Džoni Štulić i pokušaj zaštite autorskih prava
Povodom nedavnog upozorenja Branimira Štulića, Džonija ili izumitelja benda jednostavnog naziva Azra, da zabrani izvođenje svojih pesama bendovima koji ih uživo izvode, a nemaju dozvolu za njih, da će svoju zadovoljštinu tražiti svim dozvoljenim pravnim sredstvima pred ovdašnjim pravosuđem – sledi mali osvrt na pomenutu pretnju
Na stranu to sviđa li se nekome ili ne rad pravosudnih organa na ovim prostorima, Štulić je u jednome svakako u pravu: njegove pesme su njegova svojina, uredno potpisane i objavljene na nosačima zvuka kada su svojevremeno i odštampane. Takođe, pravo je svakoga da ima svoj stav u vezi tribjut bendova, ali je činjenica da poveći broj njih sasvim komotno žive od delatnosti kojima se bave, izvodeći muzička dela drugih stvaraoca, a da za njih ne plaćaju nikakvu naknadu. Bend koji je u svojim pretnjama pomenuo Štulić, nedavno je u Nišu sasvim komotno izveo njegov repertoar. Cena ulaznice iznosila je 1 500 dinara na dan koncerta. Razumem da bend voli muziku koju izvodi, al kako nikakva odobrenja od pomenutog stvaraoca nema, sasvim razumem i Štulića. I tako godinama unazad.
Svestan sam da bendovi koji na svojim nastupima izvode muziku stranih izvođača jednostavno prođu ispod radara, samo iz nezainteresovanosti velikih izdavača i pablišera koji na ove prostore gledaju sa visine i doživljavaju ih kao mrvice prosute po stolu od velikog muzičkog kolača. Sa tribjut bendovima koji izvode domaću muziku, ipak je drugačije. Naravno, mora se praviti razlika između obrade i prepeva neke numere i pukog reprodukovanja tuđeg sadržaja na vlastitim koncertima.
Ima tu još jedan prikriveni problem koji svakako i privlači pomenute bendove da rade to što rade. Lično me iritira top lista moje omiljene domaće radio stanice koja, kakva god bila, ipak vuče napred rokenrol. Naime, ona u svom šarenišu, stranih i domaćih tema, meša i godine, pa i vekove. Neshvatljivo mi je da se na top listi nađe i pesma benda Azra sa njihovog prvog albuma, bezmalo od pre pola veka. Tema i album samo su odraz jednog vremena i prilika koje su tada vladale. Dajući šansu da se nešto, ma koliko kvalitetno bilo, ugurava ispred mlađih, a i samih vrlo dobrih bendova, gubi se na trenutku istinskog vremenskog angažmana koji kroz svoje muzičke radove oni žele iskazati sadašnjem auditorijumu.
Video nije ubio radio, dokaz je i povlačenje 5 MTV-ijevih tv stanica, još jedna potvrda da je radio u svom prepoznatljivom formatu, neprikosnoven. Može se slušati bilo gde, na poslu, u automobilu, autobusu, na ulici, odnosno uživati u muzici kojoj se preferira. To nije slučaj sa drugim medijima, striming platformama i slično. Poenta je da se putem radija najlakše privlači slušalac, a ne košta ništa. Tu stupaju muzički urednici koji svojim izborom muzike i te kako mogu nekoga, a ko i ne zaslužuje osobitu pažnju, pogurati. U senci toga, te u vlastitom razočarenju, ostaju mnogi mladi bendovi kojima nije pružena šansa da njihov rad bude prezentovan na jedan širi način.
Možda se Štulić i Don Kihotski bori sa mnogo jačim od sebe, možda je ta borba sa muzičkom industrijom unapred osuđena na propast, ali je činjenica da se njegova muzička izdanja i dalje prodaju kod legalnih prodavaca, odnosno Jugotona i Croatie Records. Jesenas sam u Nušićevoj kupio za kuma Dejana vinil Ravno do dna, dok sam originalni audio CD Između krajnosti, sasvim legalno i sa markicom Croatia Recordsa kupio u RH zimus. Oba navedena izdanja su štampana nekoliko godina unazad. Sumnjam da njihov originalni autor ima bilo kakvu finansijsku korist od toga.
Ekscentrik po karakteru, zanesenjak nadahnut u vremenima koje je ostavio za sobom, izrazito fokusiran na sebe samoga u svoj svojoj neshvaćenosti, kao da želi da, kada nema šta novog ponuditi u muzičkom stvaralaštvu, svoj višedecenijski revolt pretočiti u pretnje onima koji izvode njegovu muziku, a ponešto i zarade. Štulić se mora prihvatiti onakav kakav jeste, a ne onakav kakvog ga priželjkujemo da bude.
