Skopski Jazz Festival 2026 (prvi dan): U znaku perkusionista
Nacionalna opera i balet (15.10.2026.)
Hamid Drake je lestvicu improvizacije podigao na tako visok nivo da je to bilo „za dva koplja“ iznad svega što sam (u toj niši) do tog momenta čuo. Čak i kada se ubaci u „petu brzinu“, on odiše neverovatnom smirenošću i ravnotežom tako da to prkosi zakonima logike. Sa druge strane, Pasquale Mirra svira sa po dve udaraljke u jednoj ruci (ponekad jednu drži i u zubima), vrlo vešto menja ritam i melodije, istovremeno proizvodeći zvukove potpuno atipične za vibrafon.
Konačno da profesionalno ispratim i najalternativniji, najavangardniji jazz festival u regionu. Do sada je uvek nešto bilo preče, druge manifestacije su se preklapale sa skopskom, pa bi makedonska prestonica uvek nekako ostajala na čekanju za bolja vremena. No, kako kažu mudri ljudi: „Bolja vremena se ne čekaju, već stvaraju“. Tako sam i ja, čuvši za najavu nekih sjajnih nastupa, odlučio da Skopski Jazz Festival stavim na vrh liste ovogodišnjih prioriteta. Tim pre što je ovo bilo njegovo jubilarno, 45. izdanje.
Pravilo koje sam odavno ustanovio jeste da se u grad koji je domaćin festivala doputuje dan ranije, naročito ako je reč o inostranstvu. Treba se odmoriti, orijentisati u prostoru, locirati važna mesta (pre svih kafane) i potpuno svež ući u prvi dan manifestacije koji je, po pravilu, najnaporniji. Za sjajan završetak „nultog“ i još bolji početak prvog dana posebno se zahvaljujem prijatelju i sjajnom bubnjaru Draganu Teodosievu, baš kao i kolegi Ljupču Davčevu, koji su me dočekali toplo i srdačno kako to samo Makedonci znaju.
Lokacija na kojoj se festival održava je Nacionalna opera i balet, velelepno i multifunkcionalno zdanje u centru Skoplja. Tamo zatičem brojne poznanike i kolege iz umetničkih krugova: fotograf Zdenko Petrovski, saksofonista Ninoslav Spirovski, gitarista Filip Bukršliev, (kontra)basistkinja Andrea Mirčeska, klarinetista Blagojče Tomevski… „Družba“ sa Makedoncima je srdačna, prijatna i uvek puna humora. A sve to je, naravno, podvučeno „so Zlaten Dab“. Ajde na zdravje, Skopje!
Zlatko Kaučič Kombo BC
Program prvog dana festivala otvara ansambl koji predvodi Zlatko Kaučič, slovenački perkusionista, bubnjar i kompozitor, ovoga puta u ulozi dirigenta. Sastav sa čak trojicom bubnjara ukazuje da je ovaj nonet ritmički orijentisan, ali već sa prvim taktovima postaje jasno da u njemu ima pregršt sjajnih muzičara, mahom naklonjenih improvizaciji. Tu bih posebno izdvojio basistu Timija Vremeca i Jureta Boršiča na alt saksofonu. Takođe, i jedan od dvojice gitarista je imao zapažene solo deonice, mada nisam uspeo da razaznam da li je to Jan Jarni ili Anton Lorenzutti.
Kaučičev bend snažno podržava narod Palestine, sa čime ću se i ja apsolutno saglasiti. Međutim, ne dopada mi se što je to centralna tema njihovog nastupa. Kačketi sa zastavom Palestine, inserti iz političkih govora i protesta, skandiranje na bini u znak podrške Palestincima… Toga mi je bilo malo i previše. Slične stvari radi i poznati sastav Massive Attack, ali je njihov muzički izraz znatno koherentniji. Zlatko Kaučič Kombo BC ima fantastične pojedince, ali oni tek u određenim momentima zvuče skladno i harmonično. Iskreno, od sastava koji je otvorio festival očekivao sam znatno više.
Leonhard Skorupa New Quispel Octet
To „više“ dobio sam tamo gde mu se nisam ni najmanje nadao – od bečkog tenor saksofoniste, klarinetiste i kompozitora Leonharda Skorupe i njegovog New Quispel Octeta. Videvši da osnovicu sastava s jedne strane čine dva klarineta i jedna oboa, odnosno dva violončela i jedna viola s druge strane, u startu sam pomislio da će me ovaj osmerac „udaviti“ usporenim, klasičarskim aranžmanima, bez previše ritma, živosti i energije. Avaj, kako sam se samo prevario…
Saglasje kakvo su kreirala dva klarineta i oboa do sada nisam čuo ni na jazz sesijama niti na koncertima klasične muzike. Mekani zvuk kontrabasa sjajno je ispunjavao ritmičke pukotine, na šta bi se maestralno nadovezivao lucidni bubnjar i perkusionista Michael Vatcher. Za neophodnu dozu „ekscesa“ tu su bila dva čela i viola, koji bi vešto sekli i dramatizovali ustanovljene soundscapeove. Zapravo, čuli smo i videli Skorupin kvintet, za ovu priliku obogaćen sa troje makedonskih muzičara. A kako je prošlogodišnji album navedenog kvinteta nazvan „Dipsomania“, što je stari termin za nezasitu želju za drogom i alkoholom, možemo reći da su nas Skorupa i njegov bend opasno navukli na… Svoju sjajnu muziku!
Pasquale Mirra & Hamid Drake Lahsa
Jedan od favorita festivala bio mi je bubnjar i perkusionista Hamid Drake u duetu sa vibrafonistom Pasqualeom Mirrom. Organizatori su odlučili da ponoćne koncerte premeste na „malu scenu“, što je bio pun pogodak s obzirom na minimalistički izraz dvojice izvođača, a puno se dobilo i na intimnosti i interakciji sa publikom. Iako je logika govorila da bi „kosturu“ koji čine dva udarača dobro došlo i neko vezivno tkivo ili meso u vidu nekog duvačkog ili žičanog instrumenta, Drake i Mirra su nas veoma brzo uverili u suprotno. Njihov minimalizam ni u jednom trenutku nije bio dosadan, o čemu su svedočila zaleđena lica u publici koja su netremice posmatrala ovaj nesvakidašnji nastup.
Prosto, Drake je lestvicu improvizacije podigao na tako visok nivo da je to bilo „za dva koplja“ iznad svega što sam (u toj niši) do tog momenta čuo. Čak i kada se ubaci u „petu brzinu“, on odiše neverovatnom smirenošću i ravnotežom tako da to prkosi zakonima logike. Sa druge strane, Pasquale Mirra svira sa po dve udaraljke u jednoj ruci (ponekad jednu drži i u zubima), vrlo vešto menja ritam i melodije, istovremeno proizvodeći zvukove potpuno atipične za vibrafon. A posebna priča je kako se dva sjajna muzičara nadovezuju i dopunjavaju, donoseći sa sobom neobjašnjivo, meditativno iskustvo.
Ne sećam se da sam ikada ranije sa jazz koncerta u krevet išao u dva sata posle ponoći. No, eto, Skopski Jazz Festival je i po tome avangardan, a ne samo po muzičkom programu. Druge večeri manifestacije selimo se u nordijske umetničke vode, što znači putovanje u beskrajne prostore muzičkog istraživanja i imaginacije. Skandinavci se veoma vešto igraju sa zvukom i slušaoce navedu da, svako za sebe, tu muziku na sasvim drugačiji način vizualizuju.
