Zoran Marinković (Bjesovi): Plovimo rekom života ka moru božanske ljubavi

Rockomotiva
07.05.2024.

Ono što najviše boli je kada neko izabere put uništavanja drugog čoveka… Milan Mladenović je svetleo, bio je potpuno drugačiji od svih ostalih… Bog nije picajzla, ima širinu i precizne mehanizme da razluči dobre ljude od loših

Pričao & fotografisao: Bojan Božić

Kako vreme odmiče, sve teže podnosim raspade bendova koje volim, naročito onih koji su obeležili period mog odrastanja i sazrevanja. Prerani odlazak Milana Mladenovića uslovio je i prestanak rada Ekatarine Velike. Koliki je to gubitak bio za sve nas, uspeo sam da shvatim tek godinama kasnije. Taman kada je vreme malo zalečilo sav moj bol, Bjesovi su se 1997. godine raspali po prvi put, neposredno po objavljivanju svog trećeg albuma “Sve što vidim i sve što znam”, čime su sipali so u i dalje otvorenu ranu.

Ipak, njihov tadašnji odlazak sa scene mi nije tako teško pao, jer su nam u amanet ostavili tako veličanstven, a istovremeno tako težak album. Trebalo je pustiti “Sve što vidim” da prođe kroz sve pore i krvne sudove, da bi na kraju stigao tamo gde svi putevi vode – do srca. I taman kada sam taj album uvrstio u sopstvenu muzičku lektiru, Bjesovi su se početkom novog milenijuma vratili. U međuvremenu, odlazili su Goribor, Block Out i Darkwood Dub. Nenadoknadiv gubitak za srpski rokenrol. Nadao sam se da je tu kraj, da svi ostali neće otići pre vakta.

Septembra prošle godine usledio je još jedan šok. Frontmen Bjesova Zoran Marinković Marinko objavljuje novi raspad benda i tada je zaista izgledalo kao da je i definitivno kraj. Iskreno, teško mi je bilo da poverujem da ću ovaj bend više ikada čuti uživo. No, ne lezite zli dusi… TIPON (Tiha Poruka Neba) je rekao drugačije, pa evo nama Bjesova, osvežene krvi i u podmlađenom sastavu, na povratničkoj turneji. Nakon veličanstvenog nastupa u sali Amerikana u beogradskom Domu omladine, dan kasnije je došao red i na Novi Sad i koncert u Gerila Baru.

Iskreno, bio sam pomalo skeptičan, jer mi poslednji nastup Bjesova u Gerili nije ostao u lepom sećanju. Zvuk je bio loš, baš kao i ventilacija, tako da sam u međuvremenu u taj bar odlazio samo preko dana na pivo. Da li otići na ovu svirku? Da, naravno! Nema se mnogo izbora, povratnički je koncert, a ko zna kada će ćudljivi Marinko ponovo rasturiti bend. No, kako sam znao da kritikujem, sada je red i da pohvalim Gerilu. Ozvučenje je sada bilo neuporedivo bolje, a po izlasku iz bara sam i dalje mogao da osetim miris parfema na svojoj majici, tako da možete da zaključite kakva je ventilacija bila. Zaista, Gerila je postala relevantan koncertni prostor. Još samo malo bolje osvetljenje da bude, na radost fotografa…

Kao i uvek, Bjesovi odlični na sceni. Usvirani, precizni, jezgroviti. Novi, mladi bubnjar i gitarista željni dokazivanja, da uvere sve nas da nisu zalutali u bend. Sve je išlo svojim tokom… A onda je Marinko zapalio cigaretu i počela je… Kiša! To je bio prelomni trenutak koncerta, trenutak kada se trans svakog od prisutnih slio u kolektivni. Simbolično, baš kao što se i kišne kapi utapaju u veće vodene forme. Tako su se na kraju koncerta ljudi i razišli. Kao reka, koja zna kuda i zašto ide. A onda je došlo vreme za razgovor sa Marinkom.

Dok smo zauzimali mesto na obližnjoj klupici nedaleko od Gerile, pored nas je prošla grupa klinaca. Jednog sam uspeo da prepoznam, bio je u prvim redovima ispred bine. “Čika Zorane, super je bio koncert”, dobacio je jedan od njih. Odmah sam krenuo da začikavam Marinka zbog ovog “čika Zorane”, jer to je bilo prvi put da čujem tako nešto. Kad mi se ukaže prilika, moraću da pitam Žiku Jelića i Boru Čorbu da li ih je neko tako oslovio posle koncerta.

No, nije se Marinko previše uzbuđivao zbog toga. Samo je konstatovao da su momci mogli da kažu i “deda Zorane”, na šta sam ga ja podsetio da će se i to desiti vrlo brzo. No, neobavešteni novinar nije znao da je Marinko već postao deda. Uz čestitke ga pitam kako se oseća u novoj ulozi, na šta on odgovara da je dolaskom unučeta na svet za njega otpočeo neki treći život. Baš kao i za Bjesove, sa decom u samom bendu (Marinkov sestrić) i decom u publici. Šta ti je (treći) život… Zbog toga ovaj razgovor i počinjemo decom.

Mnogo je mladih bilo na ovom koncertu. Za mene je veliko ohrabrenje to što vidim da klinci biraju Bjesove, a ne nešto što im se nameće. Kako se ti osećaš zbog toga?

Marinko: Meni je, takođe, drago, baš kao i tebi. Mada, lično mislim da smo mi, ali i ceo svet, krenuli putem ukidanja ličnosti u umetničkom izražavanju. Ako pogledamo koja se muzika sada sluša, to su stvari kod kojih je u prvom planu forma, koje treba da imaju dobar gruv i slično. Zapravo, to je nešto što je više puta rečeno, nešto za šta već dobro znamo šta to znači. Ovo što se dešava na koncertima Bjesova je iznimno, to je izuzetak koji potvrđuje pravilo. A pravilo je da idemo putem bez povratka.

U najavi ove turneje rekli ste da “dolazite u miru i sa sobom donosite brdsko-planinsku svežinu”. Da li je zaista bilo važno naglasiti da Bjesovi dolaze u miru? Da li je ikada bilo drugačije?

Marinko: Pa, dobro… To je, prosto, bila takva najava. Da li je bilo potrebno? Naravno da nije, za ljude koji znaju ko su Bjesovi. A za one koji ne znaju, verujem da im je to zvučalo zanimljivo.

U toj najavi takođe stoji odrednica “novi Bjesovi”. Bend ima dvojicu novih, mladih članova koji sa sobom donose i neku novu energiju. No, Bjesovi su, ipak, vanvremenska kategorija. Ima li tu realno nečega novog?

Marinko: Mi smo do sada više puta menjali postavu, ali je priča uvek ostajala u svojiim okvirima. Kada je reč o novoj postavi, to su zaista mnogo mlađi ljudi. Novi bubnjar Miloš Knežević ima 27 godina. A gitarista Mihailo Laušević je moj sestrić, sin moje sestre. On je ’98. godište i drago mi je da postoje ljudi iz njegove generacije kojima su Bjesovi tako važni. Kako je on tebi zvučao?

Odličan je Mihailo! Mada, treba ga posmatrati u tandemu sa Bilijem. Njih dvojica zajedno… Skoro kao Neša i Janko iz KKN.

Marinko: Hvala ti. Znam šta si mi rekao, to je lep kompliment.

Ovo vam je povratnička turneja, ali ni kao takva nije prva. Imali ste dva razlaza i dva povratka. Šta je sada drugačije u odnosu na prvi put?

Marinko: Drugačije je to što se nalazimo u jednom potpuno novom okruženju. Bjesovi sada funkcionišu u društvu koje ide ka potpunom totalitarizmu, gde više neće biti potrebe za ličnošću, već ćemo svi biti samo cigla u zidu, jedan deo mehanizma. Nažalost, sve to što se preduzima ima sve izglede da bude i uspešno.

Odluke u vezi sa bendom donosiš na osnovu poruka i signala koje dobijaš od Svevišnjeg, odnosno TIPON-a (Tihih poruka neba). Da li je tako bilo i prilikom ovog povratka?

Marinko: Kada sam pomenuo TIPON, to je više bila šala koja ima veze sa Boškom Drljićem, prijateljem benda koji je izmislio taj izraz. Meni je to istovremeno bilo i smešno i ozbiljno, pa sam ga usvojio. Da li je bilo TIPON-a u ponovnom okupljanju benda? Nije ga bilo, ovo sam uradio na svoju ruku.

Da li i inače u životu pratiš te vrste poruka?

Marinko: Nije to nikakva mistika. Ja volim da sagledavam stvari na taj način. Šta je, u suštini, TIPON? To je inspiracija za neki gest.

Šta ti ta inspiracija sugeriše, kako preživeti ovaj užasni trenutak čovečanstva u kome gramzivost, pohlepa i materijalizam nepovratno uništavaju ovozemaljski svet?

Marinko: Krećemo se ubrzano ka kraju civilizacije, ali ovo nije prvi put da ona dostigne svoj maksimum i u nekom trenutku kolabira. Možda ćemo čak biti i savremenici tih dešavanja. Što kaže Atomsko sklonište: „Nećemo valjda biti mi ta nesretna generacija, nad kojom će se izvršiti velika poslednja racija“. Ispostavilo se da oni uopšte nisu bili pretenciozni sa tim stihovima, već, naprotiv, veoma aktuelni.

Kako se ti, kao asketa u svom privatnom životu, ali isto tako i na sceni, osećaš zbog svega ovoga što nam se dešava? Kako pronalaziš svoj put i mir?

Marinko: Ja sam svoj put ucrtao i uveliko idem njime. Nije mi ostalo još ne znam koliko životnog vremena. Za nekoga ko je mlađi od mene bilo bi značajno dostignuće da ide tim putem. A za mene i nije, jer ja sam već na njemu i ništa mi drugo ne preostaje osim da nastavim da tabanam u tom pravcu.

Mnogi su večeras tražili da čuju „,Majku Zemlju“, ali im ta molba nije uslišena. Zašto Majka Zemlja ne ustaje?

Marinko: Ja sam se našalio za njima i rekao da još nije vreme za tu pesmu. Istina je da je, prosto rečeno, još nismo uvežbali. U poslednjih šest meseci bend sa dva nova člana je trebalo da napravi repertoar od četrdeset i nešto pesama, što je i učinio. Ta pesma za sada nije tu, ali će uskoro biti. To je jedna predivna pesma, u originalu se zove „Ustaj, mati zemljo“, a napravio ju je beogradski black metal bend The Stone. Pošto pevač skrimuje, ne razaznaje se taj prelepi tekst, pun značenja i životnih sokova. No, tu pesmu ćemo svirati možda već za nekoliko dana, u kraljevačkom klubu „Play“.

Ljubav koja nestaje… Da li je ljubav zaista nestala i kako da je sačuvamo od sveg nadolazećeg zla? Šta je za tebe lično najveći znak i simbol ljubavi u ovo vreme?

Marinko: Najveći znakovi i simboli ljubavi smo mi sami. Mi to možemo biti, a i ne moramo. A ako to jesmo, onda smo zaista na pravom putu, jer ne postoji drugi put osim puta ljubavi, puta smirenja. Neko bi rekao da je to hrišćanski put, ali u osnovi svih religija stoji ista priča: sopstveno smirenje, ne čini drugima ono što ne želiš da oni čine tebi. Ko ide tim putem, sigurno neće zažaliti.

Raduj se… Kako i čemu današnji čovek da se raduje? U čemu ti nalaziš razloge za radost?

Marinko: U sitnim stvarima, jer one predstavljaju naše taktičke pobede na ličnom nivou, dok na strateškom planu mi definitivno gubimo. A, u stvari, i dobijamo, jer ko god je na pravom putu, stvari neće izaći loše po njega na kraju.

Moj put je ljubav, moj izbor je bol… Šta te u ovo vreme najviše boli i kako lečiš tu bol?

Marinko: Kako lečim? Malo alkoholom, malo druženjem sa ljudima koji su mi dragi. A to što boli nije vezano samo za ovo vreme, već za sva vremena, za čoveka uopšte. Mi smo takva bića, možemo da biramo, imamo slobodu izbora. I ono što najviše boli je kada neko izabere put uništavanja drugog čoveka.

Odvedi me do reke… Ona je simbol života i opstanka čovečanstva. Setimo se samo šta Nil znači za sušnu Afriku, Amazon za Južnu Ameriku… Mnogim umetnicima je reka inspiracija. Tu je Delčina pesma „Siđi do reke“, a Vranjković ne može bez Dunava… Koja je reka za tebe značajna i zašto?

Marinko: To je reka života. Reka simbolizuje neki konstantni protok, ni u jednom trenutku ne možemo da kažemo da je stvar završena. Ona je non-stop aktuelna do prelaska u jedan drugi svet u koji nas vodi sama ta reka, životna reka. Na kraju reke je ušće i tu mi ulazimo u more, a to more je more božanske ljubavi.

Na albumu „Svetla, Svetlosti“ je pesma „Zemlja i crv“, koja predstavlja spoj dve pesme Milana Mladenovića. Ove godine se navršava tri decenije od Milanove smrti. Šta je on za tebe lično značio, kako si ga ti doživeo?

Marinko: Sećam se prvog puta kada sam ga video uživo, bio je na nekih desetak metara od mene. To je bilo na manifestaciji „Rokenrol zauvek“ na Sajmištu, ranih devedesetih godina. EKV je nastupao na toj manifestaciji, a to je bio i jedan od prvih velikih nastupa Bjesova. U bekstejdžu, a to je bila jedna velika prostorija iza bine, okupili su se svi muzičari. Ja sam ih skenirao pogledom, napravio sam švenk s leva na desno, i samo sam u jednom trenutku naišao na čoveka koji je svetleo, koji se potpuno razlikovao od svih ostalih. Kada sam malo bolje pogledao, shvatio sam da je to bio Milan Mladenović, koji je čekao na svoj nastup sa EKV-om, što je bio i jedan od poslednjih njegovih nastupa. Nisam ga lično upoznao, ali kada sam tom prilikom video kako svetli, sve mi je bilo jasno.

Zemlja i crv su, takođe, sasvim jasna asocijacija na smrt. Kakva su tvoja razmišljanja o smrti, da li je se bojiš? Mnogi ljudi su u strahu od smrti…

Marinko: Ne bi trebalo, ali kako da se ne bojiš smrti? Preciznije rečeno, kako da se ne bojiš teške smrti? Mi smo ljudi i to nam je tako dato, da se bojimo smrti i živimo ovaj život kao da nam je to poslednja stvar koja će nam se ikada dogoditi. No, život posle smrti postoji, nemam nikakve sumnje u to.

Verovatno se bojimo smrti zbog toga što smo svesni koliko smo, zapravo, grešni…

Marinko: Naravno, nema toga ko nije grešan. No, da li Bog gleda na to baš tako? Mislim da ne, mislim da Bog uopšte nije picajzla. Verujem da je Bog veoma širokih shvatanja i da ima sasvim precizne mehanizme da razluči ko je zaista loš, a ko nije. Možeš ti da praviš neke sitne gluposti… Koga to zanima? Boga ne, sasvim sigurno.

Pošto si nastavnik likovnog u osnovnoj školi, kako vidiš umetničke afinitete mladih generacija sa kojima radiš? Ima li perspektive u njima?

Marinko: Kako da ne. To su divni mladi ljudi, inteligentni i duševni, samo moraš malo da zagrebeš prljavštinu koja se skorela na njima, pre svega zbog uticaja medija. Činjenica je da su oni sada u nekom lošem fazonu, ali to ne znači da su oni loši. Treba im samo dati malo vremena, baš kao i ljudskom rodu uopšte.

Koji su ti umetnici bili važni kroz život?

Marinko: Tu su definitivno Dostojevski i Frenk Herbert od pisaca, a od režisera Dejvid Linč. Od likovnih umentika Van Gog mi je bio veoma važan, kao i Anri Matis. Ja sam dete vremena u kome je umetnost bila važna običnom čoveku i nije bila privilegija bogatih ljudi. Hvala sudbini na tome što nam je umetnost u 20. veku bila dostupna.

Dugo već ništa nisi naslikao. Da sada uzmeš kist u ruke, kako bi tvoja slika izgledala? Šta ti prvo pada na pamet?

Marinko: Stvarno nemam pojma, i ja bih voleo da vidim kako bi ta slika izgledala. Imam ja i druge načine da se izrazim, tako da mi likovna umetnost u ovom trenutku nije prva stvar u životu.

Sada ću da budem malo i ličan. Tokom našeg prvog razgovora ikada, pre više od 20 godina, slučajno se dogodilo, a možda i nije bilo slučajno, da ti zapevaš (a ja sam te ispratio) jednu pesmu Tome Zdravkovića. Tada te to nisam pitao, pa evo sada… Zašto je Toma tebi važan?

Marinko: U svim lomovima koje je naša civilizacija doživela, a naročito tokom ovog ludila od korone i nakon nje, ukapirao sam da rokenrol muzičari i ljudi koji se bave narodnom muzikom ne moraju da budu antipodi jedni drugima. U stvari, ne da ne moraju, nego i nisu. Prava narodna muzika je muzika duše, baš kao što je i rokenrol. Mi smo braća, totalna. U tom kontekstu, Toma Zdravković je brat nad braćom. Mi smo na istoj strani, mi smo ljudi protiv mašina, što bi rekli u bendu Ljubičice.

Brat Toma ima veliku zaostavštinu, ali imate je i vi. Snimili ste nekoliko vanvremenskih albuma sa takvom specifičnom težinom da više ne morate niti jednu pesmu da napravite…

Marinko: … a znaš li koliko još ima pesama koje nisu na repertoaru, a super su? Recimo, „Skoro 100%“ je fenomenalna pesma, ali nikada je do sada nismo svirali, čak ni u prethodnoj postavi. Takođe, „Šta to bi“ i „Nemo“ su zaista sjajne.

Ima li želje i motiva da se napiše i snimi nešto sasvim novo?

Marinko: Nešto sasvim novo mi sada ne pada na pamet, ali mi imamo petnaestak starih pesama koje do sada nismo objavili, a koje su baš dobre i kreću se u okviru koncepta kog su se Bjesovi držali u poslednjih 20 godina.

Po nekom nezvaničnom statutu benda, ti imaš pravo veta. Šta je to na šta bi stavio veto kada je reč o bendu, a na šta kada govorimo o životu uopšte?

Marinko: Da, ja sam jedan od osnivača, a potom i vođa benda. Stoga, osećam se odgovornim za to što se sa bendom dešava. Ponekad mi nije lako, a ponekad sam preponosan. U bendu veto stavljam na odrađivanje, a u svetu želim da vlada mir, tako da bih veto stavio na ratove, kao svaka manekenka.

Šta bi poželeo sebi, svojim bližnjim, prijateljima, pa i čovečanstvu… u osvit zadnjeg dana?

Marinko: Baš sam nedavno razmišljao o tome. Šta bih poželeo svakom čoveku, pa tako i sebi? Tihu smrt. Kada dođe trenutak za umiranje, ne bih voleo da se nešto mučim, niti da mučim druge ljude oko sebe. Voleo bih da umrem u snu, kao što i naša pesma kaže: „Ubij me dok spavam“. Nekako mi je neugodno to oko smrti, jer ona može da bude veoma ponižavajuća, može žestoko da degradira čoveka.

Tagovi: , , ,

Razgovori

© Copyright 2015 - 2024 Rockomotiva webzine, Sva prava zadržana | Izrada web sajta: ATEC Technologies
Scroll