Šule, Ramon, Džoni i Dimi (Jolly Little Bunch): Naša stvar će se desiti
Ne razmišljamo previše, pravimo muziku tako da bude dobra svoj četvorici… Album izlazi uskoro, on će nam dati podstrek za nastavak kreativnog rada… Nismo izgradili vizuelni identitet, ali želimo da izgledamo i elegantno i pokvareno
Trebalo je da prođe više od 10 godina da skontam koliko, zapravo, ima bendova u Novom Sadu. I koliko ih još i kojom brzinom nastaje. Rekoh to već jednom, pa da ponovim – Novi Sad je za rokenrol možda značajniji nego i sam Beograd. Da je ovaj grad veličine prestonice, to bi bilo sasvim očigledno. Ovako možemo jedino da se oslonimo na specifičnu težinu scene, a ona je na strani Novog Sada.
Mnogi od novih bendova, možda i nepravedno, ne dođu pod radar medija. No, ako znamo da je radio u gotovo kliničkoj smrti, da mejnstrim medije rokenrol ne zanima, te da internet portali jedva preživljavaju sa svojim minimalnim budžetima, onda je, nažalost, ovakav ishod neminovan. Na kraju se sve svede na lični entuzijazam, kako muzičara, tako i predstavnika medija.
Pa, ako je već tako, da onda i ja doprinesem svojim entuzijazmom. Ove momke, koji se zovu Jolly Little Bunch, definitivno treba čuti i videti. Dragutin Šuković Šule (gitara, vokal), Marko Vanović Ramon (bas), Nikola Vučetić Džoni (bubanj) i Dimitrije Mladenović Dimi (klavijature) uspeli su da u svoj muzički izraz sažmu više različitih žanrova i stilova, a da sve to zajedno zvuči pitko i atraktivno.
Jolly Little Bunch postoji već sedam godina, ali zbog činjenice da svoj prvi LP još nisu objavili, možemo ih smatrati relativno novim bendom. Svoj sedmi rođendan su nedavno i obeležili, i to koncertom u Pozorišnom klubu Trema (klub u okviru Srpskog Narodnog Pozorišta).
Glamuroznom rokenrol žurkom pokazali su novosadskoj publici, ali i svima ostalima, da se od njih mogu očekivati velike stvari u budućnosti.
Počeli ste kao Michel… Zašto taj naziv, ima li to ikakve veze sa Bitlsima i njihovom “Michelle”?
Šule: Ne, nema… Pa, ja sam pre toga imao bend koji se zvao Nasty Michelle. Taj bend se kasnije raspao, tako da sam ja na kraju ostao sam. Onda sam ponovo oformio sastav, menjao ljude… U međuvremenu smo postali Michel i objavili EP, ali smo u jednom trenutku shvatili da se mnogo ljudi promenilo i da više nije imalo smisla da ostane isti naziv benda. Iskreno, jedva sam čekao da se završi ta prva priča. Kada se nešto toliko davi, na kraju sve izgubi smisao.
Da krenemo od te neke, kako ste vi to opisali, “kriminalne karijere”. Kada ste videli da vam to ne ide, odlučili ste da se okrenete rokenrolu. O kakvom je to “kriminalu” reč?
Ramon: Ne znam da li bismo smeli baš o svemu da pričamo, time ćemo diskriminisati i sebe i druge. Bile su to zabavne stvari… Mahom je to bilo upravljanje otpadom putem tendera. Stara škola…
I, zašto vam to nije uspelo, kada oko nas već ima toliko smeća?
Ramon: (smeh) Izgleda da nismo bili toliko dobri u tome kao što smo u ovome sada.
„Jolly Little Bunch“, iliti „mala vesela družina“… Otkud onda toliko kobejnovske depresije u vašoj muzici?
Šule: U tome je baš i fora, da postoji taj neki kontrast između naziva benda i muzike koju sviramo. Muzika je, zapravo, išla sama za sebe, pa smo kontali da bi naziv benda mogao da bude malo veseliji kada je već muzika tako mračna.
Jeste li vi i privatno tako mračni, ili ste zaista jedna vesela družina?
Ramon: Mi smo vesela družina… zajebanih likova.
Ti si u jednom trenutku, kada si došao kao privremena zamena na basu, članovima benda rekao „ako vam ja dođem, to vam je to, nema dalje“. To sugeriše da si prilično samouveren i veruješ u ono što radiš…
Ramon: Ako mene neko pozove da nekoga zamenim, mora da bude svestan da će posle toga biti u talačkoj situaciji. Jer, gde god da dođem, ja uzimam sve! Imam samopouzdanja, znam da su ovo dobri momci, a sa mnom će biti još i bolji.
Jeste li vi zaista njegovi taoci?
Šule: Na kraju je ispalo tako, šta da se radi…
Da li to znači da je Marko i najjača karika u bendu?
Šule: Znaš kako, falila nam je takva neka jaka ličnost. Rekao bih da smo u bendu svi podjednako dobri muzičari i dajemo jednak doprinos. Iako je kod nekih pank bendova bas nebitan, kroz istoriju se pokazalo da je za nas veoma bitan. Zapravo, mislim da najveća muza dolazi upravo iz bas gitare.
Koliko je tebe grandž odredio kao pevača? Vidi se da je taj žanr i te kako prisutan u vašoj muzici…
Šule: Da, ima ga. Mada, mislim da se to slučajno dogodilo. Volim ja da slušam Nirvanu, ali isto tako i Stonse, kao i brojne druge bendove. Ništa od toga nije bilo namerno, možda je moj glas najviše doprineo takvoj orijentaciji.
Ramon: Suština je da je svako od nas drugačije muzički edukovan, da je slušao drugačiju muziku i to što je slušao sa sobom je doneo u bend. Mislim da smo nekako uspeli sve te pravce da implementiramo u našu muziku. Možda je u nekom momentu dominantna gitara, u nekom drugom bubanj, ponekad bas i klavijatura… Ne razmišljamo mnogo o tome, pravimo muziku tako da bude dobra svoj četvorici istovremeno.
Po sopstvenoj definiciji, vi ste bend prekaljenih muzičara. Koliko je drugačije krenuti u neku priču kao formirani umetnik u odnosu na one prve bendove, kada svi krenu i rastu zajedno?
Ramon: Jedini problem koji smo imali je implementacija različitih stilova. Kada smo taj problem prebrodili, a to se dogodilo odmah, to je bilo to…
Džoni: Bilo je malo traženja u početku, ali sve je to išlo lako. Radimo za pesmu, niko nema potrebu da se u nekom trenutku ističe. Ložimo se na to što radimo i trudimo se da nam pesme zvuče što bolje.
Šule: Na kraju je ključna stvar bila da ne komplikujemo previše. Na početku jeste bilo komplikovanja, ali smo u jednom trenutku povukli ručnu, pojednostavili stvari i sve je krenulo kako treba.
Džoni: Kada je Marko došao sa basom, koji svira tako jednostavno, a veoma efektno, nismo imali mnogo nedoumica, znali smo šta treba da radimo.
Šta je bila presudna stvar da se četiri različita stila, žanra, muzičara… tako jednostavno uklope?
Ramon: Ključna stvar je to što smo izbacili ego. Samokritika je dobrodošla, saveti isto tako, ali ego nikako nije. Ako je pesma loša, odbacićemo je bez obzira koliko vremena i truda je u nju uloženo.
Jedan donosi grandž, drugi donosi pank, treći metal, a za tebe kažu da sa sobom donosiš bluz. Mada, koliko te ja znam, ti pre donosiš neki folk, ritam iz Guče…
Džoni: Nedavno sam otkrio instrument svog života – tapan. Ali, nikako ne ide uz rokenrol, pa moram da sviram bubanj (smeh). Iskreno, više ni ja nemam pojma šta je neki moj pravac. Moji počeci jesu bili vezani za rokenrol, a potom sam prešao na bluz, gde sam se najviše i zadržao. No, na kraju je jedino važno da li je to što si snimio dobro, a u kom pravcu vuče… Koga to briga? No, meni je značilo da kroz taj spori bluz razvijem sposobnost da iznesem neku emociju na sceni.
Sedam je godina kako ovaj sastav postoji, što kao Michel, što kao Jolly Little Bunch. Kako biste sumirali dosadašnji rad, jeste li zadovoljni rezultatima?
Šule: Mi ćemo vrlo brzo objaviti album. Jedva čekamo da on izađe, jer to će nam dati podstrek da nastavimo sa kreativnim radom. Samo da sečemo repove i sve će biti dobro.
Za sada imate jedan EP (Clubmaster) iz 2018. godine, kada ste još bili Michel, kao i nekoliko pesama iz Jolly Little Bunch faze. Hoće li sve ove pesme biti objedinjene u taj prvi album?
Šule: Da, imamo Clubmaster, a imamo i dve pesme (“Come With Me” i “Nothing Left”) koje će se naći na albumu. Pored njih dve, na albumu će biti i sedam novih pesama. Dakle, neće biti materijala za kompletan LP, ali sasvim je dovoljno. Možda ubacimo još koju pesmu ako zatreba.
Primetno je da su sve vaše pesme na engleskom jeziku. Niste jedini, mnogi novosadski bendovi pišu tekstove na engleskom, poput dreDDupa, Shopliftersa… Šta je razlog tome? Da li imate potrebu da se okrenete inostranom tržištu?
Ramon: Za početak, odrasli smo na rokenrolu koji je pevan na engleskom…
Šule: … a ja ne znam da pišem tekstove na srpskom. Jednostavno mi ne ide, s obzirom da celog svog života slušam rokenrol na engleskom…
Ramon: … a druga stvar je zašto bismo se suzili samo na tržište bivše Jugoslavije? Do sada nismo čuli loše kritike, a i ne slušamo ih previše. To je još jedna tajna uspeha: poslušati kritiku, ali je zanemariti.
Koliko često svirate?
Ramon: Probe su minimum jednom nedeljno, a koncerti su jednom ili dva puta mesečno. Takođe, tokom leta ćemo svirati na nekoliko festivala. U inostranstvu za sada nismo svirali, ali biće i to veoma brzo. Potvrđen nam je nastup u Rumuniji, a pregovaramo i za Mađarsku, Sloveniju, Bosnu i Hercegovinu.
Ranije ste često isticali kako su vama, ali i drugim bendovima, vrata na domaćoj sceni često zatvorena. Da li i dalje imate takav utisak?
Ramon: Da, imamo ga, ali ćemo to zanemariti. Naša stvar će se desiti, sa neke druge strane. Ako se, na primer, trudimo da se probijemo u Beogradu, od toga nema ništa. To tržište je rezervisano za neke druge bendove, za neki drugi stil muzike… No, to nas ne zanima previše, biće kako bude. Svet je dovoljno veliki.
Dimi: Generalno, problem je sa emitovanjem muzike. Moram da pomenem O Radio i Sun Radio, koji su nas do sada možda jedini i emitovali. Uglavnom čujemo komentare “što nije na srpskom, što nije ovako, što nije onako…”
Šule: Iz nekog razloga nekima ne odgovara to što su nam pesme na engleskom. Donekle i znamo koji je razlog, ali drugom prilikom o tome…
Ramon: Kako god, mi guramo svoju priču, trudimo se da studijski i uživo zvučimo što bolje.
Ovaj nastup u Tremi bio je u nekom “glam” fazonu. Imate li neke odrednice kada je reč o vašem vizuelnom identitetu?
Dimi: Ovim koncertom želeli smo da napravimo neku vrstu iskoraka, kako po pitanju vizuelnog identiteta, tako i po pitanju kvaliteta zvuka. Po prvi put nešto radimo na ovom nivou organizacije. Nemamo sad neki izdefinisani vizuelni identitet koji smo zakucali u beton, ali trudimo se da to istovremeno bude i elegantno i pokvareno.
Ramon: Gospoda Soprano u izlasku!
Šta ti kao klavijaturista donosiš u bend? Koji su tvoji uticaji, interesovanja?
Dimi: Moji uticaji dolaze sa svih strana pop kulture, pošto volim strip, film, muziku… Generalno, volim popularnu muziku, ali je na kraju dana sve to neki bluz…
… znači, mejnstrim?
Dimi: Pa, ne znam, recimo… Kada je reč o klavijaturama i rokenrol zvuku, uvek volim da to ode malo na neku drugu stranu, da bude šarenoliko. Kada radimo, to je prvenstveno ritam, žice i glas, pa ja između svega toga nalazim neki put da se sve spoji, da budemo komplementarni.
Ono što se meni dopalo u vašoj muzici je taj upliv grandža iz devedesetih…
Dimi: … to je direktno Šuletov uticaj, to se kod njega primećuje i vokalno i instrumentalno. Sve to što svako od nas donosi može da se oseti u načinu na koji sviramo, svako svoj instrument.
Jasno je da je bubanj najosetljivija pozicija, jer i greška na bubnju je najuočljivija. Uz to, tu prvo treba uklopiti sve različitosti. Kako se ti osećaš dok plivaš između Šuletovog grandža, Ramonovog panka, Dimijevog mejnstrima i tvog bluza?
Džoni: U početku sam imao momenat da presviravam. Ali, što manje razmišljaš, to stvari lakše idu. Samo izađe iz tebe to što jeste, vidiš da li gruva ili ne, pa na kraju ostaje samo da se stvar malo našminka i imaš sve što ti treba.
Dimi: Generalno se vodimo time da, kada radimo nešto novo, sednemo svi zajedno, poslušamo šta smo napravili i konstatujemo da li bismo mi sami to slušali ili ne. Tek kada smo svi zadovoljni, onda aminujemo pesmu. Do tada je sve rad, rad, rad, gradi, ruši, gradi, ruši… dok ne dođemo do optimalnog rešenja.
