Jovan Matić (Del Arno Band): Svaki dan života doživljavam kao poklon

Brzine reggae pesama vrlo često se poklapaju sa brzinom otkucaja srca… Bob Marley je jedinstveni muzičar koji je sa dna kace postao internacionalna fora… Roditelje sam maltretirao da kupe klavir i u muziku sam, zapravo, ušao kroz klasiku… Odavno je ustanovljeno da su najbolji potrošači depresivni i usamljeni ljudi… Realnost je neumoljiva, a mi je kroz ovo dekadentno vreme menjamo nasilno i agresivno… Svi su postali kao pahuljice, pogledaš ih popreko i oni se momentalno raspadnu.

Sudeći po sopstvenim, ali i iskustvima drugih, da bi se zagrebalo ispod kore i reggae malo dublje istražio, neophodno je da vam se u pravom trenutku desi neki reggae umetnik, album, koncert… koji će da vas “pomeri”. Mnogima (kao ni meni) to nije bio Bob Marley, on je samo zagolicao maštu i dao neki prvi impuls. Za ozbiljniji upliv u reggae svet potreban je, ipak, neko sa oreolom gurua, neko ko će vam svojim porukama izmešati sivu i belu masu. Recimo, Jovan Matić iz Del Arno Banda će vam reći da ga je najviše pomerio koncert Burning Speara u Ljubljani. A ja ću vam reći da me je najviše pomerilo kada sam prvi put čuo Jovana Matića, njegov Del Arno Band i stihove “Igraj dok te ne sruše, voli sve dok dišeš”.

Nije to bilo nimalo slučajno. S krajem adolescencije čovek počne da studira, otkriva sebe i svet, i onda dođe neko ko mu u jednoj rečenici (igraj…) objasni njegovu sopstvenu suštinu. I, zaista, dance floor je mesto gde ćete me često videti i sada u bezmalo 50 godina, a ljubav je nešto što se nikada ne dovodi u pitanje, ma koliko stvari beznadežno izgledale. Zbog toga su susreti sa Jovanom i ekipom, a naravno i njihovom muzikom, poseban emotivni doživljaj. Na nedavnom koncertu u novosadskom Domu kulture slavio se rođendan Boba Marleya, ali ne samo njegov rođendan. Slavio se i rođendan Jovana Matića, ali ne samo rođendan. Slavio se i Jovanov život.

Je li Vam dobro zdravlje? Bilo je napeto krajem 2020. godine…

Jovan: Bilo je malo više nego napeto u to vreme, ali sada je dobro. Telo se ne žali, pa se ne žalim ni ja. Zanimljivo je to kada vas zadesi neki ozbiljan zdravstveni problem, jer vi naiđete na ozbiljne igrače u lekarskoj struci i njima to nije ništa. Bajpas je za njih rutina, otvore vas kao konzervu, obave radove poput vodoinstalatera… Kada su mi rekli šta će da mi rade, meni nije bilo baš svejedno. No, Bogu hvala, sve je dobro prošlo. Prvo što sam ih pitao je da li ću i dalje moći da pevam i oni su mi rekli da ću moći.

Imate li nekih ograničenja?

Jovan: Moj hirurg, veoma dobar i odmeren čovek, rekao mi je da može sve, ali sa merom. Oni po defaultu preporučuju “ništa alkohol, ništa duvan, ništa ovo, ništa ono…”. Faktički, živiš, a ne živiš. A kada ga pitaš malo ozbiljnije, on ti kaže da može sve, ali u određenoj meri. Dakle, ne mogu uz obrok da popijem flašu vina, ali ako je baš dobra riba, onda mogu jednu čašu.

Da li reggae kultura podrazumeva umerenost?

Jovan: Verovali ili ne, podrazumeva. Štaviše, rekao bih da je to jedna od osnovnih razlika između te kulture i ostalih pop-rok formi. Svaka vrsta dekadentnog ponašanja uopšte nije preporučena osnovnim postavkama. To, naravno, ne znači da nije bilo reggae autora koji nisu zastranili u raznim vrstama poroka. Mnogi od njih su stradali, Dennis Brown je umro od zavisnosti od ko zna koje ozbiljne droge. Slično se desilo i Gregoryju Isaacsu. Ja sam čak i video jednog koji nije baš dobro izgledao, nimalo rastafarijanski. Neću ga imenovati, još je živ, pa nema smisla. Ali, suštinski, pravi rasta je čovek koji je umeren u svemu, čovek koji apsolutno vodi računa o svom telu, o svojoj okolini, kako ljudskoj, tako i prirodnoj. Ti ljudi prosto nemaju tu vrstu destruktivnog ili autodestruktivnog ponašanja.

Da li Vas je taj zdravstveni momenat naveo na neka dublja razmišljanja, presabiranja, redefinisanje planova i prioriteta? Da li Vam je kroz glavu prošla ona “cease & sekkle”?

Jovan: Svašta mi je prošlo kroz glavu, čak sam i napisao pismo svojoj deci za slučaj da ne ustanem sa stola. No, kada se već desilo da sam ostao među nama, najpre sam se reorganizovao u profesionalnom smislu. Sa firmom za koju sam radio 33 godine uspeo sam da se nagodim da se dogovorno rastanemo, tako da sam ostavio prostor samo za ovo što radim u muzici. Sledeća etapa u povratku u normalu bila je preko moje gitare. Ljudi to možda i ne znaju, ali ja sviram gitaru. Ne sviram je na sceni, pošto ima njih dvanaestoro koji sviraju u bendu, pa bi bilo previše da i ja sviram. I, tako sam se nedavno dohvatio svoje stare gitare koja je 77. godište, pa je iz toga izašlo nekih 12 pesama koje nemaju mnogo direktne veze sa Del Arno Bandom. A onda se u daljim razgovorima postavilo pitanje „a zašto ti ne bi sa gitarom i nas nekoliko to odvojio kao neku vrstu solo albuma ili dnevnika ozdravljenja“. Na kraju je baš tako i bilo i to se sada upravo i snima. To će biti jako zanimljivo, jer nema nikakve veze sa Del Arno Bandom u smislu pristupa muzici, mada se sve vreme čuje da ja dolazim iz reggae porodice. Ne znam ni kako bih definisao taj materijal, mislim da će za publiku glavno pitanje biti „a šta oni to sviraju, koja je to vrsta muzike“.

„Jovan Matić muzika“?

Jovan: Pa, tako nekako… I samo ime tog projekta je intimno, to je neka dnevnička forma. Očekujem da ćemo dosta nastupati sa time jer je zanimljivo i potpuno drugačije, nekako će upotpuniti ovo što radim sa Del Arno Bandom. I sada mogu da kažem da svaki novi dan života doživljavam kao čisti poklon. Možda je to, zapravo, jedini ispravan pristup životu.

Kolika je privilegija za jednog reggae muzičara da bude rođen istog dana kad i Bob Marley?

Jovan: To je samo potvrda da slučajnosti ne postoje (smeh). E, sad, ja moram da naglasim ovo. Mi živimo u takvoj državi u kojoj se ljudi opredeljuju za određeni posao u odnosu na to kako se slažu sa svojim idolima koji su ih inspirisali na to. I ja sam u prvi mah mislio da će, ako budem rekao da sam rođen istog dana kad i Marley, ljudi misliti da upravo zbog toga i sviram reggae. Međutim, to uopšte nije išlo tako. Ja sam otkrio reggae, pa sam skupljao muziku, pa sam tek nakon 5-6 godina posle toga naišao na knjigu gde sam video taj podatak. I to mi je samo potvrdilo da nema slučajnosti u životu. Mislim da Srbija, kao jedina država u Evropi koja ima spomenik Bobu Marleyu, može da se podiči i time što ima jednog od retkih, ako ne i jedinog reggae muzičara koji je rođen istog dana kad i Bob.

 

Pa, ako taj datum nije uticao na Vaš izbor muzičkog pravca, ko i šta jeste?

Jovan: Čitaoci i publika mogu da mi veruju ili ne, ali ja sam vrlo eklektičan u slušanju muzike. Počeo sam sa klasikom, moj otac je imao decentne jazz ploče, pa je tek kasnije naišao rokenrol. Ja sam dete šezdesetih kada je rokenrol bio u punoj ekspanziji i krenuo sam od Pink Floyda, Black Sabbatha… A kada je naišao reggae, on je na prvi takt, na prvi zvuk bio dijametralno suprotan u postavci od svega onoga što je rok ponudio. Tamo su u to vreme gitaristi bili glavni, rif je bio glavna stvar, i to je ono što je vodilo muziku i pesme. U reggaeu je to potpuno obrnuto, jer bas i ritam sekcija su u njemu glavni. I to je izazvalo pravu malu revoluciju. Prvo pristup muzici, taj groove, taj hipnotički talas koji te uzme pod svoje. A nakon toga dođu i poruke, koje su za razliku od svih muzičkih pravaca koje sam do tada poznavao, imale značajno različitu težinu. Nisu te poruke nudile samo la-la-la pesmice, već i određene predloške kako da se pristupi odnosima prema prirodi, čoveku, sistemu… I to me je zaista zakačilo, jer osim što je (pre svega) bio muzika za zabavu, reggae je dao i paket koji niste očekivali. Radi se o celom nizu predloga kako biste mogli svoj život da uredite, a da budete zadovoljni u svojoj koži i sa svojom okolinom. Dakle, taj momenat je definitivno presudio da poželim da se bavim tom muzikom kako bih eventualno nešto rekao i izrazio kroz pesmu. Taj momenat je, iskreno mislim, doprineo i da reggae bude internacionalna muzika i bude toliko žilav i dugotrajan. Neke druge vrste muzike su se pojavljivale, bivale užasno popularne i nestajale, a reggae 40 godina posle Marleyeve smrti i dalje ima veliki značaj u svetu. Bilo gde da se pojavite sa ove tri boje, neko će prepoznati da je to reggae.

 

Da li mislite da je Vaš temperament odredio da će Vam se dopasti reggae ili je reggae uticao na Vaš temperament? Ili ima i jednog i drugog?

Jovan: Uh, to je dobro pitanje! Sad moram i ja malo da razmislim o svemu tome… Ja sam uvek imao sklonost ka umetničkim formama, ali se nisam baš pronalazio u onome što sam voleo da slušam, ništa mi nije izgledalo kao dovoljno dobro odelo za mene. Pritom, vreme je pokazalo da sam ja više čovek od pera, da su mi veoma važne reči. Moj deda-stric je bio priznat pisac i kada sam imao 16-17 godina i počeo sam malo ozbiljnije da pišem, ja sam ga zamolio da pogleda moje radove i kaže mi da li su to samo hormonske budalaštine ili ima smisla da se time i dalje bavim. I tada mi je on rekao da bi to što ja pišem super išlo uz neku muziku, ne znajući da sam ja počeo i da sviram. A kada smo već to ustanovili, usledila je potraga za muzičkom formom koja bi za mene bila prikladna. U vreme kada sam ja otkrivao reggae, postojalo je uvreženo mišljenje da beli ljudi ne mogu na relevantan način da sviraju crnu muziku. I taj stav je bio poprilično zakucan, da samo crni ljudi imaju taj osećaj za ritam, što je potpuno rasistički. Mene je to jako zaintrigiralo i stalno sam se pitao „a šta ako beli čovek to stvarno može“. I odatle je sve krenulo… U to vreme jugoslovenska scena je bila izuzetno bogata različitim rok bendovima, a ja nešto nisam video da bismo u toj formi mi bili posebno zanimljivi. Ali, ono što pišem uz muziku koja, navodno, ne može da se svira… E, to bi mogao da bude izazov!

Kada već imate tako zanimljivo poklapanje sa Bobom, šta Vam on znači u životu?

Jovan: On mi je otvorio kapije reggae muzike i to mi je promenilo život. Malo li je (smeh)?! Za razliku od svih drugih muzičara njegove generacije, on je imao tu neku dodatu vrednost, koja je od jedne vrlo lokalne muzike stvorila svetski fenomen. Ne treba izgubiti iz vida da je Jamajka izuzetno siromašna i izolovana zemlja. Tamo se individualni uspeh meri time da li si uspeo da izađeš sa tog ostrva i da odeš negde, a to si mogao (i možeš) samo ako sviraš i trčiš. Bob Marley je čovek koji je, za razliku od svih naših kvazi-geto momaka, neko ko je zaista došao iz onih limenih straćara. On je neko ko je sa potpunog dna kace postao internacionalna fora, i to je jedinstven slučaj u istoriji muzike da je neko baš iz takvog okruženja uspeo, možda još jedino Eminem. Bob je postao prva globalna zvezda iz trećeg sveta. Niko pre njega to nije bio, pogotovo ne na zapadu, a pogotovo ne sa muzikom koja je bila toliko različita od svega što je tada bilo poznato. I u tome je njegov značaj, što je on opčinio one koji su navikli na „Smoke On The Water“. To je jedan vrlo amblematičan momenat na njegovom živom albumu „Babylon By Bus“, gde on kreće sa svojim obraćanjem „Greetings in the name of…“, što sve govori o tome šta je reggae. On te uvuče u tu svoju priču, ti imaš utisak da nisi na koncertu, već da si na nekoj vrsti mise, uključen si u nešto što je mistično, hipnotično, ritmično… To se može objasniti i biologijom, jer brzine reggae pesama se vrlo često poklapaju sa brzinom otkucaja srca. Bas te lepo udara u centralnu želudačnu čakru, a bit muzike je takav da se poklapa sa tvojim srčanim bitom. Znam gomilu ljudi koji ne slušaju reggae kod kuće, ali rado odu na koncert i super se provedu. E, tu je tajna, u tom balansu između bitaže i brzine pesama, a i u hipnotičnosti od koje se čovek teško odbrani.

Koji su još umetnici odigrali važnu ulogu u Vašem životu i muzičkom opredeljenju? Znamo za Burning Spear i Petera Tosha… Ko još?

Jovan: Hajde da krenemo redom. Najpre, Betoven! Ja sam dete klasike, ja sam svoje roditelje maltretirao da kupe klavir i, zapravo, kroz klasiku sam i ušao u muziku. Beethoven, Chopin, Liszt… Nakon toga, Black Sabbath i Police su svojim pristupom, konstrukcijama, različitim zvukom veoma uticali na mene. Ljudi se zakače za određeni bend, ali ja nisam taj tip. Slušam potpuno različite žanrove muzike, rado slušam severnoafričku, centralnoafričku i južnoafričku muziku, volim latinsku muziku, brazilsku muziku izuzetno poštujem… Toliko toga ima da mi je najlakše da kažem da slušam dobru muziku. Za slučaj da neko to još nije shvatio, da obznanim i to da ja pišem tekstove za Del Arno Band. Pošto sam ja rastao u Francuskoj i tamo je pisana reč izuzetno bila značajna kada sam ja bio klinac, svi njihovi šansonjeri i tekstopisci su uticali na mene na taj način da reči nešto moraju da govore, da to ne može da bude samo ša-la-la… I, kada se sve to zajedno spojilo, dobijete Del Arno Band.

Nažalost, živimo u vremenu gde osnovni postulati reggae kulture (mir, ljubav, tolerancija) imaju sve manji značaj, a sve više dominiraju kapital, tehnologija, veštačka inteligencija… Na jednom od poslednjih singlova kažete da „još uvek ima nade. Na čemu bazirate tu nadu?

Jovan: To je, zapravo, vrlo prosto. Svi smo išli u školu i svi smo imali istoriju kao predmet. I, čemu nas je istorija naučila? Da je svaka epoha imala svoj uzlet, svoj zenit i svoje dugotrajno padanje obeleženo dekadencijom primerenom za vreme o kome govorimo. Ta dekadencija je proizvela situaciju koja je izrodila neko novo vreme. A čemu mi danas prisustvujemo? Jednoj dekadenciji koja je dostigla razmere koje više nisu ni pristojne niti primerene. Ljudi to i te kako osećaju, ta dekadencija je najbolji signal da će doći neko novo vreme. To dokazuju i brojni sukobi među ljudima. Imamo stanje konstantne sukobljenosti: da li navijaš za ovaj ili onaj tim, da li si ovakav ili onakav… što samo pokazuje da uspostavljeni sistem više ne funkcioniše na zadovoljstvo ljudi i to će se na kraju promeniti. Odatle ja vučem optimizam, iz ovog užasno mračnog vremena će morati da dođe nešto drugačije. Ono što je neminovno je da više neće biti ovako kako je sada. Nekome to možda ne odgovara, ali ne znam kako je neko mogao da pomisli da će ovo doba koje smo mi upoznali biti večno. Čitav taj globalni aparat i sistem, politički, ekonomski, kakav god… stigao je do svog kraja. Ako bih sebi dozvolio da iznesem svoje laičko mišljenje, ekonomsko takmičenje čiji je jedini cilj da stalno imamo sve više i više neminovno će dovesti do toga da ćemo upropastiti planetu na kojoj živimo. I zbog toga se dešavaju svi ovi sukobi. A ljudi koji su skloni duhovnim tumačenjima, bilo da ih crpe iz Kurana, Talmuda, Biblije… reći će vam da u svim tim knjigama postoji odeljak koji govori o kraju vremena, a to su izgleda vremena u kojima mi živimo. Po Hrišćanima, iza toga sledi povratak Isusa na zemlju kao osvajačkog lava koji će da pobedi zlo. Imate i kod ostalih sve to, da ne idemo u detalje. Sa koje god strane da pogledate, ono na šta ovo vreme najviše liči je na vreme kada će se poznate i do sada uvrežene stvari propasti, a doći će do nečeg novog i drugačijeg. Bob Marley je o tome pevao još sedamdesetih godina… Ja ne da nisam iznenađen, već sam u fazonu „neka, brate, samo neka se promeni, jer ovako više ne ide“. Mi rado pričamo o vremenima koja su bila loša, ali da vas pitam, dragi moji ljudi, da li je nama sada dobro? Da budem iskren, boli me uvo i za Tita i za Jugoslaviju, ali postoji jedna stvar koja je apsolutno nesporna. Ja sam bio mlad momak kada je taj čovek vladao, i dobro se sećam da ni dinar nisam dao ni za jednu školsku knjigu niti sam dinar dao bilo kom lekaru. Bio sam u Berlinu dok je on još bio podeljen, samo si sa SFRJ pasošem mogao da ideš iz jednog dela Berlina u drugi, a da ne plaćaš taksu od pet maraka. Svi drugi su morali da stoje u redu i da čekaju. Ja se izvinjavam, ali vratiću se na prethodno pitanje: da li je nama sada dobro? Da li nam je dobro ako decu moramo da lečimo SMS-ovima? Sada i te kako moramo da platimo lekara, školske knjige, šta god… Ne zanima me politička dimenzija svega toga, jedino me zanima kako živi običan čovek, jer svi mi delimo sudbinu običnih ljudi. I možemo na svom primeru da vidimo da su danas neke stvari lošije rešene nego što su bile, što ukazuje na to da su nam potrebne promene.

Nakon prolaska kroz velike zdravstvene izazove krajem 2020. godine, rekli ste da je jedno od mogućih rešenja povlačenje u svoj mikrosvet, pre svega u porodicu. Međutim, mi sada vidimo da je i porodica veoma ugrožena, kako ekonomski, tako i biološki. Male plate, roditelj 1, roditelj 2, loš obrazovni sistem…

Jovan: Nije to nelogično, ako ćemo pravo. Da se prisetimo vremena kada je Sloba padao. Poslednji potezi te vlasti pre njenog pada bili su sve histeričniji. Hajde da sada to podignemo na jedan globalni nivo. Sve te krupnokapitalske glave razmišljaju o tome kako da nastave da nas teraju da besomučno trošimo novac na stvari koje nam ne trebaju, a u tome im pomažu određene interesne grupe, koje su ujedno i njihovi saveznici. Šta je mogući cilj? Odavno je ustanovljeno da su najbolji potrošači depresivni i usamljeni ljudi. Oni svoju depresiju leče pilulama i potrošnjom. Kako ćemo da obezbedimo to ako smo stigli do nekih granica? Tako što ćemo da razorimo sve ono što bi ukazalo na zdrav razum! Da li je jednoj porodici zaista potrebno pet televizora? Naravno da nije. No, ako nas rasture i svako živi za sebe… Mislim da je upravo to sada na delu i vrlo je zabrinjavajuće što, pod kapom kvazidemokratičnosti, ljudskih prava i sloboda, neko pokušava da menja fizičku realnost. Na primer, kada bi došao šizofreničar i rekao vam da mu glas u glavi govori da treba da vas ubije, vi mu ne biste rekli da je sve to super i da su ti glasovi realni, već biste mu dali lek. Dakle, rešenje nije da mene obavežete zakonom da prihvatim tu njegovu realnost kao objektivnu, već je rešenje da se pomogne čoveku koji ima problem. Pritom, svako može da bude šta god želi, ja nemam problem sa različitostima. Ali, imam problem sa naopakim stvarima koje imaju tendenciju da postanu obaveza za sve nas pod pretnjom kazne. Za mene postoje samo otac i majka, a to „jedan“ i „dva“ ja ne razumem niti želim da razumem. Kada za nekih stotinak godina arheolozi budu iskopali skelete nas sadašnjih ljudi, oni će na osnovu kostiju definitivno znati da li je pokojnik bio muško ili žensko, pa čak i onaj koji je umislio da pripada drugom polu. Dakle, suština je da je realnost neumoljiva, a da mi kroz ovo dekadentno vreme pokušavamo da je menjamo nasilno i vrlo agresivno. Pritom, to se dešava samo zbog toga što neko misli da bi bilo super da proda tri boce Koka-Kole više nego prošle godine.

Vaša pesma „Meni se okreni“ izgleda da ima neku proročku crtu, s obzirom da govori o okretanju zemlji. Vidimo da sve više ljudi razmišlja o odlasku iz grada jer im život u njemu postaje nepodnošljiv. Sve glasnije se priča o kupovini zemljišta na selu, gde bi ljudi sami proizvodili (zdravu) hranu, s obzirom da je ovo što mi jedemo sve samo ne zdravo…

Jovan: Baš sam sinoć razmišljao o tome, u kakvoj sumanutosti mi živimo. Najlogičnije bi bilo da postoji zakon pod pretnjom smrtne kazne da oni koji proizvode hranu za ljudsku upotrebu ne smeju u nju da stave ništa što bi moglo da šteti zdravlju. Tačka. Ali, neee… Oni vam umesto toga kažu „pa, svi sastojci su vam navedeni na etiketi“. Sad, zamislite vi prosečnog građanina koji provodi desetak sati na poslu, jer ako provodi manje od toga onda nije posvećen firmi koja je važnija od svega u životu, pa još dva sata vožnje u špicu… Dakle, on 12 sati nije u svom životu, već u životu gazde za koga pravi profit. I prvo što će posle toga da uradi jeste da uđe u samouslugu i čita da li neki proizvod ima emulgator E261 ili nema. To je potpuno sumanuto! Brate, nemoj da stavljaš otrov u hranu, tačka! Mi sve radimo naopako… Zapravo, ne mi. Rade nam! I, da, tačno je… Jedno od rešenja je da se ode iz ove ludnice, pošto ima mesta za sve, a ja sam i ranih devedesetih imao pesmu „Ima mesta za sve“. Pričam iz iskustva, jer ja sam vam komšija iz Čortanovaca. Komad zemlje, bunar, i ti si rešen. I odjednom shvatiš da ono što je suštinski bitno u životu nisu tri automobila, pet televizora… već da će se stvari svesti na to da li možeš da poseješ, posadiš, požnješ, pojedeš…

Dolazi nam i „vreme vode“, to jest vreme kada vode nećemo imati. Srbija je gotovo sve svoje izvore zdrave pijaće vode prodala strancima…

Jovan: Tako je! Mada, istorija zna za određene političke zaokrete gde jedna malo revolucionarnija vlast dođe i kaže „puj pike, ne važi, marš napolje“. Ova zemlja ima apsolutno sve što joj treba da ne bude ni gladna ni žedna. Imamo dovoljno prostora, dovoljno hrane i vode. Pardon, mogli bismo da imamo! Zašto se mi plašimo da kažemo „mi nećemo da idemo putem koji vodi u propast“? Zašto je nama bitnije da neki „gospodin X“ zarađuje pet džipova na uvezenom paradajzu kada mi možemo sami da ga proizvedemo i da bude četiri puta jeftiniji? Čitao sam nedavno da svih 7-8 milijardi ljudi koji žive na ovoj planeti mogu da stanu na poluostrvo Istru, ako se računa „četiri čoveka po kvadratu“. Dakle, ako neko misli da imamo problem sa prostorom, silno se vara.

Kakav je onda ovo momenat za reggae muziku i kulturu? Tehnologija uzima sve više maha, veštačka inteligencija se sve više koristi, elektronska muzika postaje sve popularnija…

Jovan: Budućnost ne samo reggae kulture, već svih mogućih vrsta interakcije među ljudima je da se vratimo nekim osnovnim postulatima. Mi živimo u vremenu lažne komunikacije, odnosno potpune dekomunikacije. Ljudi koji imaju 300 hiljada pratilaca nemaju ni jednog jedinog prijatelja. Postoji jedna pesma od grupe Police koja to veoma lepo objašnjava – „Too much information“. Živimo u vremenu u kome imamo toliko informacija da ih, zapravo, i nemamo, bar ne one prave koje su nam potrebne. Kad detetu gruneš dva gigabajta muzike, ono ne zna šta će da sluša, jer mu treba 40 godina i 24 sata dnevno da bi odslušalo sve to. To je isto kao i da nema muzike. Najveći umovi koriste možda 15 procenata moždanih kapaciteta, a mi smo se sveli na jedinke koje ne mogu da održe pažnju ni 15 sekundi. To je zaista poražavajuće, jer mi imamo aparaturu za mnogo veća dostignuća. Sa druge strane, to i objašnjava zašto se promoviše takva vrsta ponašanja. Pogledajte ljude na ulici, više niko ne ispušta telefon iz ruku. Smem da se kladim da je sledeća etapa „dajte da vam ga ugradimo ispod kože, biće vam lakše“.

Nedavno je veoma zanimljivu izjavu dao reggae muzičar Taj Weekes: „Reggae je postao kukavički i irelevantan za bilo kakvu borbu koja se vodi danas u svetu. Fokus je na individualnom profitu, a ne više na univerzalnoj ljubavi i borbi, niko ne govori ništa značajno. Novinari i publika su postali nepotisti, pa se svi umetnici stide. Čini se da je većina mojih heroja mrtva ili umire“. Kako Vam deluje ovo što je Weekes rekao?

Jovan: Deluje mi kao izuzetno trezvena konstatacija. Jedan divan citat Vlatka Stefanovskog ovih dana kruži društvenim mrežama gde on kaže da se muzička industrija više ne razlikuje od proizvodnje kobasica. Naravno, to je nešto što nikakvo dobro ne može da donese. Weekes je potpuno u pravu kada kaže da je većina umetnika prestala da bude duhovna na taj način kao što sam i ja opisao. Govorim o vremenu kada je reggae postao svetska fora i ja u njemu volim upravo to vreme. A ovo novo… Samo one ljude koji su i dalje na toj liniji. Za ove druge smatram da su apsolutno nezanimljivi. Štaviše, kada ih sretnem ne prezam da im kažem da mi jedino fali adekvatna boja kože, ali da ih po svemu drugom šišam. Odgovorno tvrdim da Del Arno Band na sceni kakva je danas može da izađe bilo kome na crtu i svima održi lekciju iz toga kako se radi jedan reggae koncert. Mi smo nedavno bili u Sloveniji i sve što je došlo iz inostranstva deluje mi kao „Mica Trofrtaljka“ ili „Južni vetar“, a mi taj nivo nismo imali ni kada smo počinjali. Danas smo mi za takve marka! Glupo je da ja hvalim svoje ljude i bend, ali to je zaista tako. Ja danas ne bih prezao da izađem na crtu ni Burning Spearu, mogao bih s njim rame uz rame. To što je Weekes rekao je toliko žalosno istinito, samo se ponavljaju floskule koje ne znače ništa poput „Jah“, „Fire“… Kamo pesme, rođače?! Kamo neka promišljenost, duhovnost, realan kontakt sa ljudima kojima se obraćaš, sa nekom čestitom i poštenom energijom? Nije to slučaj samo sa reggae muzikom, to je postao globalni fenomen. A sve je posledica toga što su muziku, kao i sve druge industrije, preuzeli korporativni umovi. Oni ne razmišljaju kao običan svet, oni razmišljaju manipulativno. Postoje čitave garniture psihologa koje se bave samo time kako da zavitlavaju normalan svet. Odeš u supermarket u koji, inače, ideš svakog dana i vidiš da svaka tri meseca svi artikli promene mesto. Kreneš po konzervu, a tamo je sada hleb. Ili, na primer, stvari koje su interesantne deci se nalaze blizu kase i u visini dečjih očiju, pa ih ona primete dok čekate u redu. To bi moglo da se tretira kao zločin protiv čovečnosti, jer oni se trude da ljudima prave pakao od života. Još ti kažu da deci treba da posvetiš vreme… Izvini, a kada?! Od ponoći do četiri ujutro? Ja vremena nemam, ti mi vreme ne daš, a tražiš od mene da posvetim vreme i strpljenje deci. To su potpune besmislice, ja sam zapanjen što ljudi to nisu u stanju da prepoznaju. U sve manjoj slobodi živimo, a sistem radi na tome da nemate ništa i budete zadovoljni time.

Što kaže Dino Šaran: „Dok ti radiš na sebi, oni rade na tebi“…

Jovan: To je to! I to se zaista dešava. Ono što me iznenađuje je što solidan broj ljudi ima neko obrazovanje i smisao za logiku. Kako oni to ne povezuju i ne pitaju se da li je moguće da nas ovako vrte u krug, kako to ne proizvodi… Ja ne mislim da su oružane revolucije rešenje, one su se pokazale kao neproduktivne kroz istoriju, ali neka vrsta preokreta bi morala da se desi. Ako sve više radimo za sve manje para i za sve manje slobodnog vremena, čovek bi pomislio da smo nakupili toliko bogatstva da je odavno trebalo da krenemo da razmišljamo o radnoj nedelji koja bi trajala četiri, možda i tri dana. A vreme… Ono je danas dragocenije od novca.

Dakle… Oduzeli su nam vreme, oduzeli su nam novac, oduzimaju nam i zdravlje. I, mi se gasimo sami od sebe…

Jovan: Problem je u tome što mi dobrovoljno pristajemo na to, sve pod parolom da je, zapravo, baš to sloboda. Ali, ako baš hoćeš da testiraš kod tih liberalnijih struja da li zaista postoji sloboda govora, onda se dotakni neke od osetljivih tema. Kada kažeš „nije u redu da u Gazi pobijete 10.000 dece za manje od dva meseca“, oni ti odmah kažu da su antisemita. Ako ste u stanju da terorističkom vođi pogodite prozor, zašto je neophodno da poravnate celo ono područje? U krajnjoj liniji, u ratovima na ovim prostorima stradalo je proporcionalno mnogo manje ljudi, ali mi smo kao nacija stavljeni na stub srama za mnogo manje žrtava. Da se razumemo, naša odgovornost je nesporna, ja sada govorim samo o proporcijama. Za 120 dana ratovanja u Gazi 12.000 dece je poginulo. Alo, ljudi?! Taj događaj ne proizvodi ni približno veliku količinu zgroženosti koliko neki drugi bezazleniji događaji. Mi pristajemo na takve manipulacije gotovo bez otpora i to je tako napravljeno da ovo malo ljudi koji dignu glas odmah budu etiketirani. Nemam problem ni sa čijim seksualnim ili bilo kakvim drugim opredeljenjem, svi treba da imaju svoja osnovna prava. No, možda bih voleo da sednemo i razgovaramo o deci. Hajde probaj to da kažeš na nekom skupu. Ti istog sekunda postaješ retrogradni fašista i više nemaš prava da zineš. Mi smo došli do toga da nam određene grupacije nameću mišljenje i zaključak, a svako ko je protiv toga odmah se označava kao neko ko je apsolutno nepodesan za ovo društvo, što je veoma zanimljivo u društvu koje se diči slobodom govora. No, to ovde i nije tako strašno kako zna da bude u nekim drugim državama.

Pomenuli ste da ste digli ruke od dugogodišnjeg posla. Niste više novinar u AFP-u?

Jovan: Ne, ja sam penzioner što se toga tiče, tako da sada mogu da se bavim samo muzikom. Posle 33 godine duplog profesionalnog angažmana doživeo sam da mi je muzika sada jedina profesija i to me izuzetno raduje. Poklopila se njihova želja da ja oslobodim to mesto sa mojim zdravstvenim problemima, pa smo se potom lako dogovorili i apsolutno sam prezadovoljan što je to tako. Iz pristojnosti prema mom bivšem profesionalnom životu neću reći šta mislim o medijima i o medijskim poslenicima.

Kako Vam se čini ovaj trend u medijima da se svi sadržaji apsolutno skraćuju, kao i sama pažnja publike? Ljudi sve manje čitaju, a sve je teže i naći dobar analitički tekst u novinama…

Jovan: To se sve uklapa u ono što opisujemo u većem delu ovog razgovora. Struka se polako pretvara u propagandni servis određenog sistema koji noktima grebe kako bi se održao. To dovodi do smanjenja intelektualnih kapaciteta onih kojima se obraćate, a samim tim sadržaj se prilagođava tom cilju i toj publici. „Nećete verovati šta je dalje bilo“… I onda vi kliknete na to kao budala i unutra ne nađete ništa. Ili još gora varijanta poput „Tragedija pogodila dom, porodicu…“ i ti pomisliš da ti je umro neki heroj, klikneš na vest… I vidiš da je nekome uginula mačka. Prisustvovao sam jednom razgovoru gde se razmišlja o zakonu da možeš da uzmeš bolovanje kad ti je kućni ljubimac bolestan da bi ga negovao. Ja na sve to kažem „hajde da oteramo stvari do kraja“. Na primer, kućni ljubimac mi se omacio, pa hajde da uzmem porodiljsko. Ako to bude moglo, onda bih nabavio zeca koji se pari 10 puta godišnje, pa bih mogao da primam platu i non-stop budem na porodiljskom. A uz to imam redovno i stabilno snabdevanje mesom. Mislim, stvari su došle do apsurda! Hoće da se žene ovi sa onima, super! Ja hoću da se oženim svojim usisivačem, ne vidim zašto bi to bilo sporno. Ili, ako smo već rodno fluidni, zašto ne bismo bili i nacionalno fluidni? Evo, jutros sam se probudio i osećao kao Nemac. Treba da mi se da nemački pasoš, zašto bi neko vređao moja jadna osećanja? Svi su postali kao pahuljice, pogledaš ih popreko i oni se momentalno raspadnu. Ako mogu da budem žena, zašto ne bih mogao da budem Nemac? Daj mi pasoš!

Na kraju, kakvi su dalji planovi i projekti Del Arno Banda i Jovana Matića?

Jovan: Završili smo pre nekoliko godina album sa pevačkim grupama Jenđe i Paganke. To je album gde one pevaju isključivo stare srpske pesme, i to a capella. Mi smo napravili jedan zajednički projekat u kome one pevaju te svoje pesme, a mi ih muzički pratimo kao bend. Taj album se zove „Samit“ i uskoro treba da bude objavljen. Nakon toga smo završili i prvi album Hornsman Coyotea na srpskom jeziku, odsvirali smo, aranžirali, pripomogli… To je, inače, prirodna saradnja, jer on je naše dete. Taj materijal je trenutno u produkciji u Holandiji i uskoro će biti pred publikom. Ono što može da se očekuje nakon toga su zajednički nastupi supergrupe Hornsman Coyote i Del Arno Band. Zatim, iz Slovenije smo doneli snimak celog koncerta koji je izuzetno interesantan, toliko da ćemo ga u celosti objaviti. Trenutno sređujemo zvuk i to će verovatno biti ekskluzivno izdanje samo na vinilu, po svoj prilici na trostrukom. Ako se sve to desi kako mi i priželjkujemo, to će biti prvi trostruki živi koncertni vinil još od Azrinog albuma „Ravno do dna“, koji je izašao pre 40 godina. Zatim, radim solo album, snimanje je u toku… I, naravno, novi album Del Arno Banda, pola smo već završili. Sve se za sada odvija dobro, mi smo veoma zadovoljni, dosta je mladih snaga došlo. No, ako budem primetio da sam počeo da se ponavljam, prvi ću da okačim gitaru o klin i da odem na pecanje.

Tagovi: Del Arno Band, Jovan Matić