Mihajlo Obrenov (dreDDup, MRT): Ne želimo da pravimo hitove

Nove generacije su mutirale i ne doživljavaju muziku na isti način kao mi… Ne mogu da zaspim bez dva filma, do sada sam ih pogledao više od 30 hiljada… Koncerti se na zapadu doživljavaju kao umetnost koja ima određenu vrednost… Ovo kod nas nije supkultura, to je mulj koji je ispod nivoa supkulture

Pričao & fotografisao: Bojan Božić

Ima i onih koji su potpuno u toj priči. Nema ih mnogo, ali su svojim specifičnim ukusom, izrazom i istrajnošću više nego relevantan faktor na sveukupnoj muzičkoj sceni. Kako bi tako mala scena mogla da opstane, neophodni su veliki rad i trud, samopregor, te posvećenost koja se graniči sa fanatizmom. Uz to, neophodno je imati i veru da radite pravu stvar, čak i kada sve izgleda potpuno beznadežno. Da ne zaboravimo i najkurčevitiju srpsku reč, neprevodivu na druge jezike – inat.

Novosađanin Mihajlo Obrenov (poznat i kao miKKA, Inquisitor) je upravo taj lik – beskompromisni borac za dark i industrial scenu, ne samo u svom gradu, već i na prostoru cele bivše Jugoslavije. Podugačka je lista njegovih aktivnosti u tom smislu, pa da krenemo… Obrenov je osnivač novosadskog industrial benda dreDDup, te pokretač industrial projekta MRT, koji malo više zalazi u eksperimentalne vode. Osnivač je izdavačke kuće Crime:Scene Records, organizator brojnih koncerata i dark žurki u Novom Sadu, naročito u Rusinskom kulturnom centru “Matka”.

Obrenov je završio filmsku režiju i do sada je već imao nekoliko zanimljivih filmskih projekata. Svakako, najpoznatiji je njegov dokumentarni film “Kontakt” iz 2017, u kome analizira novosadsku underground i alternativnu scenu u periodu od 1990. do 2015. godine. Suma sumarum… Obrenova možete da volite ili ne, da vam se to što on radi dopada ili ne dopada, ali ne možete da ga ne poštujete, jer takva posvećenost, energija, fanatizam, kreativnost… danas se retko mogu videti. To je i bio razlog zašto je dreDDup nedavno nastupio u kultnoj knjižari Bulevar Books. A to je i razlog da Obrenov bude gost Rockomotive.

dreDDup postoji bezmalo tri decenije. Kako opstajete toliko dugo ako se ima u vidu da su naša industrial i dark scena gotovo nepostojeće?

Mihajlo: Entuzijazam, ne znam kako bih to drugačije objasnio. Ja to već dugo guram, krenuli smo u tu priču još kad smo bili klinci. Uvek moraš da imaš u bendu nekoga ko to gura. Ako nemaš, bend traje 5-6 godina i ćao… Moraš da imaš jaku individuu i budeš beskompromisan.

Ne guraš ti samo ovaj bend, već i celu scenu…

Mihajlo: Pa, guram dosta. Ja sam još kao klinac krenuo da organizujem koncerte, u vreme kada je Koncert godine bio jedini veći muzički događaj u Novom Sadu. Kao klinci, koji su imali gomilu drugarskih bendova, dogovorili smo se da se organizujemo i pravimo svirke. Bilo je to veoma simpatično, klinci od 15-16 godina dolaze kod gazde kafića i kažu “mi bismo da radimo nešto”, a on nas gleda u neverici… Ali, kada bi video da na svirku dolazi 400 klinaca, onda bi sve bilo super, jer to je značilo zaradu na šanku. I tako smo pravili neke mini festivale, pa sam ja posle toga napravio Crime:Scene Records i okupio celu ex-yu dark ekipu. Mi smo svi umreženi, ima nas malo, ali se svi znamo.

I sam si u više navrata istakao da vas top liste ne zanimaju, da li ćete se naći na njima ili ne, već da vam je scena jedino merilo. Koliko se situacija na sceni promenila za tri decenije? Kako ti je scena izgledala u ono vreme, a kako sada? Ima li šanse da ova i ovakva scena opstane na dugi rok?

Mihajlo: Mislim da nema, nisam nešto optimističan. Nove generacije su mutirale u nešto potpuno drugačije i prosto ne doživljavaju muziku na isti način kao mi. Nemaju sličan vibe, kada slušamo istu pesmu, mi je ne vidimo iz istog ugla kao oni. Generacije do ’87. godišta će još i isterati svoje bendove, dok su ovi posle njih u nekoj sasvim drugoj priči. Važniji im je taj online aspekt, da se vidi koliko imaju lajkova, a da li će koncert da se desi ili ne, to im je potpuno nebitno. Tako i vrednuju stvari: koliko imaš pregleda, kakva ti je šminka, kakvu obuću i odeću nosiš, kakvi su ti spotovi… Nema tu više žara za muzikom kakav smo mi imali. Kada sam davnih dana kupovao kasete, nisam ni znao kako članovi benda izgledaju. Vidim omot albuma, dopadne mi se kostur na njemu i kontam „ovo mora da je super“, a da pojma nemam ko su ti ljudi. To je jedina vizuelna stvar koja me vezuje za bend, s obzirom da nije bilo spotova, informacija, interneta… I ja to slušam kod kuće i zamišljam taj neki svet. A kasnije, kada se pojavio internet… Skontam da sve to uopšte nisam tako doživljavao. Klinci su sada u fazonu „moraš da imaš dobro montiran spot, 4K, 8K… i onda će to da bude ludilo i ljudi će da te slušaju“. Ako samo staviš fotku i pesmu, od toga nema ništa.

Imali ste sreću i privilegiju da se probijete i na inostrano tržište. Kakva je razlika u percepciji muzike, pa i same scene, ovde i tamo? Zašto ste vi uspeli da se probijete preko…

Mihajlo: … a Bajaga nije? (smeh)

Verovatno zbog toga što niste pomešali sivu i zlatnu?

Mihajlo: Imali smo mnogo turneja, svirali smo bukvalno u celoj Evropi. Kad god bismo svirali u inostranstvu, jedna od stvari koje se uvek primete je da oni doživljavaju koncert kao kad odeš na neku izložbu, to za njih ima neku vrednost. Oni gledaju na ljude koji se bave muzikom kao na umetnike. Nisi ti tamo neki gari, već se odmah kupuju majice i diskovi, postoji određena kultura. To kod nas nemaš, ovde odeš da sviraš negde i boriš se sa tamo nekim toncem koji je ujedno i konobar, a ponekad i cepa karte… Kad odeš u Beč, bubnjar krene da namešta činelu, ali sa strane odmah dotrčava riba i kaže „ostavi to, ja sam zadužena za bubanj“. Potpuno je druga percepcija, kakav god bend da imaš. Jednom smo svirali u Švajcarskoj, u nekom ogromnom klubu, dva puta većem od naše „Fabrike“. I dolazi do mene lik koji je transvestit, potpuno je obučen kao žena, a na prvu loptu se vidi da je muško… I kaže on meni: „Ja sam majstor svetla, recite mi šta želite, kakvu vrstu muzike svirate“. Ja mu kažem da imamo neke projekcije koje bismo voleli da pustimo, a on odgovara „dobro, napravićemo vam tri projekcije, jednu iza vas, dve sa strane, i biće rasveta kakvu ste tražili“… Potpuni haos, čoveče, ne mogu da ti opišem! Taj osećaj na bini koji smo imali… Čovek je ispratio svaku našu pesmu, potrudio se da apsolutno sve bude na nivou, kao da ideš u operu! Pritom, njihov i naš underground nemaju veze jedan s drugim. Njihov underground je ono što je nama mainstream. Kod njih je klub krš, ali je sve u njemu vrhunski, počev od opreme koja vredi milion evra. Kod nas su krš i klub i oprema.

A kako stranci reaguju kada vide sav taj naš krš na dark žurkama koje ti organizuješ?

Mihajlo: Bude im onako egzotično, kao da gledaju neku egzotičnu životinju. No, kada organizujem svirke inostranim bendovima, uvek iznajmimo ozbiljnu opremu, nikada ne idemo ispod nivoa. To sam naučio na tim našim turnejama.

Samo mi ovo razjasni… Rekao si da te u inostranstvu tretiraju kao umetnika. Opet, jednom prilikom si isto tako izjavio da u Srbiji „nema dovoljno supkulture za ovo što vi radite“. Da li publiku u Srbiji smatraš supkulturom?

Mihajlo: Hehehe… Vidi, da se razumemo, Srbija i Jugoslavija nikada nisu bile zemlje rokenrola. Nikada! Imali smo rokenrol sedamdesetih godina, kada je on bio popularan u celom svetu, ali to je tada praktično bila pop muzika. Kod nas je to bilo Bijelo Dugme, Smak… I čim je to prestalo da bude popularno, čim smo prešli na synth pop, odmah su tu krenule i gusle. I svi ti bendovi sedamdesetih su imali upliv tog guslarskog sranja kako bi se dodvorili ekipi koja to voli. U ex-yu je 90 odsto publike takvo, od toga ne možeš pobeći. A nakon devedesetih, ratova i svega što je usledilo, mi smo se sada vratili u onaj mulj na dnu dna. Ne da smo supkultura, mi smo sada mulj ispod nivoa supkulture. Kada negde nastupamo, to je kao da dolazimo na nečiju slavu. Na svirku dođe 50 ljudi i to je to…

Pa, kako onda opisuješ ovo što vi radite? Je li i to supkultura?

Mihajlo: Za mene je to i dalje underground, nešto što je potpuno ispod svega ostalog.

Kada govorimo o samoj sceni, mislim na dark i industrial, da li postoje određene definicije ko tu pripada? Da li sam ja u tom smislu relevantan ako slušam Bauhaus, Laibach, Mizar, Nine Inch Nails… ?

Mihajlo: Sam pojam „industrial“ je nastao sredinom sedamdesetih i on, zapravo, nije označavao sve ono što se danas ubraja u industrial, već je označavao muziku koja je toliko drugačija od svega ostalog da ne možeš da je klasifikuješ. Kada se pojavio Korn, svi su bili u fazonu „šta je ovo“. I onda je u jednom intervjuu pevač tog benda rekao „mi smo industrial“. Čak se i lik iz benda SPK, koji je jedan od pionira industrial muzike, složio sa tim rečima, jer muzika Korna u to vreme nije mogla da se klasifikuje, nije bilo parnjaka. A potom se izrodio ceo žanr, tako da je sve slično tome postalo „new metal“. Dakle, ti tu možeš da ubaciš i nešto sasvim novo, na primer Death Grips, oni su potpuno industrial priča. Kad ih čuješ, ti kontaš „ovo je neki rap, glitch hop, šta li već…“. No, baš zbog toga što nigde ne možeš da ih svrstaš, oni padaju pod odrednicu industrial.

Šta se dešava sa tvojom etiketom Crime:Scene Records? Ima li neke nove produkcije, nekih novih bendova koje bi izdvojio?

Mihajlo: Sve se nekako usporilo tokom poslednjih pet godina. Ljudi su napravili Bandcamp i neke druge streaming servise, pa sada sami kače svoju muziku. Ranije, dok te stvari nisu bile toliko zastupljene, svi su bili u Crime:Scene. Mi sada imamo 4-5 izdanja godišnje, ništa spektakularno. Ranije je to bilo dva izdanja mesečno. U ovom trenutku smo na nekih 170 izdanja ukupno, što je OK, ali u poslednje vreme su to uglavnom neka ambijentalna izdanja. Fali mi da se nešto dešava, previše smo otišli u tu ambijentalu, drone, experimental…

Jednom prilikom si pomenuo da je vaša muzika „vapaj za normalnim životom“. Sa druge strane… Ovaj nastup u knjižari je neka potpuno druga priča za vas, s obzirom da uglavnom nastupate po najgorim rupetinama poput „Matke“. Kako takva mesta asociraju na želju za normalnim životom?

Mihajlo: Hahaha, ti možeš da uzmeš Bergmanov „Sedmi pečat“, gledaš ga u nekom WC-u i osetiš umetnost, zar ne? Ne moraš da odeš u ne znam kakav bioskop sa mirišljavim sedištima da bi osetio šta se tu dešava. Tako isto i mi, uopšte mi nije poenta da odemo u Beogradsku arenu, iako smo svirali i tamo, pa da to bude ne znam kakav spektakl. Mi možemo da sviramo i u kruševačkom Zamajcu za dvadeset ljudi, nikakav problem. Onaj koji voli umetnost, on će to i prepoznati.

Malopre si pomenuo i sasvim drugačija iskustva iz Švajcarske. Pa, gde se vi lično bolje i komotnije osećate?

Mihajlo: Super mi je to što nas u inostranstvu doživljavaju ozbiljno, pa je i ceo ketering oko koncerta takav. Imaš lep hotel da prespavaš kao čovek, imaš restoran sa normalnom hranom, osećaš se opuštenije. I onda si u stanju da napraviš vrhunski koncert, jer nema tog opterećenja da li ćeš spavati na podu, ujutro se probuditi ukočen… Sad, da li to oni razumeju bolje od nas ili ne, mislim da je to potpuno irelevantno. Mi pravimo isti koncert i za petoro i za pet hiljada ljudi, nema nikakve razlike. Nije problem napraviti pop pesmu, kao ni ceo album hitova. Ali, mi to nećemo da radimo! Namerno ne želimo da pravimo hitove, a nije da ne možemo. To je suština našeg undergrounda.

Tvoj angažman na više polja je samo još jedan pokazatelj da bez fanatične posvećenosti nema uspeha. Da li si nekada pomislio „ovo je Sizifov posao, šta mi ovo treba u životu“?

Mihajlo: Pomenuo si „Matku“… Kada Žolt i ja tamo radimo koncert, prvo namestimo konstrukciju bine, donosimo te palete i raspoređujemo ih. Potom idemo u neku prostoriju iza i donosimo tepihe koji su buđavi i postavljamo ih dole, kako se bubanj ne bi pomerao. Pritom, to je sve u prašinčini, u teškom sranju. Onda nameštamo sve to što je potrebno za koncert, od binskih monitora do opreme koja se sklapa. Na kraju bude koncert, dođu bendovi i odsviraju, pa posle toga mi sve to rasklapamo, raznosimo, vozimo kolima… Koliko se samo puta desilo da u tri ujutro, kada smo već preumorni od svega, sebi kažemo „čemu više sve ovo“. Ali, nešto te tera da ne popustiš, nećeš da dozvoliš Željku Mitroviću i sličnima da poptuno zavladaju, makar nosio taj buđavi tepih još 20 godina. Hoćemo da postoji i ovo, da čovek može da dođe i na koncert Multietničke atrakcije i da kaže „jebote, kako je ovo bilo dobro“. Onda će se ta energija preneti i na neke druge ljude, oni će ispričati drugima kako im je bilo, doći će i sledeći put, dovesti neke nove… Ja tako gledam na celu priču, ali problem je što takvih bendova ima sve manje. Ja bih voleo da mogu svakog vikenda da radim takav bend, ali njih jednostavno nema. Pojavljuju se neki post-punk i indie-rock bendovi koje ja nazivam „kontrolisana alternativa“, koji to vole da fino izmiksaju i da se to sluša na radiju. Nije to prava alternativa, pa da te to pukne, da imaš neki jak osećaj i budeš pod utiskom, da poželiš da pričaš o tome… Osim toga, u Srbiji više i ne postoje frontmeni. Osamdesete su iznedrile Caneta, Kebru, Koju… Kada vidiš te ljude, odmah i bend doživiš vizuelno, na njihovom licu se očitava ceo bend. Toga više nema! Pogledaj Borisa iz Repetitora, izgleda kao lik iz komšiluka koga vidiš kad ideš da bacaš đubre… Jaki frontmeni više ne postoje.

Jesi li ti taj? Kako ti sebe doživljavaš, imaš li taj potrebni nivo egoizma za jakog frontmena?

Mihajlo: Ne, nemam takav ego. Ali, mislim da imam takvu konstrukciju face da ljudi mogu da me zapamte kada me vide na koncertu. Žao mi je što se bendovi više ne trude da budu bendovi, već neka casual ekipa, koja tako nešto svira…

Kako percipiraš stvarnost oko sebe? Ako je vaša muzika vapaj za normalnim životom, kakav je ovo život koji živimo sada i kakav bi život voleo da imaš?

Mihajlo: Ja sve to doživljavam kao jednu veliku maglu, jer ova zemlja je upravo to – velika magla. A u toj magli imaš razne svetionike, neke ljude poput Peđe iz Figurative theatre u Nišu, Ljubiše iz Ludwig Ludwiga u Kruševcu… I onda ti odeš tamo, osetiš malo vazduha, pridigneš se iz te magle, a potom se vratiš dole, u taj mulj… Naša zemlja je potonula po svim parametrima, ne samo u muzičkom smislu. Filmska kultura u Srbiji, pošto ja dolazim iz sveta filma, to je bukvalno lutkarsko pozorište. Ja ne znam ko te ljude uopšte školuje! Kada pogledam neki domaći film, ja brzo shvatim da to ne bi prošlo nigde, kao što i ne prolazi nigde van Srbije. Sve je potpuna katastrofa, počev od obrazovanja. Sada već ulazimo u kliše, ne moram ni da idem u detalje… Nije ni čudo što su ljudi prsli. Svaki peti dan u novinama vidiš „čovek ubio ženu, a potom ubio i sebe“. Siromaštvo je definitivno veliki problem, ali siromaštvo u glavi je još veći… Ti možeš da budeš siromašan, da jedeš hleb i mast svakog dana, ali da čitaš Dostojevskog i budeš bogat u glavi. Sada smo u fazi kada ljudi više i ne ulaze u svoj mozak, meni je to neverovatno! Na primer, ja gledam mnogo filmova, to se već graniči sa teškim fanatizmom. Govorim o četiri filma na dan, i tako od svoje trinaeste godine… Pogledao sam preko 30 hiljada filmova, svih žanrova. Ne mogu da zaspim, a da prethodno ne pogledam dva filma. Makar to bilo i u pet ujutro, nekad se desi da u to vreme počnem da ih gledam. Kad umremo, sa sobom nećemo poneti ništa materijalno. Zbog toga je važno što više raditi na sebi.

Dakle, stvarati sećanja… A koja bi sećanja „uspavao“?

Mihajlo: Razna sećanja na prijatelje koje sam izgubio, na užasne načine. Imao sam mnogo prijatelja, mladih ljudi, koji su završili život… Neki su ga sebi sami oduzeli, neki su stradali u saobraćajnim nesrećama. To sigurno ne bih poneo sa sobom. „Život uspavanih sećanja“ je bio neka snolika priča, nije baš bio film na tu temu. Bio sam mlad tada, pa sam malo šarao…

Tvoj najpoznatiji film „Kontakt“, jedno veliko i zahtevno ostvarenje o alternativnoj sceni u Novom Sadu, nije naišao na adekvatan odgovor svih protagonista. Mnogi od njih su odbili da učestvuju u filmu. Kako sada gledaš na to?

Mihajlo: Pre sam se nešto još i ljutio… Znaš kako je kad radiš na nekom projektu i želiš da to bude stoprocentno. I onda… Kad ti se oduzme tih nekih 10-15 procenata, to u tvojoj glavi već deluje nezavršeno, vidiš da ti nešto fali. Trebalo je da u filmu budu i neki bendovi koji su otišli u neke desne priče. Želeo sam da imam i tu drugu stranu. Kao kad radiš film o Drugom svetskom ratu, ne možeš da radiš priču samo sa saveznicima. Voleo to neko ili ne, to je bio deo istorije. Veliki broj ljudi sa te druge strane nije hteo da učestvuje, iako sam ja i njih želeo da uključim. I oni su integralni deo Novog Sada, nije ovde sve lepo i veselo. Postoje među nama ljudi koji su i destruktivni i šire takvu energiju. Međutim, kako se priča vremenom gradila, na kraju sam rešio da izbacim sve što je negativno. Negde na polovini celog procesa shvatio sam da će to gledati i neki novi klinci i da bi bilo lepo napraviti film o tome kako je to dobra stvar imati bend, imati entuzijazam… Da ih ta priča podstakne da možda i oni naprave nešto. Da sam krenuo kao što to rade beogradski režiseri kada snimaju „Paket aranžman“ i slične filmove, pa kažu „danas je sve sranje, ovaj je umro od droge“… Pa, ko će se baviti rokenrolom posle toga?! Kad pogledaš te „paćenike“, onda sebi kažeš „neću da prođem kao ovi, bolje da slušam Mimi Mercedez“.

O čemu trenutno razmišljaš kada govorimo o filmskoj produkciji? Već neko vreme nisi izbacio ništa ozbiljno, a dugometražno…

Mihajlo: Želeo sam da uradim jedan dokumentarni film, da izaberem 10 zanimljivih bendova sa ex-yu prostora, da iz svih relevantnih gradova uzmem po jedan bend. Film od 90 minuta, moj izbor bendova, priča o eksperimentalnoj alternativnoj umetnosti… Ali, da to ne bude samo priča o bendovima, već o preživljavanju alternative kroz sve te etape, kako su se oni modifikovali da bi prebrodili određene probleme… Mislim da bi to bilo veoma zanimljivo, jer sagovornici su potpuno beskompromisni. Možda ću to uskoro i uraditi, imam već sve spremno, samo da se nagovorim i počnem.

Šta je ono što te zanima kada govorimo o estetici i vizuelnom identitetu u filmu? Reklo bi se da se u poslednje vreme malo više okrećeš animaciji, dok ti je u nekom ranijem periodu stop motion bio interesantan…

Mihajlo: Da, ja volim stop motion. I kada sam bio klinac, voleo sam da pravim one crtane filmove sa blokčićima, pomerao sam figurice i slikao ih… Sada ćemo malo više raditi spotove igranog karaktera, sa nekom pričom, neke male filmove. To do sada još nismo radili, uvek je bilo nešto da bend svira i da se tu nešto dešava. To mi je i dobra vežba, da ostanem u formi kada je reč o režiji.

Kako gledaš na upliv veštačke inteligencije, kako u filmskoj, tako i u audio produkciji?

Mihajlo: Ja mislim da je to dobra stvar zato što alternativni i nezavisni studiji sada mogu da pariraju visokoj holivudskoj produkciji. Što bih ja morao da gledam „Wonder Woman“, „Flash“ i slično tome kad mogu da pogledam film nekog nezavisnog studija, koji će korišćenjem veštačke inteligencije uspeti da kompenzuje specijalne efekte, a da i dalje ima svoju autorsku priču, bez upliva tih studijskih moranja. Ne mora apsolutno ništa, napravićemo film kakav mi želimo, a veštačka inteligencija će nam pomoći u tome. Efekte koji bi koštali milione dolara moći ćemo da uradimo relativno jeftino i fokusiramo se na svoju priču. Meni je to zanimljivo kao alat, da mogu da napravim nešto za šta inače ne bih imao novca. Ne bih voleo da to neko doživljava kao ne znam kakvu umetnost. Usput, to će pokazati i ko je kreativan, a ko nije. Ko jeste, on će osmisliti celu priču tako da sve bude unikatno.

Pošto si veliki ljubitelj horor filmova, da li postoji neki film koji te je baš trgao ili uplašio?

Mihajlo: Postoji jedan film koji me je baš odsekao. To čak nije ni horor film, pravo da ti kažem. Na primer, mene je ćale sa četiri godine vodio da gledam „Alien 2“. Takođe, „Stvora“ i „Ajkulu“ smo isto tako gledali zajedno u bioskopu, tako sam ja do svoje sedme godine sve te najžešće horor filmove već pogledao, pa mi je ovo danas sve mlako. Ali, ima jedan film, to je adaptacija „Doktora Džekila i Mistera Hajda“. Mislim da je iz ’93. ili ’94. godine, Michael Caine glumi u njemu. Televizijski film, potpuno nebitan. Transformacija iz Džekila u Hajda nije ništa specijalno, ne plašiš se bukvalno ničega. Ali, ima jedna scena na kraju filma… Kome god da sam je pustio, taj se živ usrao. Poenta priče je u tome da ja taj film gledam sa svojih 15 godina, u tom momentu živim u kući koja se nalazi u šumi i film gledam potpuno sam na TV-u, u potpunom mraku. Na kraju filma Džekil umire, oni su otkrili da je on bio i Mister Hajd… I u poslednjoj sceni dolazi neki advokat na neko seosko imanje, ide kod neke žene, sve se dešava po danu… Ta žena je bila u vezi sa doktorom Džekilom, a advokat je došao kod nje povodom neke ostavinske rasprave. I advokat kaže toj ženi „čuli smo da Džekil ima i sina“, a ona odgovara „da, ima, sad ću ga pozvati“. I mali se pojavljuje, spuštena mu je glava, ima dugu kosu sa Bitls frizurom. U tom momentu on podiže glavu, pogleda direktno u kameru sa jezivim izgledom lica… Ima neku protetiku na licu, užasne crne oči, izgleda kao mali demon! I reditelj, da bi pojačao utisak, zamrzne frame i pusti odjavnu špicu preko njega. Ja bukvalno nisam mogao da se pomerim sa kreveta, nisam mogao da uzmem daljinski i ugasim TV koliko sam se sledio. To je bila jedna od jezivijih filmskih scena koja me je baš pošteno prepala.

S obzirom na stanje scene i svu maglu o kojoj si pričao… Vidiš li negde razloga za optimizam?

Mihajlo: Vidim, u tim nekim mladim ljudima. Ja radim te žurke i povremeno se pojave neki klinci koje interesuje i nešto drugo. Nisu svi u fazonu top lista, algoritama, Youtube, Spotify… Ti klinci čak zrelije razmišljaju nego što smo to mi činili kada smo bili u njihovim godinama, tako da ja u njima vidim nešto što bi moglo da pokrene stvari. No, oni su prilično introvertni, poluautistični… Sede kod kuće, organizuju neka druženja, kao starci od 60 godina. Ne verujem da će oni baš napraviti neku revoluciju, ali u njima postoji to svetlo na kraju tunela. Volim to što imaju svoj ukus, što im niko ništa nije nametao.

Šta u muzičkom smislu možemo da očekujemo od tebe?

Mihajlo: Radim na četiri albuma, jedan uskoro završavam, to je jedanaesti album MRT-a. Ta muzika je rađena za film o Raciji Aleksandra Reljića. Biće to veoma zanimljivo, pošto je rađen je zvuk na snegu i ledu, išao sam na lokacije koje su važne za Raciju, gde se nešto dešavalo… Nalazio sam i drveće iz tog vremena, čak smo radili i zvuke tog drveća, kao nekih nemih svedoka… Uz to, rade se i tri albuma dreDDupa paralelno. Nismo mogli da se dogovorimo u kom pravcu treba da ide novi album, jedan je hteo da to budu hitovi, drugi je hteo eksperimentalnu muziku, treći balade… Nemoj da me pitaš kada će biti gotovi. Kad budu – biće.

Tagovi: Bulevar Books, Crime:Scene Records, dreDDup, Inquisitor, Mihajlo Obrenov, miKKA, MRT