Changeover Festival 2026 (treći dan): Kulturološko oprašivanje
BITEF Teatar i Cetinjska 15 (09.10.2026.)
Deo večeri provela sam zujeći po Cetinjskoj, jednostavno upijajući ambijent i gubeći se u masi neznanaca oko sebe. Takvu atmosferu imala sam prilike da doživim samo u Metelkovoj. I drago mi je što, konačno, ovde u Srbiji imamo nešto što makar malo podseća na taj čuveni skvot.
Volim festivale koji mi otkriju gomilu nove muzike. Pogotovo one nesvakidašnje, „čudne“, a kvalitetne, koja privlači retku, odabranu publiku posebnog senzibiliteta. Što sam duže u ovim andergraund novinarskim vodama, sve mi je zanimljivije da odlazim na događaje čiji je lajnap većinom sastavljen od meni potpuno nepoznatih izvođača.
Nisam od onih koji moraju sve preslušati unapred, pa da onda odmere vredi li uopšte uložiti vreme i novac u nečiji nastup uživo. Oduvek sam išla obrnutom logikom, (do)puštam da me živi nastupi iznenade, razuvere, izbace iz zone komfora i upoznaju sa nečim za šta nisam ni znala da mi nedostaje. Studijsko slušanje nikada nije moglo ništa da mi kaže unapred o iskustvu susreta sa muzikom u prostoru, među ljudima. A takva, neponovljiva, ničim merljiva iskustva jesu razlog zbog koga obožavam svoj posao.
Zato, kada mi je Bojan rekao da ove godine imamo akreditacije za sve dane Changeover Festivala (o kome sam, iz iskustava drugih, čula sve najbolje), bez pogovora sam sela s njim u kola i krenula na još jedan naš terenski zadatak. Priznaću, bilo je naporno svakog dana prelaziti relaciju Novi Sad – Beograd – Novi Sad, jer smo zbog dnevnih obaveza morali tako da organizujemo odlaske. Ipak, vredeo je svaki neprospavani sat i svaki pređeni kilometar.
Imam iskustva sa masivnim festivalima, sa dvocifrenim, pa i trocifrenim brojem živih nastupa tokom jednog produženog vikenda. Tada se pretvorim u ping-pong lopticu, odbijam se od bine do bine i pokušavam da uhvatim što više sadržaja, ali sam vremenom naučila da hendlam taj osećaj. Iako je jedan od onih festivala zatrpanih programom koji startuje već u rano popodne i odvija se na nekoliko lokacija, Changeover je, po mom mišljenju, bio odlično strukturiran. Što, naravno, ne znači da je bilo moguće biti svuda.
Moram priznati da, uprkos višedecenijskom radu u muzičkom novinarstvu (pa i PR-u i bukingu), i dalje slabo poznajem toponime beogradske andergraund scene. Da nije bilo Changeovera, ko zna kada bih imala priliku da za samo tri dana obiđem gotovo sve trenutno relevantne lokacije na kojima se odvija alternativni muzički život naše prestonice. Karmakoma i Drugstore su mi odranije poznati, u čuvenu Cetinjsku zašla sam svega nekoliko puta, i to u tek par klubova, dok u BITEF i Dorćol Platz do sada nisam ni kročila.
Zanimljivo je da su neki ljudi iz Rusije došli ovde sa iskustvom, znanjem, kontaktima i logističkom, pa i finansijskom spremnošću da pokrenu stvari na našoj sceni i da me, konačno, upoznaju sa sredinom koja bi, valjda, odavno trebalo da mi bude bliska i poprilično poznata. U nekim trenucima, dok sam se kretala kroz masu ljudi, upijala atmosferu i vajb, imala sam osećaj da uopšte nisam u Srbiji. I to je u meni izazivalo pozitivne emocije.
Ako sa nečim mogu da uporedim Changeover po kosmopolitskom duhu i razuđenosti sadržaja, onda je to ljubljanski MENT Festival, ne nužno zbog pojedinačnih izvođača ili sličnosti koncepta, nego zbog osećaja da se na jednom mestu ukršta toliko različitih scena, estetika i načina doživljaja muzičkog stvaralaštva. Možda zato i imam osećaj kao da sam ovaj tekst jednom već napisala, pa sada recikliram samu sebe.
Changeover bih, pre svega, okarakterisala kao festival zvuka. Kažem to zato što su mnogi nastupi, već samim odabirom lajnapa, prevazilazili domen muzike u njenom ortodoksno-populističkom smislu. Naravno, bilo je i „normalnih“ izvođača, ali i mnogo više onih kod kojih fokus nije bio na standardizovanim melodijama i jasnoj žanrovskoj prepoznatljivosti, već na efektima, istraživanju i eksperimentu, na poigravanju sa horizontima slušalačkih očekivanja na stotine načina, od tišine i šapata do buke.
Usporeni, repetitivni motivi, duboke vibracije i zujanja, najuvrnutiji džez, anksiozni nojz, egzotični bitovi, svega je bilo. A ponajviše je bilo jasno da muzika uopšte ne mora da ti se obraća jezikom koji razumeš i to se nije samo meni svidelo, već i stotinama ljudi sa kojima sam delila ovo Changeover iskustvo. Dakle, i te kako se ne mora ići na sigurno i publika to ume da ceni, jer svako mesto obeleženo na festivalskoj mapi bilo je puno ili, u najmanju ruku, solidno popunjeno, a to nisu bile baš neke male sale.
Bilo je i konferencijskog programa koji je otvorio prostor za diskusije o različitim aspektima alternativne muzičke industrije, od DIY festivala, preko pozicioniranja izvođača i razvoja karijere, do mentalnog zdravlja ljudi koji rade u ovim oblastima. Ovo poslednje je, po mom mišljenju, možda i najvažnija tema koja se mogla postaviti, ali, nažalost, u vremenskoj stisci nisam bila u mogućnosti da ispratim taj deo programa. Ovom prilikom bih htela da osnažim sve učesnike u ivent industriji iz naše sredine da o ovome javno razgovaraju što češće.
I sama se suočavam sa “čarima” naličja ovog posla: rokovi, finansijski pritisak, neizvesnost, iscrpljujuće radno vreme, stalna dostupnost, nedefinisane granice sopstvene i tuđe odgovornosti, poroci… Zaista, velika je to tema, još kad se stavi u društveni kontekst i zamke kapitalističkog ustrojstva u kome živimo, otvaramo Pandorinu kutiju bez dna. Hvala Changeover organizaciji koja joj je makar malo odškrinula poklopac.
Changeover Conference
Od sveg konferencijskog programa, uspeli smo jedino da ne propustimo priliku za bliski susret sa Brajanom Rašićem, globalno najpoznatijim koncertnim fotografom sa ovih prostora. Razgovor su vodili Stefan Ćirić (multimedijalni umetnik koji stoji iza organizacije TearzDrop) i Lea Bodor (fotograf iz Novog Sada). Na svoj zadatak odgovorili su dobro pripremljeni, znalački, a spontano, krećući se od opštih do kurioznih, pa i onih malo “sočnijih” pitanja, čineći da pažnja slušalaca sve vreme bude aktivna.
Isplivale su teme kao što su muzička industrija nekad i sad, promene koje su došle sa vremenom i tehnologijom, pa do onog glavnog pitanja, a to je: koji principi su, uprkos svemu, ostali isti. Moram priznati da me je Brajan Rašić iznenadio svojom jednostavnošću i “običnošću” pojave. Mada, to se nekako i uklapa sa arhetipom prave veličine, jer najveći u svom poslu su upravo to – oslobođeni od ego tripova i isticanja sopstvenog uspeha kao nečeg vanzemaljskog. „Ja samo radim stvari, kao i svi ostali”, jedna je od izjava koja ide u prilog tome.
Na pitanje u vezi sa profesionalizmom u artističnim delatnostima, odgovorio je kratko, bez većeg obrazlaganja: “Što je neko veći umetnik, utoliko je lakše raditi sa njim, jer se podrazumeva da je to sve već prošao”. Toliko prosto, a opet, da li? Iza objektiva Brajana Rašića nalaze se decenije rada i saradnje sa nekim od najvažnijih imena svetske muzike. Dejvida Bouvija fotografisao je od 1983. godine, prateći različite faze njegove karijere, dok je Roling Stounse pratio na turnejama i bio njihov zvanični fotograf na istorijskom koncertu pred dva miliona ljudi na Kopakabani.
Radio je i sa Polom Makartnijem, Dejvidom Gilmorom i brojnim drugim velikanima. Iza privilegije da budeš blizu takvih umetnika stoji čitava jedna profesionalna filozofija: posvećenost, doslednost, komunikacija, osećaj za sopstvenu ulogu u lancu kompleksne realizacije vrhunskih događaja i svest o odgovornosti koju ta uloga nosi. Može li se jedno takvo enormno iskustvo (od neverovatnih 8000 fotografisanih koncerta) pretočiti u formulu? „Kada bih znao kako se do ovoga dolazi, prodao bih to kao patent”, zaključio je Brajan Rašić.
BITEF Teatar
* Still House Plants
Od nastupa benda Still House Plants najviše ću pamtiti oblak gustog dima koji se svojim sporim kretanjem dramatično pružao direktno ka meni (sedela sam u prvom redu), puhnuo mi u lice i potom se raspršio po čitavoj prostoriji. Kakva punoća nejasnoće. Uh…
Mislim da nikome nije bilo sasvim jasno šta je tada slušao. A nije ni trebalo da bude jasno. Uhvatila sam sebe u grčevitom pokušaju da razaznam šta se zapravo događa i tek onda kada sam odustala od potrebe da to razaznam, otvorio mi se prostor za drugačije slušanje. Na momente mi se činilo da muzičari apsolutno znaju šta rade, a već u sledećem kao da prisustvujemo jednoj javnoj probi, nečemu što se tek formira pred nama.
Možda je upravo ta neuhvatljivost bila deo iskustva. Nisam sigurna da bih umela da rekonstruišem taj nastup, a još manje da ga svedem na nekoliko rečenica koje bi nekome unapred objasnile šta može da očekuje. Ovaj britanski trio gradi muziku na fragmentima, isprekidanim ritmovima, ponavljanjima. Kao da su staklo po kome se, od siline vibracija, iscrtavaju pukotine. I te pukotine imaju smislen oblik koji nije baš lako vidljiv, već se samo nazire i kao da samo od našeg trenutnog raspoloženja zavisi šta ćemo videti. Ja sam, na primer, videla portret Ejmi Vajnhaus, ali u Pikasovom stilu.
* Bandua
Tek što su ovi Portugalci pokidali… To, iskreno, uopšte nisam očekivala. Njihova bina je izgledala kao trpeza: beli stoljnjak, cvetni aranžman, loop uređaji, sempleri, kablovi… Sve je delovalo kao nekakav neobičan obred, kao da će nam poslužiti nešto što se ne može pronaći na običnom meniju. Na glavama su nosili nešto što je podsećalo na đerđef. I na kraju sam izašla sa osećajem da su nas zaista nahranili i napojili.
U prvim trenucima pomislila sam da je promašaj smestiti ih u teatarski prostor. A onda su ljudi izašli da igraju i postalo je jasno da teško da je moglo ispasti bolje. Bandua nam je poslužila srž muzike, ples kao sakralnu telesnost. I baš u tom duhovnom smislu, njihova belina (ne samo evidentna u odorama), bila je u potpunom kontrastu sa minimalistički crnim okruženjem oko njih. Oni su bukvalno svetleli, zračili spolja i iznutra.
Njihov novi album, “Bandua II”, izašao je baš tog dana kada su po prvi put nastupali u Beogradu, a onda se na tu činjenicu nadovezala još jedna koincidencija sadržana u izjavi da se njihov narod trenutno bori protiv rudnika litijuma i da o načinima kako voditi tu borbu uče od nas. Imali su autoironične opaske na račun svog porekla, kratko konstatujući da je Portugalija zbog svog geografskog položaja i prirodnih lepota bila i kolonizovana, ali se i nalazila na poziciji kolonizatora.
Kao sopstveni moto i ideju vodilju cele njihove poetike uzviknuli su: „We are not colonisers, we are pollenizers“. U prevodu: “Mi nismo kolonizatori, već oprašivači”. U tom trenutku, sve se nekako spojilo: muzika, pokret, poreklo, priroda i politika. I njihova muzika, kao instrumentalno-elektronska kombinacija uzbudljivih i senzualnih ritmova, baštini duh tradicije koja ne stražari nad sopstvenim granicama. Umesto da osvajaju i poseduju prostor, oni ga oprašuju, raznose kao nešto što može nastaviti da raste negde drugde. Barem tako sam ja shvatila njihovu poruku.
Kada sam krenula dalje, prema Cetinjskoj, duša mi je lepršala kao leptir. Bojan je ušao u SKC Bazu da fotka, ja sam morala da ostanem napolju. Nekako mi se nije dalo da preklapam doživljaje i po prvi put mi FOMO (fear of missing out) nije bilo tako teško prevazići. Ostatak večeri provela sam zujeći po Cetinjskoj, jednostavno upijajući ambijent i gubeći se u masi neznanaca oko sebe. Takvu atmosferu imala sam prilike da doživim samo u Metelkovoj. I drago mi je što, konačno, ovde u Srbiji imamo nešto što makar malo podseća na taj čuveni skvot.
Ušla sam tek posle nešto više od pola sata, u Bazu, da bih našla Bojana i pokušala da se skoncentrišem na koncert, ali nije mi se dalo. Sreli smo Maka Murtića i deo ekipe iz Mimika Orchestre (čiji je nastup bio sutradan), ostali malo s njima i krenuli ka parkingu. Stigla sam na trenutak da prigvirim u Dim i neko duboko, dronujuće zvrndanje mi se zalepilo za uši i mamilo da siđem u masu. Bilo je 22:40. Navikla sam da prva cifra koja označi kraj zabave, bude nula. Na trenutak sam se dvoumila da li da ostanem i na kraju odlučila da je, ipak, pametnije sačuvati se za sutrašnje poslastice.
Otišla sam sita utisaka, zadovoljna što sam od celokupnog festivalskog menija probala sve same raritetne specijalitete. Moje istančano, a uvek gladno muzičko nepce, dugo će pamtiti taj ukus.
