Dušan Strajnić i Mladen Radovanović (Stray Dogg): Ne glumimo tužne padavičare

Pisanje i pravljenje pesama predstavlja neku vrstu psihoterapije… Najviše nas slušaju u Ankari, zatim u Istanbulu, pa tek onda u Beogradu… Vrhunac bavljenja muzikom je kada bubnjar doprinese zvuku, atmosferi i emociji kantautora.

Za nešto više od desetak godina Stray Dogg je objavio četiri odlična albuma. Neki će uz njihovu muziku prišiti žanrovsku odrednicu “amerikana”, neki će je nazvati “melanholičnim rokenrolom”, dok ima i onih koji to definišu kao “indie folk”. Svi oni su u pravu. I svi su pogrešili. Niko ne zna šta je to tačno, ali svi prepoznaju da dolazi iz dubine duše. Naročito žene, koje čine veći deo publike Stray Dogga. Na nedavnom koncertu u novosadskoj knjižari Bulevar Books (hm, pa ne mogu to baš nazvati koncertom, više je to bio crossover između koncerta i stand-up komedije) zaista sam bio u manjini, a većinski, lepši pol je duboko uzdisao posle svake pesme i priče Dušana Dukata Strajnića, frontmena Stray Dogga. Doduše, krnjeg Stray Dogga, pošto je uz kantautora bio prisutan samo još bubnjar Mladen Mlađa Radovanović.

Priče… Kakve sad priče?! Ko (je) još ima(o) luksuz da na koncertima priča priče osim Đorđa Balaševića? Paaa… Dukat je osmislio novi koncept nastupa koji je nazvao “Stray Dogg storytelling” gde, pored klasičnog koncerta, posetioci mogu da čuju i šta je to “behind the news”. Da ne spojlujem previše, reći ću tek toliko da ćete od Dukata čuti nesvakidašnje priče o njegovoj dugogodišnjoj devojci Ani, kolegi iz benda, a sada i partneru te iste Ane – Marku, njegovoj supruzi Nataši, deci, ostatku porodice, odrastanju… I na te priče nećete moći da ostanete ravnodušni, sve i da ste kamenog srca. Meni je ovo bio prvi put da prisustvujem storytelling varijanti i… Malo je reći da je bilo zanimljivo! Zapravo, sa većinom priča sam mogao i lično da se identifikujem, što znači da Dukat zaista ima pripovedački talenat. No, tu nije bio kraj njegovim pričama, a i Mlađa je morao da ispuni radnu obavezu…

Dakle, zajebao si i Balaševića… Njegove priče između pesama trajale su po dva-tri minuta, a kod tebe… Da li zaista imaš tako veliku želju da značajne momente iz svog života podeliš sa publikom?

Dukat: Haha, više sam razmišljao o tome koji bi mogao da bude sledeći korak nakon rokenrol karijere. Kada se dogodila korona, bend je pomalo krenuo da se gasi, pa sam, analizirajući šta dalje, shvatio sam da bi bilo najzabavnije i najbolje da se malo dotaknemo teatra, da pravimo koncerte sa nekom pričom. Mada, uopšte ne mislim da su te priče nešto specijalno. Ništa od svega toga nije vanserijski, samo sam shvatio da svi koji pišu pesme, ako to rade zaista iskreno, iza svake pesme imaju priču kako se sve to stvarno dogodilo. I onda sam rekao sebi: “Praviću koncerte za malo ljudi, sviraću sam, hoću nešto novo da napravim, nešto da promenim, neću samo da sviram pesme”. Kada sam sviraš i pevaš 20 pesama sa gitarom, ti pokažeš sve što imaš u prvih tridesetak minuta. Ako si majstor na gitari i majstor u pevanju, ti ćeš imati 35 minuta zanimljivog nastupa. Prolazeći kroz sve to i gledajući kako ljudi vremenom gube pažnju, pomislio sam da bih mogao nešto i da ispričam. Sa time sam krenuo kada smo Marko i ja svirali u Poljskoj, pričao sam priče o pesmama i bilo je zaista neverovatno. Pričao sam možda tri priče, sve ostalo bila je muzika. Ali, baš te pesme koje sam potkrepio pričama publika je kasnije okarakterisala kao najbolje i najlepše.

Kada si ih već pomenuo, jesu li Poljaci bili fokusirani na tvoje priče?

Dukat: Jesu, baš! Poljaci su specifična publika, u Poljskoj smo svirali 14 koncerata u 13 dana, svi nastupi bili su po kućama, sa po tridesetak ljudi u publici. I, kao što rekoh, tada sam se prvi put osmelio da nešto ispričam. Kada sam video da ljudi reaguju baš na te pesme za koje postoje i priče, shvatio sam da oni žele kontekst, s obzirom da Poljaci nisu znali nijednu moju pesmu. To su bili potpuno random ljudi koji sede na podu u kući, ja sviram i niko ne zna ništa. Ne dolaze oni da čuju Stray Dogg, već dolaze da čuju “tamo nekog lika kog im je organizator doveo”. I, kažem ti, bilo je bolje odmah čim sam im dao kontekst. Onda sam pomislio da bih to isto mogao da uradim i u Beogradu, gde ljudi vole te pesme. I, kao što vidiš, Mlađa i ja sada imamo kompletan set pesama i priča.

Da se našalim… Na Facebooku postoji ona stranica “Beleške sa psihoterapije”…

Dukat: Haha, da… Ovo i jeste neka vrsta psihoterapije. Pisanje i pravljenje pesama je neka vrsta oslobađanja, rešavanja određenih pitanja i problema. A ovo što mi radimo nije samo psihoterapija, to je pomalo i bizarno. Otvaranje pred ljudima koje ne poznaješ, sa tako intimnim pričama… Evo, morao sam da siđem u podrum na pet minuta da se iskuliram…

I naiđe dosadni novinar koji te smara da pričaš i dalje…

Dukat: Neee, taman posla, samo mi ponekad teško padne da pričam o tome, to su stvarno lične, intimne priče. Često se zajebavam i pomislim “Pobogu, Dušane, šta ti to radiš, ima li to ikakvog smisla…”. Kad izađem na scenu, često mi kroz glavu prođe da je tu Ana, da su tu su neki ljudi koje znam, a ja pričam neke priče…

A gde je Nataša, muči me to…

Dukat: Nataša je uglavnom kod kuće, čuva decu. Jebi ga… Ona mi je, takođe, dolazila na svirke, baš dobro podnosi sve to i shvata da su te priče deo performansa. To je neka vrsta teatra, postoji tu neka vrsta glume, ali su to moje pesme i ja stvarno pričam priču o tim pesmama. Ja zaista ništa nisam izmislio, ali čudno mi je sve to, ti neki random ljudi iz drugog grada koji sede i slušaju tvoju intimu.

Mlađo, kako je tebi da po ko zna koji put slušaš Dukatove iste priče?

Mlađa: Iskreno, strava mi je! U svom životu sam često dejtovao neke ribe koje su se ložile na Stray Dogg i pitao sam se da li je to realno. Jednom sam živeo sa nekom devojkom, baš smo skromno živeli, jedva da smo imali para da platimo račune. I ona dolazi gajbi i donosi karte za Stray Dogg, a ja nisam mogao da verujem da je ona potrošila pare na to… Mnogo volim pesmu “Sail Away”, sa Dukatovom i Natašinom pričom iz Bel Medica. Super mi je cela ta priča, to što je Dukat otkrio kako su pesme nastale. Dugo se bavim muzikom i uvek sam se mnogo trudio u radu sa bendovima, ali nikada nismo imali uspeha kao Stray Dogg, pa smo se pitali koja je njihova fora. A kada sam upoznao Dukata, skapirao sam da je fora u tome što on ništa ne laže, što priča apsolutnu istinu o svemu tome što radi, a to je meni veoma važno.

Pa, dobro… Pošto si ušao u bend u kome se pričaju priče, da čujemo i neku tvoju priču.

Mlađa: Haha, imam i ja jednu istinitu priču. Znao sam ja ko je Dukat, ali se nas dvojica nismo poznavali do pre koju godinu. Ne znam ni da li je on u to vreme znao ko sam ja. Tek, nekom prilikom smo se našli na Tašmajdanu i pričali smo nešto o psima… I tada sam skontao da je Dukat super lik, mada mi muškarci njega tripujemo kao ženskaroša, pošto ga žene mnogo vole, a njegovu muziku slušaju mahom žene. A on je, zapravo, sasvim neposredan, normalac… I sedim ti ja na gajbi, bilo je to u doba korone, sranje potpuno, nema gigova, nema ničega… I stiže mi poruka u inbox: “Đomla, da li bi ti možda u nekoj perspektivi svirao u Stray Doggu?”, a ja sam bio u fazonu “brate, dobro si se setio da pitaš” (smeh).

Stray dolazi od tvog prezimena (Strajnić). Kako i zašto si ga nadgradio sa Dogg?

Dukat: Stvarno je glupo, uopšte nije ništa pametno… Moj ćale je Srđan Strajnić, poznat po muzičkim i filmskim recenzijama koje piše. On je sebi, još tokom devedesetih kada smo imali prvi kompjuter na Voždovcu, na internetu dao nadimak “Serge Stray”. I moj prvi gitarista Stefan Unković, kada smo počinjali da sviramo, bio je u fazonu da i ja tako treba da se zovem, na šta sam mu ja odgovorio da ne želim da se zovem kao ćale. Onda je on rekao “dobro, uzmi Stray, ali Stray šta… Pošto je Stray lutalica, onda budi Stray Dogg”. I ja sam prihvatio tu ideju.

A šta ćemo sa onim američkim bendom Stray Dog?

Dukat: Pa, dobro, oni su sa jednim “g”. A plus su iz sedamdesetih.

Jesi li ih ikada čuo?

Dukat: Jesam, imam čak i njihovu singl ploču, stoji mi u dnevnoj sobi na polici. Dobar je to bend, uopšte nije loš njihov rokenrol.

Ako izuzmemo rogobatnu žanrovsku odrednicu “amerikana”, koju je, usput, teško i definisati, kako bi ti opisao svoju muziku?

Dukat: Uvek je nezgodno kada se naprave ti bendovi koji se oslanjaju na kantautore. Nije to bend gde smo se mi našli, znamo šta volimo i kakav ćemo zvuk da pravimo, nego sve krene od tih mojih kantautorskih pesama. Ne bih da uzdižem sebe i pravim neprikladna poređenja, ali kao kada Elliott Smith napravi bend… Koji je to pravac? On sam svira svoje pesme i napravi bend koji bude njegova nadgradnja. Slažem se, “amerikana” je potpuno glupa odrednica, skoro pa nemoguća, jer bend iz Beograda ne može da svira “amerikanu”, kao što ni Amerikanac ne može da svira našu starogradsku muziku. To su više neke geografske odrednice, neko nasleđe koje određuje tvoj zvuk. Stoga, naša muzika se pre može okarakterisati kao classic rock, neke rok balade…

Jednom prilikom si rekao da ti je Oasis bila prva ploča koju si kupio, da ti je britfolk veoma blizak…

Dukat: Oasis obožavam i dan-danas, obožavam britpop uopšte, britfolk, američki folk. Volim ja sve te folkere, a očigledno i domaće, generalno volim taj akustični zvuk. No, opet, kada se nađem sa bendom, iz nas izađe nešto sasvim treće što je veoma teško, čak i bezveze definisati, jer svaka definicija je čak i netačna. To su moje pesme koje sviram sa svojim bendom, može se reći da je u najširem smislu to neki rokenrol.

Opet, može se reći i da je melanholija zajednički imenitelj za sve tvoje pesme, albume…

Dukat: Tako je, to je apsolutno tačno.

Kako bi onda melanholiju opisao? Je li to neka bol, neki “down”, da li je to nešto produktivno ili nešto što te čini pasivnim?

Dukat: Melanholija nije depresivno stanje u kome ne voliš da budeš. To je stanje tuge, nedostajanja, intenzivne tužne emocije, ali one koja ti se dopada. Kao bluz, na primer. Ja sam voleo da budem u tom stanju i znao sam da ću iz njega izaći presrećan ako uspem da napravim pesmu. Znao sam da sedim tužan, pišem pesme, da ponekad plačem dok sviram i pevam, a da onda izađem napolje i smejem se, budem tako radostan što sam iz toga izvukao jednu pesmu i više ne osećam nikakvu tugu. Dakle, nije to neko beton stanje koje te potpuno zakuca, nego je to stanje iz kog se lako izlazi ako njime znaš da manipulišeš, jedno zavodljivo stanje tuge. Ja sam u dubini duše zaista srećan zbog te blage tuge koju osećam, što mi se emocije pokreću, što ne stojim u mestu i što sam u stanju da bilo šta osećam.

Gotovo sve tvoje pesme su na engleskom, ali smo danas imali priliku da čujemo i neke na srpskom, uključujuči i “Danku” Tome Zdravkovića. Tvoj kantautorski rad uopšte ne zvuči loše na srpskom, hoće li biti još takvih pesama?

Dukat: Ja sam napravio novi bend koji se zove Oxajo. To je bend u kome sviram i pevam na srpskom, doduše sa drugim ljudima. Izdali smo dva singla, ide nam super, tako da mogu da kažem da mi se otvorilo i pevanje na srpskom… Pevao sam “Nebesku temu” za film o Vladi Divljanu i tu sam mogao da vidim da pesme na srpskom ostavljaju mnogo jači utisak na ljude tokom svirke, čak i na ljude koji dođu koncert Stray Dogga. Kada otpevam “Kraj”, “Danku”, “Nebesku temu”… drugačije su reakcije nego na moje pesme zbog kojih su ljudi i došli. Očigledno je da je to trebalo da probamo ranije… No, bend Oxajo ima dva singla i to treba čuti.

Kako je došlo do konekcije sa Devendrom Banhartom? Uopšte nije mala stvar sarađivati sa takvim čovekom…

Dukat: Da, naročito u to vreme (pre desetak godina), on je tada baš bio zvezda u piku svoje karijere. Do njega sam došao preko dizajnerke Ane Kraš, najbolje drugarice moje sestre bliznakinje. Ana je bila u vezi sa Devendrom nekoliko godina i on je igrom slučaja čuo neke moje demo snimke, još pre nego što sam ja imao bend. Ana mu je puštala te pesme, on se oduševio, zvao me i rekao da hoće da učestvuje u nekom mom projektu ako ikada napravim bend. I, kad se to desilo, on je zaista došao i ispunio obećanje. To je bilo baš ludo, sasvim neuobičajena priča.

Vrlo je neobično da je Stray Dogg veoma popularan u Poljskoj i Turskoj…

Dukat: Svirali smo svuda po Evropi: u Holandiji, u Francuskoj, u Poljskoj dve turneje, u Nemačkoj četiri, u Italiji šest ili sedam… Nema gde nismo bili, o regionu da i ne pričam. Ali, svaki treći komentar na našim spotovima je iz Turske, prvi grad na Spotify po slušanju je Ankara, drugi je Istanbul, a tek treći Beograd. Statistika je neverovatna! Nažalost, nikada nismo otišli u Tursku da sviramo i to mi je ostalo kao veliki žal, s obzirom da smo svirali od Moskve do Pariza. Nadam se da će se to promeniti u budućnosti. Kako i zašto Turska? Čudno je sve to, pošto uopšte ne sviramo taj melos. Razumeo bih ja tu vezu između Srbije i Turske, ali mi nemamo nikakve veze sa time, sviramo više u zapadnjačkom stilu… No, očigledno da tu postoji neki upliv srpskog i turskog melosa, neka melanholija, dert, patos…

A kako se ti osećaš dok iznosiš svoju najdublju intimu pred ovako velikim brojem ljudi?

Dukat: Osećam se u najmanju ruku čudno sa jedne strane, a sa druge strane mi je jasno da je to neki moj sledeći korak. Prvo treba da dođeš do tog nivoa da budeš potpuno iskren u svojim pesmama, pa sam zbog toga uvek imao utisak da mogu da budem potpuno iskren i u tim pričama. Još nisam potpuno iskren, voleo bih da odem i dalje od ovoga i malo demistifikujem tu romantiku, da se vidi da iza toga ne leži baš neki superheroj, da sve to nije neka predivna priča. Kao i Devendra Banhart, ja sam običan čovek koji možda samo ima neki dar da se izrazi. Mada, mislim da svako to ima, da su svačije priče zanimljive, samo je pitanje da li imaš način kako da to izbaciš iz sebe.

Mlađo, kako ti doživljavaš Dukatovu priču? I kakva je tvoja emotivna konekcija sa njim?

Mlađa: Moji drugari muzičari, sa kojima sam ja uvek svirao, govorili su “jao, to je onaj lik sa okicama što trepće u kameru”. I, znaš, ja sam im poverovao, jer tada sam i ja video isto to. Svedočio sam potpunoj histeriji žena koje ga slušaju, meni je to bilo neverovatno. Imao sam u to vreme još jedan bend, imam ga i danas, u kome kantautor ima Dukatov tonalitet, taj neki tenor. I jedan i drugi su pevali Jeffa Buckleya, obojica su bili dobri u tome. Ali, ja sam uvek imao neku averziju prema Dukatu zato što ga nisam poznavao, zato što sam bio pun predrasuda i tuđih mišljenja. Pored toga, radio sam sa bendovima koji nemaju takav uspeh i uvek sam se pitao kako njemu uspeva, a nama ne. Nije se on rodio u Kaliforniji, on je moj sugrađanin… I konačno sam shvatio da on uspeva zato što priča istinu, ne folira se i ulepšava, njegova muzika je lepa, a glas eteričan.

Dukat: Ali, moja ličnost uopšte nije toliko ekvivalentna sa tim pesmama. Ja nisam neki preterano tužni lik…

Mlađa: Ali, moji ortaci su mislili tako…

Dukat: Znam, svi to misle. Zato mi je i bilo zanimljivo da napravim ovakav nastup. Ja sam odrastao na Voždovcu i od svojih ortaka sam krio da pravim pesme, to je bila moja unutrašnja borba. Ne idem ja po ulici i glumim tužnog padavičara…

Mlađa: Daaa, Voždovac je “gangsta clan”! Da se razumemo, ja se bavim muzikom i živim od toga. Moj životni cilj je da radim sa kantautorima, jer mislim da muzičar tu najviše može da se pokaže. Ako doprineseš tom njihovom zvuku, atmosferi i emociji koju žele da iskažu, za mene je to vrhunac bavljenja muzikom, naročito kada si bubnjar. Kada sviraš neki bučan instrument, treba napraviti nešto prikladno, a Stray Dogg je jako delikatna priča i to je za mene bio veliki izazov. Kada me je Dukat pozvao, ja sam bio presrećan. Ja sam tih lik, umeren i odmeren, nisam bučan bubnjar. I onda su ti moji ortaci, koji me znaju ceo život, rekli “E, konačno, eto ti ga tvoj depresivni Dukat, pa sad vas dvojica depresivaca radite zajedno”. Dukat je lik koji dođe po mene, pošto ja ne vozim, donese mi kafu, i to baš onakvu kakvu ja volim, pomogne mi oko bubnja, razgovara sa mnom o svemu…

Dukat: Vrlo je specifično to što mi sviramo kao dvojac, samo bubanj, akustična gitara i pevanje… Nema mnogo takvih sastava, to baš nije uobičajeno. A ako ne ostvarujemo neku konekciju koja prevazilazi muziku, to i ne može da funkcioniše.

Mlađa: Osim toga, Stray Dogg odgovara mom senzibilitetu muzike, Dukat mi odgovara kao čovek… Nemoj plakati, Dušane (smeh)! Mi se ponekad dugo ne vidimo, on je zauzet, porodičan čovek, a i ja pokušavam nešto da sklopim, tako da smo svi u nekim svojim obavezama i životima.

Dukat: Treba malo više da sviramo…

Mlađa: Treba mnogo više da sviramo! Ali, meni se sviđa i kada to radimo spontano, jer u spontanosti je istina. No, dobro, Dukat ima loptu. Kada ode kući, on odnese i loptu, pa mi više ne možemo da se igramo (smeh).

Tagovi: Bulevar Books, Dušan Strajnić, Mladen Radovanović, Oxajo, Stray Dogg