Vanzemljanin Masimo Moreno
Negde 4-5 godina posle početka novog milenijuma nalazim se u Sofiji sa Majom. Rano je jutro i idemo da jedemo tada čuveno bugarsko kiselo mleko. Ono najbolje je bilo iza međugradske autobuske stanice…
Dan je poluoblačan, sredina septembra. Ide nam se u toalet, najbliži je, normalno, na autobuskoj stanici, a na njoj više menjačnica nego perona za prodaju karata. Prazno je, na autobuskoj, prodavnice još nisu otvorene.
Vidimo Massima Savića ispred jedne od tih menjačnica. „Come Va Signor Moreno“, kažem mu iako ga ne poznajem, znam da mu je majka prava Italijanka i da je deo života živeo u Italiji. Massimo se zbunio, pocrveneo, kaže mi “Va bene“. I nastavismo neobavezan razgovor, na srpsko-hrvatskom. Nije imao problema u komunikaciji sa strancima. Menjačnica je bila odmah pored ulaza u toalet. U njega se ulazilo uz metalne kovanice koje su se ubacivale u poseban aparat. Taj automat se sastojao, elem, od jednog okruglog točka, na kome su bile stavljene tri metalne ručke. Ubaci se novčić, metalna ručka se podiže, prolazi se i nakon prolaska ulaz se zatvara drugom metalnom ručkom. Jednim novčićem može ući samo jedna osoba. Maja i ja smo ubacili novac i ušli. Posle pet minuta izlazim.
Massimo još čeka otvaranje menjačnice. Razgovaramo. Kažem mu da sam nekoliko puta gledao njegov band Dorijan Grej, da je njegova muzika iz tog perioda bila nekako sterilna, nije bilo onog magičnog. Prođe 20 minuta. Maja još nije izašla… U jednom trenutku dolazi momak koji govori bugarski i želi da uđe u toalet. Prvi put susreće takvu automatsku mašinu, pokušava da upotrebi silu, gura, vuče, psuje, boli ga noga i ne može da preskoči metalnu ručku. Massimo i ja smo na 3 metra udaljenosti od ulaza. Šta će momak – pita nas kako da uđe. Stavim novčić u aparat, točak se okreće i on ulazi. U tom trenutku Maja izlazi, nije videla Bugarina, i stane s nama da popriča. Nakon nekoliko minuta, Bugarin izlazi iz toaleta, prolazi pored nas, sav nasmejan, podiže kažiprst i kaže mi nešto otprilike ovako: „Hvala ti Makedonac, bilo je super“. Maja me začuđeno gleda, a ja joj sav ozbiljan kazem „Pa šta da radim kad sam najbolji“, a Massimo se grči od smeha.
Kažu da čoveka možete videti kakav je kada se nasmeje. Iz tog Massimovog osmeha videla se otvorenost, ali i plašljivost, nedostatak hrabrosti, kao veliko dete koje otvorenih očiju radoznalo, neiskvareno pokušava da otkrije nešto novo, ali se plaši šta će drugi reći. Smejao se punih usta, što je uz njegovu savršeno skrojenu odeću i tanki konjski rep, ostavljao utisak kao da je neki dobri vanzemaljac ušao u ljudski oblik, te došao na zemlju da unapredi ljudski rod.
I zaista, kada se pogleda ceo njegov opus, kao da nije nastao na ovoj planeti, ne samo muzika i tekst, već i sama izvedba, ali i procena koju pesmu uzeti od drugog autora. Na početku solo karijere, u kojoj je, uglavnom, on bio autor, ali i Zrinko Tutić (zajednička saradnja na nekoliko solistickih albuma sa početka), kao da mu je nedostajala neka sitnica da dozove vulkane. Saradnja sa drugim autorima kao što su Predrag Matrinjak „Suze nam stale na put“, Dragan Brnas i Eni Kondić „Gdje smo sad“, Sandro Bastiančić „Tišine“, Ines Prajo i Arjanu Kunštek „Odjednom ti“, Ivan Dečak „Mali krug velikih ljudi“, Runjić „Stine“, Srđan Sekulović, Arsen Dedić… doveli su Masima na sam vrh balkanske scene. Eksplodirao je uspavani vulkan – prenoseći lavu u srca slušalaca.
Ako postoji pesma koja bolje oslikava Massimovu dušu, deo kojeg se duboko u sebi plašio, ono bez čega se ne može, to je svakako „Nauči me kako voljeti“. Njegova izvedba ove pesme je vanvremenska, jedinstvena (jedino Damir Urban može da se približi) i samo on može doneti tu vrstu emocija visokog intenziteta, uz sve strahove i nade, a može jer govori iz sopstvenog iskustva.
Stotinu puta sam se prodao/ za laku noć greške dodavao/ na korak do dna/ sam te pronašao/ a nisam znao šta to znači sanjati/ sad je vrijeme, nauči me/ Kako voljeti/ kako voljeti/ kako voljeti/ kako voljeti/ Nauči me kako voljeti/ iz praha stvori obrise/ otvori me i pusti strahove/ strasti svoje podsjeti/ Pokaži mi let tvojim visinama/ približi na tren najljepšim slikama/ kad znaš da volim te, molim te, volim te/ nauči me kako voljeti.
Poseban doživljaj je Masimo uživo na koncertu. On, humanoidni dobri vanzemaljac, tako tanak i visok, kao vrba, skladno obučen, emocije koje izviru iz svakog takta, izvedba koja pogađa svakom rečju, uz pomoć neverovatnog benda koji ga pratu u pozadini, dajući sav prostor njemu – majstoru sa neverovatnim glasom, tempom i ogromnom količinom ljubavi koju šalje publici.
Prema filozofiji Zvezdanih Staza, dobri vanzemaljci su besmrtni, tako da je Massimo živ u Tebi, Meni, Nama, Vama. Massimo, hvala ti na svemu i nadam se da si pre nego što si otišao tamo negde, naučio kako voljeti, jer to je čovekova najveća vrlina.
