih na sivim oblacima rasutim među zvezdama padalicama. Skrivene misli u seni pikantnog šarenila, neće vas učiniti manje nesrećnim i nebitnim nego što jeste.
Na kraju skitanja (Mascom) je album koji predstavlja omaž svim onim generacijama izgubljenih u vrtlozima koječega, u ime opalog lišća i ugaženog snega, te bujica nesreća koje su zapljusnule naše živote ćutanjem. Ekstrem srećnog trenutka je samo predvorje novog poraza i novog pada.
Nije sramota biti na dnu, sramota je ne pokušati ustati, makar ponovo lični motiv bio zgaženi ideal. Miki ne nudi obećavajući mir, njegova lingvistika je duboko percipirana vlastitim osećanjima, potisnutim sećanjima i priznatim porazima. Tražeći sopstvenu ličnost kroz muziku, a bogami, i kroz nadareni tekst, pošteno nudi ruku da se pređe na drugu stranu obale. Ko želi da razume lako će iza svakog stiha otkriti poruku ljubavi, nečujno uzgajano zrnce slobode u svakom lepršavom sonetu koji je proneo na svojoj gitari. Fragment na njegovom spevu je čitav roman o savremenom životu.
Album otvara tema Izvini, uvodni singl od pre par godina, akcenat na možda najtežoj srpskoj reči koja pretera preko usana u jednom malom iskazanju na rubu svetlucavih iščekivanja iza paravana sna.
Zatim sledi Humoreska, ritmično agresivna koja drži tempo sve vreme, onako pucačka pesma praćena sličnim tekstom. Počeo je kraj je song koji lagano otvara storiju ličnog sadržaja. Da li je sve to početak kraja u predugom tunelu uzdisaja na mrvicama vremena, bez mogućnosti uzdignuća sopstvenog duha iritiranog u kazamatima ličnog stremljenja i želje da se i drugima pruži mogućnost izbora. Da sam vuk je narativ o opstanku, sirova, protkana žestokim unutrašnjim bluzom, nadom da u nekom drugom okruženju glas može više i duže dobaciti do onih koji žele čuti i neki drugačiji stav. Miran san odavno je zagubljen u ovom kosmosu koji delimo. Peta numera, koja zatvara A stranu vinila je Tony žestoka pevljiva rok stvar o odlasku onih ljudi za koja sećanja svezuju jače no bilo šta drugo.
B stranu vinila otvara vrlo zanimljiva Pamti se samo fail – predivni klavirski uvod, interesantan tekst koji govori kako se samo neuspesi graviraju u našim mislima, jedno klizanje niz životnu stazu dovoljno je da sve upropasti i ako nema dalekih luka, sve nam je tu, ali kompromis sa samim sobom uvek najteže pada. Obala je nežni notni esej između tuge, meseca i traganja za sopstvenim identitetom, ličnim Svetim Gralom. Nedostižnim oblacima utkanim u svakog sanjara koji žudi za obalom plavog sna. Vratiće se vrapci je pretposlednja pesma, brzog ritma u maniru ranijih ostvarenja Mikija i benda. Svoj svet on drži u šaci, malo mu je dovoljno za život da rastera strah i zgasne iluzije na način stvaraoca onih staza kojima on želi hodati.
Vinilni album zatvara naslovna Na kraju skitanja, koja predstavlja odavanje počasti prerano preminulom drugu, saborcu u rokenrolu i čoveku sa kojim je nesporno bio na istoj talasnoj dužini, basisti Mikici Zdravkoviću. Prelep tekst, nabijen emocijama, neprevaziđenim bolom, ljudskom istrajnošću nošenom ljubavlju do ustreptalog kosmosa i nazad. Mikijev tihi vrisak zaista lomi i odzvanja kroz sve svetove nama znane i neznane.
Digitalna verzija albuma sadrži i temu Bot, u kojoj Miki izražava kritiku dodvorača na društvenim mrežama, što zbog novca, što zbog nekih drugih razloga koji nemaju veze sa ličnim uverenjima. Poruka jasna, kratka i beskompromisna.
Na kraju skitanja je album koji predstavlja iskorak u dosadašnjoj karijeri Mikija Radojevića. Od mladalačkog buntovnika kroz pank motive sa matičnim bendom Six Pack i malo manje ubojitog, ali perspektivno oivičenog novim sadržajima kroz Čoveka Bez Sluha.
Fascinantno deluje boja gitare i efektivno razložena sola iste kroz sve pesme na albumu. Ono što krasi Mikija je prepoznatljivost sviranja, jer je izgradio nekakav specifičan prilaz u muzici kroz koju želi saopštiti poruke, koje možete prihvatiti ili ne, ali ih svakako salušajte. Imate šta i čuti. Melodičnost sveukupnog materijala iznetog na projektu jeste i u racionalno smislenom, kristalno čistom vokalu, bez upinjanja i bezlične agresivnosti. Tonski je veoma lepo razdvojen vokal od gitare, basa i bubnjeva, tako da je svaki ton precizan, jasan i veoma plodotvoran. Vokalnu jezgrovitost čini neusiljeni način interpretacije, kojom Miki, u izražavanju, ne želi prekomerno opterećivati slušaoca.
Sam album ne zamara, teme su kratke, jezgrovite, ali sadržajne. U tih par minuta nema razvlačenja, praznog hoda i dodatih solo deonica samo da bi se odužila priča. Jasnoća stiha praćena ritmom i solo gitarskim deonicama, upotpunjena je klavirskim zvukom, dajući songovima određenu setnost i produbljujući značenje slobodnog literarnog izražavanja kroz tonski zapis. Prosto, Miki nije samo muzičar, gitarista, vokalni interpretator svojih stihova, on je (ne)skriveni poeta koji ne zataškava surovu svakodnevnicu.
Album je nenametljiv, nadograđen zanimljivim omotom u kome se mesec bori da izađe ispred oblaka i skitnici omogući više svetlosti u njegovom samotnom okruženju. Ne, ovo nije kraj puta kojim autor albuma ide, to je tek početak jednog zrelog angažmana iskusnog muzičara i beskompromisnog fajtera protiv svega onoga što stoji mu na putu. Ma kakve bile vetrenjače, on će ući u taj fajterski odnos, ne znam da li može pobediti, ali znam da gubitnik nije.
Album je objavljen 20.09. tekuće godine, ne slučajno, jer na isti dan, pre nebitno koliko godina, autor je ugledao kosmičku svetlost koja ga prati u njegovoj večitoj nameri da pobedi, prvo samog sebe, a onda i da dokaže da postoje neke ideje koje su bezvremene, uvek imaju vrednost, a da viteštvo nikada ne izumire, ako smo ljudi…
