Boško i Nikola Džimi Mijušković (Turbo Trans Turisti): Sebe ne doživljavamo ozbiljno

Zbog ćaletovih ploča, rokenrol je bio naše okruženje otkako smo se rodili… Muzika koju stvaramo je više rezultat instinkta i reakcija nego duboke promišljenosti… Imamo naivan dečji pristup, otvoreni smo prema svemu i prema svima

Ovog puta se nećemo baviti nijednom od ovih grupa, već ćemo pažnju posvetiti bendu u kome je Boško stalni član, a svi ostali su turisti. Dobro, nisu baš svi turisti. Tu je još jedan „domaćin“ bez koga bi Turisti (odnosno ttturisti), što je inicijalni naziv grupe, verovatno bio još jedan u nizu rok bendova. Nikola Džimi Mijušković, Boškov mlađi brat, Turistima daje specifičan pedigre i težište prebacuje na elektronski zvuk.

Nakon debitantskog albuma Turista „Levo ili desno“ iz 2018. godine, koji se može svrstati u neku formu pop rocka ili indie rocka, krajem 2023. godine Boško i Džimi nam svojim novim izdanjem saopštavaju da „Ništa nije strašno“, a bend menja naziv u Turbo Trans Turisti. Konačno su i druga dva „t“ dobila svoju funkciju, pa novo ime benda savršeno odražava splet muzičkih žanrova u koje braća Mijušković zalaze. Turbo kao jasna asocijacija na sveprisutni turbofolk u njihovim pesmama, te Trans kao aluzija na trance, odnosno razne forme elektronske muzike. Zapravo, to je stanje u koje Mijuškovići prelaze prilikom živih nastupa, baš kao i novopečeni član benda, bubnjar Igor Gile Kuzmanović. O kakvom se zaraznom mishmashu radi imali smo prilike da se uverimo na nedavnom nastupu Turbo Trans Turista u novosadskom Bulevar Booksu, knjižari koja (neprestano) svira.

Više niste samo Turisti, sada ste pride i Turbo, a bogme i Trans. Uz promenu imena došla je i promena u pristupu, izvođenju i načinu percipiranja muzike. Šta je došlo prvo: novo ime benda ili reset celog sistema?

Boško: Prvo su išli muzika i promena načina razmišljanja. Otišli smo u nekom fanatičnijem pravcu, da malo radikalnije posmatramo muziku i naš odnos prema njoj. I onda, kada smo ukačili da smo potpuno promenili ceo sistem, bilo nam je logično da promenimo i ime.

To koincidira i sa Džimijevom većom ulogom u bendu, jer sada je neuporedivo veći uticaj elektronike na vašu muziku. Je li to bilo prirodno ili stvar dogovora?

Džimi: Mislim da je to bila stvar dogovora. Ne verujem da je došlo do nekog mog nametanja, već da je krenulo više da rezonuje to neko naše zajedničko slušanje muzike, nekih Boškovih uticaja, nekih mojih… Na kraju smo to uspeli da prenesemo na drugi album benda. Boško je iz džeza i ne znam koje još muzike na kraju krenuo da sluša neke moje uticaje poput Nicolasa Jaara i drugih producenata elektronske muzike. Sve više ulazimo u to da i on kapira na koji način elektronika može da se ubaci u našu muziku.

Dobro, Boško, zašto si izdao rokenrol?

Boško: Hah, dobro je to pitanje! Zbog čiste, bratske ljubavi. Možda mogu da kažem da sam u jednom momentu osetio i da sam ja izdan od strane rokenrola. Možda zvuči teško, ali sam negde osetio veliko zasićenje, najviše na polju ljudskih odnosa, a svakako je sa time došla i naša muzička veza koja je počela sve više da se razvija, pa sam u jednom momentu počeo da osećam veliki sukob ta dva sveta. Ja sam negde uvek pokušavao da se održavam na više frontova, sa nekom možda i iluzornom idejom da se bavim samo muzikom. To znači da moram da sviram na više strana i da budem non-stop angažovan kako bih mogao da plaćam račune. No, rad sa rođenim bratom mi je na neki način otvorio oči, pa sam počeo da razmišljam o nekim osnovnim principima: zašto ja želim da se bavim muzikom, šta je tu meni važno… Uz to, neka Džimijeva naivnost u pristupu, a kasnije i potpuno drugačija percepcija, to je sve potpuno drugačije od te bendovske svirke sa ljudima sa kojima ja inače sviram. Stoga, mogu s ponosom da kažem da sam prodao rokenrol zbog brata.

Ti si poznat kao rok multiinstrumentalista. Šta ti je u tom svetu elektronike, koji ti je brat otvorio, bilo naročito zanimljivo?

Boško: Modulacija, kretanje u okviru repeticije. Neverovatno mi je da se u elektronskoj muzici najviše vodi računa o tom kretanju zvuka. Stručno se to kaže modulacija, prolazak zvuka kroz vreme i prostor. To mi je vrlo zanimljivo jer je u zadatoj formi repeticije. Zbog toga je elektronska muzika većinom u četiri četvrtine i ima prezentan kick koji energetski pomera ljude. To je i razlog zašto mi elektroniku definišemo kao muziku za đuskanje. No, u okviru toga postoji mnogo kretanja, mnogo ambijentalnih dimenzija koje su meni oduvek bile zanimljive. A kada sam to spojio sa mojim doživljajem džeza, onda su stvari postale jasnije.

Džimi, šta je tebe privuklo u svetu rokenrola, u kome Boško već dugo pliva?

Boško: Samo da ja nešto kažem za početak. Zanimljivo je to da je njega privukao Goribor, odnosno elektronika u rokenrolu (smeh).

Džimi: Kako da kažem, meni je prvo došao rokenrol. On je bio naše okruženje otkako smo se rodili, gledaš i slušaš ćaletove ploče, to je sve došlo nesvesno, nisam ja tu ništa birao. Još kao klinac sam uz Boška i ćaleta slušao ploče Rolingstonsa, Bitlsa, šta je već trebalo da se sluša, ali sam onda u nekim tinejdžerskim danima počeo da pravim otklon od toga jer sam shvatio da mi je to nekako nametnuto. Priznajem, volim i osećam ja rokenrol, ali to nije nešto do čega sam ja sam došao. I onda sam krenuo da istražujem, pa sam od tih početaka do danas došao do neke „svoje“ elektronike. Uvek pitam ljude „da li imaš osećaj da je kompjuter napravio tu muziku, ili je to bilo organski, ljudskih ruku delo“. E, ta druga vrsta elektronike je mene privukla, a ona se danas vrlo lako uklapa u osnove i uticaje rokenrola. Pomenuću Njujorčanina, vrhunskog džez gitaristu Dejva Haringtona, koji je imao veliki uticaj na nas, naročito sa svojim projektom Darkside zajedno sa Nicolasom Jaarom. I tu se jasno čuje uticaj Pink Flojda, Santane, spiritualne muzike uopšte.

I onda su se ukrstili tvoj rokenrol i njegova elektronika, pa je nastalo… Reći ću vam šta ja čujem: Nine Inch Nails i Aphex Twin kako u svom zajedničkom projektu istražuju turbofolk. Odakle se taj turbofolk pojavio u vašoj muzici?

Boško: Lako i spontano! Pojavio se problem sa refrenom tokom jedne pauze. Zapravo, to je za mene bila pauza, dok je Džimi nastavio da razvija ritam koji smo imali. I onda je samo ubacio bukvalno sve sinteve i plaginove koji su mu tada bili pri ruci, sve ono što mu se učinilo zanimljivim. I nas je taj talas turbofolka razvalio (smeh). Ali, on sigurno dolazi i od nekih, da ne kažem baš samih početaka, ali iz nekog ranijeg procesa rada i razmišljanja. Čak i na prvom albumu mi smo puno razgovarali i razmišljali o tom instinktu, o tome da naša muzika nastaje više u reakciji nego u nekoj dubokoj promišljenosti. Na primer, pesma Abu Dabi je nastala u sobi uz akustičnu gitaru, ja sam to nešto danima prosviravao, ali pravi oblik je dobila kada je Džimi uleteo u sobu, nekako agresivno i napeto i krenuo glasno da aplaudira. Tu je neki instinkt proradio u njemu i počelo je da se dešava to „oooOoooOooo“ i „vidi ovaj crnogorski spev, super se uklapa ovde“.

Znači, koreni su krivi?

Boško: Koreni, naravno. Uvek je to tako, a tako i treba da bude. Treba razmišljati o korenima.

Kako vi doživljavate svoju muziku? Da li je to nešto što vi lično volite, nešto što biste slušali na žurkama, što biste pustili voljenoj osobi ili je to za vas sprdnja i dobro zezanje?

Džimi: Sve sem poslednjeg.

Boško: Ja bih čak rekao da ima i ovog poslednjeg. Znam samo da smo kroz to puno napredovali kao ljudi, to je najbitnije. I znam da smo počeli drugačije da posmatramo stvari. Ono što je, takođe, važno je da sami sebe ne posmatramo ozbiljno. Jedan od razloga zašto smo ovaj album toliko dugo pripremali je i pandemija korone, ali i je to za nas bila i jedna vremenska refleksija gde smo se susreli sa raznim životnim problemima. Ti pomišljaš sa svojih trideset i kusur godina „šta je sve trebalo da uradim, kako sam došao u ovu situaciju…“ i hrpu tako nekih ozbiljnih stvari. Najviše osećam pritisak od same muzike, a samim tim i nezadovoljstvo, jer postoji ogromna želja da se nešto desi. Neverovatno mi je da smo nas dvojica zajedno uspeli da napravimo i otklon od toga i da stvari doživljavamo nekako neozbiljno, što nam je pomoglo da nastavimo da radimo i razvijamo svoju muziku. No, mislim da ona svoju namenu još nije našla.

Džimi, da li je tebi bilo lakše da daš svoj doprinos i pečat zbog činjenice da je pored tebe brat, koji ima veliko znanje i iskustvo?

Džimi: Sigurno da jeste, jer ja svoje bavljenje muzikom vezujem za njega. Teško da bih ja išta uradio bez Boška. Uz njega mi jeste najlakše, ali je sa druge strane i najteže da se izrazim. Znam da me on najbolje čita i da zna šta i koliko ja mogu, a da ja toga, u tom trenutku, nisam ni svestan.

Ti se sada po prvi put ozbiljnije baviš muzikom, sada su ti se otvorila velika vrata. Šta vidiš pred sobom, kakve izazove? Šta je ono što ti želiš?

Džimi: Najviše priželjkujem još veći naš kreativni napredak i profesionalnost, toga nikad dosta. Želim da odemo na još veći nivo, sada je to mašina koja je krenula i ne staje. U ovoj godini i sa izlaskom ovog albuma krenuli smo tim putem. Sarađujući i sa drugim bendovima, konkretno sa momcima iz Proto Tipa kojima radim zvuk, uviđam da ima mnogo talentovanih i kreativnih mladih ljudi, ali i dalje kod njih ne mogu da predvidim da će ostati u muzici.

Malopre je Boško rekao da vaša muzika još nije našla namenu. Vidiš li ti neku namenu, smisao, poruku?

Džimi: Da ništa nije strašno, to je glavna poruka ovog albuma. A najveći smisao za mene je upravo u tom našem zajedničkom radu, u energiji i deljenju ljubavi prema muzici. Po nekim komentarima, kako bliskih tako i nepoznatih ljudi, vidim da su i drugi primetili da se tu dešavala neka magija, da njih nešto tu čačka.

Da li zaista ništa nije strašno na ovom svetu? Jesmo li došli do toga da nas ništa ne dotiče ili da ne treba da nas dotiče?

Boško: Aufff… Nažalost, i jedno i drugo. Kada razmišljamo o mnogim strašnim stvarima koje su se dešavale, vrlo lako dolazimo do zaključka da nije bilo do nas. I onda je to susret sa realnošću, gde je možda najbolje da čovek proguta tu pilulu za spavanje i propusti neke stvari koje se dešavaju pred njegovim očima, a koje nije u mogućnosti da menja. Naravno, zavisi i iz kog ugla se stvari posmatraju. Po mom mišljenju, ljudi su danas previše okrenuti sebi i svojim problemima. Ako stavimo akcenat na tu egocentričnost i okrenutost ka unutrašnjim problemima i depresijama, onda rečenica poput „ništa nije strašno“ i te kako ima smisla.

Džimi, šta ti doživljavaš kao strašno? Ili, zapravo, delite taj stav da ništa nije strašno?

Džimi: Svašta doživljavam kao strašno. Nekulturu, mržnju među ljudima, negativnost, to je nešto što je strašno na svakodnevnom nivou. Ima milion primera koji su u stanju da ti poremete ceo dan. Nije da smo mi baš u tom treningu da „ništa nije strašno“ i da propagiramo „glavom kroz zid“.

Boško: Znamo da je istina u tome da treba prevazići sebe i da je jedna od teza kako uspeti u tome upravo to da „ništa nije strašno“.

Boško, imao si mnogo projekata iza sebe, među njima i bend Škrtice. Tu je bilo mnogo „aždaja“ i autoriteta. Kakav ti je bio osećaj da sviraš u takvom bendu?

Boško: Na početku, kada smo i najviše radili, sve je bilo fenomenalno. Osećao sam veliku i zdravu odgovornost prema svemu tome, imao sam utisak da zajedno nešto gradimo i međusobno se podržavamo. Kao i svaki bend, i Škrtice su imale svoje uspone i padove. No, s obzirom da Škrtice više ne sviraju, možete pretpostaviti da se desio konačni pad. Tako je i moj osećaj od nekog ushićenja došao do razočaranja. No, to je verovatno samo jedan od perioda u mom životu.

Od leta 2023. godine nema nikakvih novosti po pitanju tvog drugog aktuelnog benda Straight Mickey & The Boyz. Šta se sa tim bendom dešava?

Boško: Nažalost, tu je nešto drugo u pitanju. Naš bubnjar Danilo je imao tešku operaciju, pošto se on godinama muči sa diskushernijom. Sve je došlo do te tačke da je on morao da se operiše i mi smo morali da obustavimo rad. Mislim, radimo mi i dalje, pokušavamo da završimo novi album, ali taj tempo nije odgovarajući, teško nam je da se snađemo u tome. Mi smo bend koji muziku kreira na probama i deljenje skica preko kompjutera je nešto potpuno novo za nas. Svakako, nadamo se da se Danilo što pre oporavi, pa da nastavimo gde smo stali.

Šta je to što bi ti želeo da istražiš u muzici?

Džimi: Šta mi dođe pod ruku, kada govorimo o instrumentima. Ritam mašine, sempleri… Svašta nešto bih voleo da imam u rukama. Muziku posmatram kroz produkciju, pa nove bendove i albume pronalazim prateći određene producente ili izdavačke kuće. Konkretno, jednog producenta (Seth Manchester) Boško i ja redovno pratimo, on je čak radio i album Belle Technike. To je jedan od superiornih producenata čiji rad veoma cenim i poštujem. Takođe, Boško ima upliv i u video igrice. Ja radim u pozorištu, pa je on počeo da radi muziku i za pozorište, tako da…

Činjenica je da vremenom sve više dolazi do grupisanja bendova kroz razne etikete, projekte, izdavačke kuće… Gde vi tu sebe vidite? Koliko je to realna potreba?

Boško: To je više nego realna potreba. Ja pripadam nekoj malo starijoj generaciji u odnosu na bendove sa Hali Gali kompilacije, čak i u odnosu na JeboTon ekipu iz Zagreba, tako da negde mogu da vidim razliku u pristupu i načinu razmišljanja. Neizmerno drago mi je što kod mladih bendova vidim potpuno odsustvo sujete. Naravno, tu su prisutne neke druge stvari, ali za sada mi deluje da oni svesno biraju to grupisanje i tako pokušavaju da utiču na stvari. Mislim da je to neophodno, da je to ujedinjenje jedan važan element, a tek onda dolaze ti festivali, taj neki vid muzičkog turizma koji je u regionu i te kako prisutan. Festivali poput Menta, Kontakta, Shipa i ostalih… To su festivali koji imaju utemeljenje u muzičkom biznisu, koji shvataju da je suština u povezivanju menadžera, bendova i klubova i da se tako pravi mreža koja će svima da radi posao. Namerno kažem posao, jer to je nešto što menadžeri kreiraju, ali oni nisu osnovna jedinica. Ključni element su bendovi i njihovo ujedinjenje: Hali Gali, JeboTon, ekipe u Makedoniji i drugim zemljama… Veoma sam srećan zbog svega toga i mislim da je to jako dobro.

Mnoge stvari su se u muzičkoj industriji promenile kada su Koštunica i Dinkić dvehiljade i neke „upali“ u Exit Festival. Tada je krenula neka sasvim drugačija priča…

Boško: Nažalost, bendovi tih generacija doživeli su kao zadatak da moraju da iskomuniciraju sa ljudima i da svoju muziku plasiraju kao nekakav lek. Mislim da više ne postoji i da ne treba da postoji to da pojedinac ili bend pokušava planski utiče na razvoj scene. Naravno, to jeste moguće, imamo puno takvih primera kroz celu rokenrol istoriju. Ali, mislim da to ne treba da bude pravac u kome će bendovi da se kreću. Zato ne osuđujem mlade bendove koji izostavljaju politički deo priče. Vidim da stariji ljubitelji i izvođači rokenrol muzike prozivaju mlade i govore da su oni generacija koja nema jaja, ali ja, iskreno, ne vidim problem u tome. Više vidim problem u fokusu i nekoj slobodi koju ti pronalaziš u radu sa ljudima i nekom osećaju uživanja dok to radiš, bez insistiranja na benefitima. Da bi se takve stvari dogodile, potebno je puno vremena, a tu ljudi izgore. I onda se prave neke taktike, da se ljudi ušunjaju i nađu svoje mesto, reflektore koji će nas obasjati i dođu do popularnosti i novca koji iščekujemo.

Pa, Džimi, koja je onda vaša strategija, odnosno taktika?

Džimi: O tome smo puno pričali. Mi nismo sprinteri, mi smo maratonci. Prvo i osnovno, naša je ideja da ostanemo nezavisni u što širem smislu.

Boško: Odlukom da budemo nezavisni smo prelomili i da možda i ne moramo da pripadamo nekom velikom festivalu.

Da li je ovaj i ovakav projekat više stvar vaše slobode ili hrabrosti da se takva muzika iznese na tržište?

Džimi: Meni je to više stvar slobode. Opet se ja vraćam na naš osećaj dok pravimo tu muziku, na našu zabavu, posvećenost i komunikaciju. Mi konstantno pričamo i o tim omažima, zašto to semplujemo, zašto je to bitno. Nismo previše razmišljali o hrabrosti, da li to smemo ili ne. Boško se u jednom trenutku zapitao kako će reagovati starije kolege rokeri na određene momente u našoj muzici.

Boško: Što kaže Džimi, mi smo skontali jednu jako bitnu stvar, a to je da ako smo mi otvoreni, da onda to i od drugih ljudi očekujemo na neki način. I naša muzika poručuje da mi možemo da budemo otvoreni prema svemu i prema svima. Imamo jedan naivan dečiji pristup i sa njim mi možemo da komuniciramo, da se razumemo.

A odakle je došao nadimak „lepi Bole“? Tako te barem kolege iz Zagreba zovu…

Boško: Nisam siguran da je to baš poteklo iz Zagreba. Znam da me je Koja tako zvao, uvek mi je bilo lepo kad mi kaže „gde si, lepi“. Nešto kasnije sam dobio i nadimak Boca zahvaljujući Canetu, a i Miki Ristić i Ana Ćurčin me često zovu „lepi Bole“.

Kakav si ti lik, sve su ti poznate face davale nadimke… Džimi, kako ga ti zoveš?

Džimi: Kako stignem! Ortak, kum, Ljupče (smeh). Ponekad i Sandokan preko poruka. Zanimljivo je da mene u bendu zovu Žika, iako sam ja Džimi ceo svoj život.

Tagovi: Boško Mijušković, Nikola Džimi Mijušković, razgovor, Turbo Trans Turisti