„What a wonderful world“ kao Isceljenje

Sonja mi je drugarica od detinjstva, malo starija od mene, kao starija sestra. Zajedno smo obožavali Azru – grupu. Znali smo sve pesme napamet, pevali smo ih, skakali, išli na njihove koncerte (da, da, Azra je više puta bila u Skoplju), učili smo Džonijeve tekstove napamet, zato ih još uvek znam, tu su negde u potsvesti.

Sonja je živela sa majkom, ocem i bratom i imala je odvojenu sobu. Lepa porodica, harmonična, složna. Njen otac, kada bi čuo da smo kod nje, dolazio bi i seo sa nama govoreći: „Dobro, deco, kakva je ovo muzika. Galama, buka, nije jasno šta se peva i ko peva, kako ovo slušate?”. Obično bismo ga pitali šta treba da slušamo, a on bi otišao u svoju sobu i doneo svoju najdražu ploču. Skidao bi našu Azru sa Tosca gramafona i puštao „What a wonderful world“ u izvođenju Luisa Armstronga, uvek ista pesma. Rekao bi: „Ovo je muzika, kada bi truba zasvirala u oficirskom domu, isto kao da je Sačmo počeo da svira i svi bismo ustali da igramo. Zatim obraz uz obraz, pa prva simpatija, pa mali osmesi, pogledi puni čežnje. Tada je postojao ljudski stid i prava ljubav“. Iz poštovanja bi saslušali njegovu ploču, a kada bi otišao u drugu sobu, nanovo pustili Azru.

Stalno smo zadirkivali Sonju da se u suštini pretvara da je roker, ali da je zapravo romantična duša koja, kod kuće, sluša Luisa Armstronga. Ona bi se kao naljutila, nije nas zvala dva-tri dana, ali bi se četvrtog javila, pa bismo se opet družili.

U jednom period je totalno nestala, zapravo njen otac se razveo od majke i ostavio njih troje same. Bili su veoma vezani za njega, nisu mogli da veruju šta se dogodilo. Posebno je bila besna Sonja, jer je  njen idol, zaštitnik, heroj, njen otac  tek tako napustio njihov zajednički život. Njena majka nas je zvala da je posetimo, pošto Sonja nije izlazila iz kuće. Svaki put kada bismo je posetili, sedela je pored gramofona i iznova puštala „What a wonderful world“, tresla se, plakala, neprekidno se psihički povređivala slušajući očevu omiljenu temu.

I tako je to trajalo neko vreme, a onda se uz pomoć psihologa i psihijatra malo sredila i ponovo počela da izlazi sa nama. Nije bila ona ista Sonja, imala je taj bol u očima, ali je ipak bila malo prisebnija. Primetili smo da više neće da sluša Louisa, rekla je da ga više nikada neće slušati, pogotovo ne „What a wonderful world“ i kada bi je negde slučajno čula, skočila bi, pobegla ili ugasila uređaj.

Za kratko vreme se odselila  u inostranstvo i od tada je prestala da komunicira sa nama. Njena majka nam je prenosila šta se dešava, da se udala, dobila dvoje dece i da se rastala.

Prolaze godine. Jednog dana sin me zove na mobilni: „Tata, nekoliko puta zaredom je zvonio kućni telefon (a nije zvonio od ko zna kada, svi imamo mobilne), podigao sam slušalicu i  s druge strane je bila muzika, ona koja se tebi dopada najviše, za koju kažeš da treba da bude svakog jutra na televiziji, u školi, na poslu, pre sportske utakmice. Onaj džez trubač kojeg imitiraš, a nije Majls Dejvis. Dok sam rekao alo, spustili su slušalicu.” Bilo mi je jasno ko zove. Posle dva sata ponovo je zazvonio telefon, ja sam podigao slušalicu, a sa druge strane čuo „What a wonderful world“ i poznati glas. „Pa, posle 24 godine, uspela sam da skupim hrabrost da slušam ovu pesmu i to poslednjih nekoliko dana. I vraćaju mi se uspomene, na sve vas, posebno na mog oca. Sad kad sam videla da nije sve crno ni belo, otkako sam se i ja razvela, jako mi je žao što sa ocem nisam pričala sve do kraja. A on je zvao, isto kao I ja tebi, sa ovom pesmom, i ćutao je sa druge strane slušalice. Mogla sam da čujem njegovo disanje, teško, bolno. Znala sam da je to on. Samo jednom je rekao ovako nešto – „Video sam svoju decu kako odrastaju u dobre ljude, držao sam sinove unuke u naručju i ostavio stvari u redu da tvoja majka ne bi morala toliko da brine. Šta više čovek može da poželi. Imao sam divan život i mogu umreti kao srećan čovek. Jedino što ne mogu da prebolim je da nisam držao tvoju decu, svoje unuke u naručju“.

Bila je to Sonja prvi put posle 24 godine. Nije prestajala da plače nekih 15 minuta. Onda smo vodili razgovor, kao da smo se svaki dan viđali, kako je život, šta je novo, kako je familija… Rekli smo, jedno drugom, da ćemo se ponovo čuti, a uskoro i videti. Otišao sam da u njeno ime položim cveće na grob njenog oca, kao izvinjenje, kao poslednji pozdrav, kao oslobađanje od teškog vremena, kao zahtev za mir sa samim sobom.

Pesma „What a wonderful world“ je vanvremenska himna sreće, himna nade, kao slavlje života. Napisali su je Bob Til (Džordž Daglas) i Džordž Dejvid Vajs 1965. godine. Ima mnogo, I previše obrada ove pesme, ali ta originalna neverovatna verzija Louisa Armstronga je ona koja nas vodi kroz različite svetove, kroz različita raspoloženja i uvek nam, na kraju, donosi neku nadu. A tekst pesme je tako jednostavan, kao što  je jednostavan i lep život, čak i kada je najteže, dajući osećaj nade i da ipak ima stvari u kojima vredi uživati, uprkos onome što se dešava. Samo treba da gledate širom otvorenog srca, duše i očiju.

Vidim zeleno drveće/ I crvene ruže takođe/ gledam kako cvetaju za tebe i mene/ i pomislim u sebi “Kako je lep ovaj svet”

Vidim plavo nebo/ i oblake bele/svetao blagosloven dan/ tamna divna noć, i pomislim u sebi “Kako je lep ovaj svet”

Dugine boje/ tako su lepe na nebu/ kao i lica ljudi, koji prolaze pored mene/ Vidim, prijatelje, koji mi mašu rukom/ Oni zaista govore,”Volim te”/ Čujem plač beba/ gledam ih, kako rastu/ oni će naučiti mnogo više, nego što ću ja ikada znati/ i pomislim u sebi “Kako je lep ovaj svet”/ Da, pomislim “Kako je lep ovaj svet”/ O daaa

Tags: Kako je lep ovaj svet, Louis Armstrong, Sačmo, What a wonderful world