Bora Đorđević & Riblja Čorba: Adrenalin nam i dalje radi
Bora: Marakana mi je velika želja, ali mislim da ću teško uspeti u tome… Vicko: Album tada još nismo imali, ali je ceo Taš 1979. znao sve pesme napamet… Džindžer: Teško mi je da shvatim da sam ceo radni vek proveo u Ribljoj Čorbi… Nidža: Koncert na Arsenal Festu nakon korone bio mi je najteži za ove 22 godine… Ivke: Mnogo sam vremena provodio sa Mišom i za mene je sve ovo veoma emotivno… Joca: Dobijam sve više prostora za kreaciju, Bora izuzetno ceni naš doprinos…
Dugo sam razmišljao o tome šta da napišem u najavi ovog intervjua. Ako bi to izgledalo kao i inače, najava bi morala da bude duža nego i sam razgovor. Jer, šta god neko mislio i rekao, Riblja Čorba je jedan od najznačajnijih bendova u istoriji srpskog rokenrola, a sasvim sigurno i jugoslovenskog. Dva koncerta Čorbe za bezmalo 10 dana u novosadskom Domu kulture pokazala su da bend i dalje ima još štošta da ponudi na sceni.
Kulinari koji pripremaju riblju čorbu, a naročito oni koji učestvuju na takmičarskim manifestacijama, imaju svoje tajne i trikove koje ljubomorno kriju. Sigurno ste se i sami zapitali koja je čorba najbolja, koja riba čorbi daje poseban šmek… Sublimacijom različitih iskustava došli smo do nekog generalnog stava: što više različitih vrsta ribe, to je i čorba lepša i ukusnija.
Stoga, rešili smo da i mi „skuvamo“ jednu takvu čorbu, s obzirom da nam se za to ukazala prilika. Verovatno da ona neće imati isti ukus kakav bi, recimo, imala osamdesetih ili devedesetih godina, ali… Panta rei! Pa, tako i čorba. Sve vrste ribe su nam bile dostupne, pa smo odlučili da ih sve zajedno i strpamo u kotlić. Barem u ovom slučaju, uverili smo se da riba ribi, ipak, ne grize rep. Pa, izvolite i kusajte, dragi naši. Krećemo od kapitalaca…
Borisav Bora Đorđević: Nisam jugonostalgičar
Kakvo Vam je zdravlje, kako se osećate?
Bora: Dobro sam. Kad izađem na binu, proradi mi adrenalin i zaboravim na te neke male probleme koje imam.
Šta je to što Vam u ovoj fazi života i karijere ponajviše daje energiju, inspiraciju i motivaciju?
Bora: Isto ono što i na početku karijere, i dalje postoji taj entuzijazam. Mi jesmo matori, ja imam 71 godinu, ali se i dalje radujemo kad odsviramo dobar koncert. Snimili smo i album, dvadeseti ili dvadeset prvi, ne znam više ni sam koji je po redu… I jedva čekamo da nađemo pravog izdavača koji nas neće iskorišćavati i imati neki robovlasnički odnos prema nama. Evo, pitaj Frajle kako su saznale da njihove pesme nisu njihove. To je čista pljačka i otimačina, zato i dajem advokatu da se bavi time.
Koje su Vam prve misli i asocijacije u ovom trenutku dok pišete pesme?
Bora: Album na kome upravo radimo zove se „Ljubav i smrt“. Srećom, ljubav pobeđuje. Snimićemo još nekoliko novih pesama, neke od njih smo izvodili na prethodnom koncertu u Domu kulture. Volim te klupske svirke gde je publika blizu i gde je kontakt sa ljudima prisan.
Šta ima novo na zapadu?
Bora: Hahaha, jesi li gledao ono sranje, onu satanističku svečanost? To je prestalo da bude pederbal, sada je to bal vampira, tako bih ja to definisao. To je ono što nam se nameće kao kultura. Ubija se umetnost, ubija se sve humano, ubija se porodica, vera, nacija… O tome sam ja pevao na početku veka, na albumu „Ovde“. Naravno, niko to nije slušao, niko ne želi da se opterećuje teškim temama.
Da li je i Slovenija zapad?
Bora: Jeste na neki način. Ima nekih stvari koje valjaju, ima i nekih koje ne valjaju…
Kako se Vi lično osećate tamo?
Bora: Odlično! Narod je pristojan, sve je tamo mirno, lepo, sređeno, što je veoma dobro za nas penzionere. A kada mi to dosadi, ja odem na svirku, izdivljam se, pa se vratim u mirnu luku.
Gde se bolje osećate, u Sloveniji ili u Srbiji?
Bora: Isto! Mada, kad bolje razmislim, možda mi malo više prija Srbija. Živim u Sloveniji, jer sam sa ženom koju volim.
Samo zbog toga?
Bora: Paaa… I zbog toga što je tamo sve sređenije. Mada, kao što rekoh, prija mi i ovaj naš haos.
Da li iz ove perspektive smatrate da su Slovenci u ono vreme znali šta rade kada su odlučili da se osamostale? Da li je imalo smisla kritikovati ih zbog toga?
Bora: Ne znam. Ja sam ih kritikovao zbog toga, to i dan-danas ne mogu da mi oproste. Verovatno nisam bio u pravu, ponajviše zbog toga što sam celoj naciji lupio etiketu. Nisam jugonostalgičar, verovatno se desilo ono što je trebalo i moralo da se desi.
Poznato je da ni Tita u ono vreme niste štedeli. Gde je on u poređenju sa ovim aktuelnim, neoliberalnim političarima i diktatorima?
Bora: Auuu… Ako govoriš o američkim „demokratama“…
Pa, znam da Vam je Bajden veoma „drag“…
Bora: Bajdena „obožavam“, on je kompletan kreten! Ljudi samo treba da pogledaju njegove izjave tokom rata i sve će im biti jasno. A Tito je deo te ekipe, mada još nisam uspeo da provalim ko je on. Ko je mašinski šloser koji je perfektno svirao klavir i bio prvak austrijske vojske u mačevanju? Kako je avanzovao? Ima raznih teorija, on je zaista bio fascinantan lik. Niko ne zna koliko se puta ženio i kako se, u stvari, on zvao.
Kada vratite film unazad, u kojoj državi i u kom vremenu ste se osećali najbolje, kako kao običan čovek, tako i kao umetnik?
Bora: U osamdesetim, definitivno! Srećan sam što sam deo te starije generacije koja je živela život punim plućima. Sa druge strane, nesrećan sam što doživljavam ono što doživljavam, što gledam kako se ruši svet, kako se devalvira humanost, sve što je ljudsko. I veoma sam srećan što to neću doživeti do kraja.
Jedno kratko vreme ste se bavili politikom, bili i savetnik ministra kulture. Siguran sam da ste u sve to ušli čistim srcem i sa poštenim namerama. No, stiče se utisak da niste bili spremni na taj nivo političkog blata i pokvarenjaštva…
Bora: Apsolutno, ja sam u svemu tome bio volonter. Pozvali su me da razgovaramo i moja je ideja bila da budem ili direktor PGP RTS-a ili savetnik ministra. Na kraju sam odabrao da budem savetnik ministra, jer sam sa te pozicije mogao da učinim više. Pomogao sam mnogim ljudima, nisam dozvolio da privatizuju Klub studenata tehnike (KST) u Beogradu. Takođe, pomogao sam EXIT-u i zaječarskoj Gitarijadi. Ovde u Novom Sadu su hteli da me linčuju kada sam rekao da je Gitarijada značajnija od EXIT-a. Ona je nešto što u Evropi ima najdužu tradiciju u rokenrolu i njoj je zaista trebalo pomoći, to je jedan veoma entuzijastičan projekat. I EXIT je dobio novac iz ministarstva, taj festival takođe zaslužuje pomoć, ali njega, osim republike, finansiraju i grad i pokrajina. Kako god, mogu da kažem da mi je po tom pitanju savest potpuno čista.
Da li je možda vreme da se Partija običnih pijanaca (POP) vrati na političku scenu?
Bora: Partija običnih pijanaca je konceptualna umetnost o kojoj današnji konceptualni umetnici mogu samo da sanjaju, da se u toj meri ide u zezanje i koncept istovremeno…
Šta je za Vas rokenrol značio u ono vreme kada ste počinjali, krajem šezdesetih godina?
Bora: Radio Luksemburg, Stonsi, totalni entuzijazam, totalna zaraza rokenrolom! Svaka ulica u Čačku je u to vreme imala svoj bend. Mi (Jugoslavija) smo tada imali treću scenu na svetu, posle američke i engleske. Koliko autora, koliko kvalitetnih bendova smo imali tada…
Da se vratite nazad u tinejdžerske dane, da li biste ponovo išli istim putem?
Bora: Ima jedna pesma… Bio bih bolji, trudio bih se da budem bolji. U stvari, možda i malo lažem. Možda bih ponovio sve greške, možda bih još više grešio.
Pola veka ste na sceni i reklo bi se da je za sve to vreme najveći izazov bio ostati dosledan sebi. Šta mislite, u kojoj ste meri uspeli u tome?
Bora: Nismo podlegli trendovima. Ono što smo od samog početka svirali je neki mejnstrim rokenrol. To sviramo i dan-danas, dopalo se to nekome ili ne.
Ima li još nešto što u svojoj karijeri niste ostvarili, a da Vam je velika želja?
Bora: Marakana mi je velika želja, ali mislim da ću teško uspeti u tome.
Miroslav Vicko Milatović: Duže sa Borom nego sa ženama
Na prethodnom koncertu u Domu kulture obeležili ste 65. rođendan, ali i četiri i po banke u bendu…
Vicko: … i još dve banke pre Riblje Čorbe, kada sam svirao u bendovima Born, S.O.S. i Warriors. S.O.S. je bend u kome smo bili Rajko, Miša i ja. A onda je došao Bora i tako je nastala Riblja Čorba.
Kako Vam je prošlo ovih 45 godina u Ribljoj Čorbi?
Vicko: Bukvalno je proletelo! Mi smo jedini bend koji bez prekida svira 45 godina. Bijelo Dugme slavi 50 godina, Smak i Yu Grupa nešto slično, ali niko od njih nema konstantnu kilometražu kao mi. Riblja Čorba ima punih 45 godina staža, dok su svi ostali imali neke prekide.
Šta najviše pamtite za ovo vreme koje ste proveli u bendu?
Vicko: Mnogo toga. Napisao sam knjigu „Čorbografija“, koja pokriva dešavanja od 1978. do 2005. godine, i u njoj se nalaze svi značajni detalji vezani za bend. Često se setim našeg prvog koncerta na Tašmajdanu 1979. godine. Tada smo imali samo jedan objavljen singl („Lutka sa naslovne strane“ / „On i njegov BMW“). U vreme tog koncerta prvi album još nije ni izašao, ali ceo Tašmajdan je znao sve pesme napamet. Kojim je to putevima i kanalima u to vreme dolazilo do publike, to je i dan-danas misterija za nas.
Kako ste Vi doživeli dva prerana i tragična odlaska (Koja i Miša) i koliko je sadašnji sastav ostao na tragu onog početnog?
Vicko: Svakako da to sada nije to, original je, ipak, original. Rajko Kojić je, po mom mišljenju, bio specifičan gitarista. Mi smo svi bili mladi i nismo baš nešto sjajno svirali, ali on je bio profi i zaslužan je za taj prepoznatljivi zvuk Riblje Čorbe, taj hevi metal, hard rok zvuk. Džindžer je došao nešto kasnije i sve je sa njim bilo super, ali taj prvi udar je kod svih bendova najznačajniji. Recimo, Led Zeppelin I, II, III i IV su top albumi, a sve što je došlo nakon toga je malo slabije. Naš najveći problem je bio to što smo mi bili klinci kada je izašla „Lutka sa naslovne strane“, a ta pesma je odjednom dospela na prva mesta svih top lista, tako da nismo imali uzlaznu putanju kao neki drugi bendovi. Trebalo se održati na tim pozicijama, ali nam je to nekako pošlo za rukom. I tako već 45 godina…
Pesma „Pogledaj dom svoj, anđele“ izvođena je u mnogo varijacija. Bilo je tu i horova, simfonijskih orkestara, i svaki put ta pesma zvuči drugačije. Posle toliko vremena od njenog nastanka, u kojoj meri su se promenile okolnosti i ljudi kojima je ona posvećena?
Vicko: Jedino Boki zna kome i zašto je posvetio tu pesmu. Ima tu više priča, raznih scenarija… Svako tu pesmu doživljava na neki svoj način, što je dobro. To i jeste uloga umetnosti, da te isprovocira da sam stvoriš neku svoju sliku o pesmi. Mislim da je to jedna izuzetno jaka pesma, možda i jedna od top pesama našeg rokenrola uopšte.
Šta za Vas lično znači Riblja Čorba? Je li to bend, krvna slika, porodica… ?
Vicko: Pazi, da ti kažem… Ja sam u životu imao dve žene. Sa svakom od njih sam živeo po 10-15 godina, a sa ovom ženom koja se zove Bora Đorđević sam 45 godina u braku i super nam ide.
Čak i na daljinu lepo funkcionišete?
Vicko: Apsolutno, ništa nam ne fali. (smeh)
Vidoja Džindžer Božinović: Nije bilo talasanja
Četiri decenije ste u bendu, nešto manje nego Vicko. Šta Vam prvo padne na pamet kada vratite film unazad?
Džindžer: Jedino što mogu da kažem da mi je to vreme prošlo kao treptaj oka. Ne mogu da shvatim da sam tu 40 godina i da sam ceo jedan radni vek proveo u Ribljoj Čorbi. No, jedino što je sada važno je da sviram sa istim žarom, snagom i energijom kao i onda kada sam došao u bend, davne 1984. godine.
Naravno, sve kreće od Bore, ali moramo pomenuti Koju i Vas, jer vaše dve gitare su obeležile zvuk Riblje Čorbe za sva vremena.
Džindžer: Normalno, Bora je lider, on je iznad svih nas sa svojim talentom za pisanje i pevanje, a mi smo tu da obogatimo taj njegov pesnički dar. No, u tom prvom periodu Rajko Kojić je zaista nosio zvuk celog benda. Bio je izuzetno kreativan i uvek je imao neka zanimljiva rešenja. Nažalost, rano je napustio ovaj svet, baš kao i moj brat. Obojica su otišli mladi i nedorečeni.
I posle toliko godina staža, Vi i dalje jako lepo „pletete“. Slobodno možemo da kažemo da ste na prethodnom koncertu u Domu kulture bili glavna atrakcija.
Džindžer: Ja volim da sviram i to mi zaista nije teško. Iako se godine osećaju, a i kosti imaju svoj vek trajanja, adrenalin uradi svoje kada izađem na binu. Mogu da kažem da imam tu privilegiju da sviram, odnosno da radim ono što volim.
Prve dve reči koje mi padaju na pamet kada je reč o Ribljoj Čorbi su trajanje i kontinuitet. Kako se to postiže u ovakvom bendu?
Džindžer: To je suštinsko pitanje za svakog muzičara, kako trajati… Svi umetnici i bendovi imaju svoje amplitude, nekada budu na dnu, a nekada na vrhu. Zavisi to od mnogo faktora, ponajviše od trenutne inspiracije. Kada smo Čutura i ja došli u bend 1984. godine, to je bio momenat kada je Čorba bila u silaznoj putanji. No, vrednim radom i energijom uspeli smo brzo da se vratimo na vrh, a za ovih 40 godina nisam osetio neka veća talasanja u bendu. Sam rokenrol doživljava određene krize u svom postojanju, pa su neki drugi žanrovi muzike preuzeli primat, ali meni uopšte nije žao zbog toga. Mi smo tu gde jesmo i vreme će pokazati šta je prava vrednost.
Veliko je iznenađenje videti gomilu dvadesetogodišnjaka kako horski pevaju vaše pesme, gotovo ceo repertoar Riblje Čorbe znaju napamet…
Džindžer: Da, to je zaista neverovatno. Stariji ljudi uglavnom imaju neki svoj period kada su voleli Riblju Čorbu. Neki od njih ostaju, neki idu dalje, a očigledno je da i nove generacije intrigira kakvu su to muziku slušali njihovi roditelji. To je za njih jedno novo otkriće i prihvataju ga kao nešto svoje. Mislim da oni tu nemaju nikakvih predubeđenja, već da im se naša muzika jednostavno dopada.
Nikola Nidža Zorić: Fokus je ključna reč
Za tebe možemo da kažemo da si neka „srednja“ generacija u Ribljoj Čorbi, s obzirom da si u bendu dvadesetak godina. Sećaš li se svojih početaka, kako ti je sve izgledalo u to vreme?
Nidža: Prva svirka u kojoj sam ja učestvovao bila je na Trgu Republike pred nekih desetak hiljada ljudi, ako ne i više. To se dogodilo bez ikakve najave i to je zaista bio jedan poseban trenutak za mene. Svirali smo nekoliko pesama, a ja sam se potpuno isključio iz cele priče, fokusirao sam se samo na to da dobro odsviram i da sve prođe kako treba. Tokom prethodne 22 godine stvari su se menjale, u međuvremenu smo se dobro uhodali. Mi sada zaista odlično funkcionišemo, kao jedna velika porodica. Tokom korone nam se desila jedna velika i teška promena… Tu sam dobio nova zaduženja od Bore i to mi je bio veliki izazov, da se bavim organizacijom. Prvu svirku nakon korone imali smo na Arsenal Festu, to mi je sa više strana bila možda i najteža svirka za ove 22 godine. No, posle toga je usledila još jedna, a za njom i druga, treća, deseta, pedeseta… Kao i uvek, stvari se polako menjaju.
Primećuje se da ti imaš nešto što Bora zove „sposobnost rasute pažnje“: razmišljaš o organizaciji, sviraš klavijature jednom rukom i pevaš istovremeno…
Nidža: Hahaha, hvala na komplimentu! Pa, vidi, to su sve posebni koloseci. Kada si na jednom koloseku, fokusiraš se na to da tu sve bude kako treba. Onda ide ovaj drugi kolosek kada izađemo na binu, pa se tada fokusiram na to. Dakle, ključna reč je fokus.
Koliko ti je teško da držiš sve te konce oko organizacije?
Nidža: Navikneš se na sve, samo je poenta da se uigraš. Prvi taj momenat je jako nezgodan, kada treba da se primi ruda. A kada ceo proces krene, vrlo brzo stvari dođu na svoje. Velika mi je čast na ukazanom poverenju, iako je to i neverovatno veliki izazov. Ali, najveća sreća je da je sve kako treba.
Ivan Ivke Stanković: Miša mi je mnogo značio
Koliko je bilo teško svirati bas u Ribljoj Čorbi nakon Miše Aleksića? Jesi li osećao neki pritisak?
Ivke: Zaista, velika je stvar svirati bas u Ribljoj Čorbi, pogotovo posle Miše. On je bio veliki muzičar, još veći čovek i osoba koja je ostavila veliki trag u bendu. Ja sam još kao omladinac došao u Čorbu i dugo sarađujem sa bendom. Mnogo sam vremena provodio sa Mišom i za mene je cela ova stvar veoma emotivna, pa zbog toga osećam i veliku odgovornost. Kada se popnem na binu, moram da budem na visini zadatka.
Ko bi rekao da si ti u Ribljoj Čorbi već 13 godina…
Ivke: Da, ja sam na početku bio binski tehničar, bio sam zadužen za instrumente, opremu i da sve na bini funkcioniše kako treba. Sticajem okolnosti, sa Mišom sam provodio najviše vremena između koncerata. To iskustvo mi je kasnije mnogo pomoglo kada sam se prihvatio gitare, lakše mi je bilo da ishendlujem neke nove stvari.
Kakav je bio tvoj odnos sa Mišom, šta je to najvažnije što si od njega naučio?
Ivke: Pristup prema stvarima, odnos prema poslu, odgovornost i posvećenost, način razmišljanja o stvarima vezanim za muziku. Miša je bio veliki čovek, trebalo ga je ispratiti… A meni je kao klincu mnogo značilo to što sam bio u njegovom prisustvu.
U kojoj meri se osećaš zadovoljno i ispunjeno u Ribljoj Čorbi?
Ivke: Meni je ovde super, dobio sam šansu da sviram u jednom od najvećih bendova u regionu. Kada sam bio klinac, učili su me da sviram Čorbine pesme. Sada mi je, nakon X godina, ukazana šansa da budem deo benda i trudim se da u svakom momentu maksimalno uživam i da se maksimalno dam.
Je li Bora strog kao lider?
Ivke: Bora je super, on je izuzetan lik. Svakom muzičaru bih poželeo takvog lidera.
Jovan Jeftić (Joca Zmaj): Nisam više novajlija
Kako se ti osećaš u Ribljoj Čorbi kao najmlađi član benda? Da li je bilo nekog pritiska, velikih očekivanja? Da li ti je bilo teško da se prilagodiš?
Joca: Pritiska nema uopšte, super sam se prilagodio. Ekipa je radna, vredna i potpuno normalna, tako da je skroz opušteno.
Koliko se ovo razlikuje od Čika Joce i Zmajeva i drugih priča u kojima si ti ranije učestvovao?
Joca: Mnogo se razlikuje. Riblja Čorba je znatno ozbiljnija priča, sve je uigrano i funkcioniše po nekim već ustaljenim principima. A mnogo je prijatnije i zbog ugostiteljstva i uslova za sviranje na koncertima i festivalima.
Je li tebi lakše da budeš lider u bendu, kao što si ranije bio, ili da pratiš nekoga kao što je Bora?
Joca: Ni jedno ni drugo mi nije problem. Već 10 godina sam deo benda, tako da se više uopšte ne osećam kao novajlija.
Koliko ti dobijaš prostora za kreaciju i realizaciju nekih svojih ideja?
Joca: Dobijam, sve više. Na poslednja dva albuma sam bio u potpunosti uključen u ceo proces, kako kada je reč o aranžmanima, tako i kada je reč o tekstovima. Imam čak i dve svoje pesme. Mogu da kažem da Bora izuzetno ceni naš doprinos.
Šta se od tebe traži i očekuje u bendu?
Joca: Tu smo svi da ginemo za svaku svirku. Svejedno je da li sviramo u klubu, u selu, na livadi… Apsolutno je isti odnos prema muzici i publici, važno je da budemo tu na vreme i posao obavimo profesionalno.
