Maja Cvetković (E-Play): Ko sam ja da prkosim zubu vremena…
Trajanje u muzici kreće od ljubavi, ali je veoma važna i disciplina… Simpatično je što na koncertima i deca znaju naše tekstove napamet… Muziku nemam na diskovima i telefonu, slušam je samo na Spotify.
Centrifuga se ubrzala do iznemoglosti. Sve je postalo nekako instant, interesovanje i pažnja prema spoljnim stvarima su sve kraćeg daha… Ko će dugoročno da se bavi bilo čime i strepi zbog neizvesnosti potencijalnih ishoda? Kako preživeti u vremenu prepunom izazova, kako (is)trajati u bilo čemu? Možda to najbolje objašnjavaju stihovi Milana Mladenovića “kako da ostanem isti, kako da sačuvam sebe od promene, samo putem promene”. Svesna je toga veoma dobro i Maja Cvetković, knjigovodstveno basista, a realno prvo ime, ritam, bas i glas beogradskog sastava E-Play. Ranije smo imali mnogo više rokenrol dama, poput Slađane Milošević, Viktorije, Bebi Dol, ali je u poslednje dve decenije Maja jedno od retkih ženskih imena na sceni. Nedavno je bend obeležio 25 godina rada i trajanja, što je iznenadilo i neke od eminentnih rok kritičara.
Zanimljivo je da je čak i Petar Janjatović bio u neverici zbog činjenice da E-Play traje frtalj veka.
Maja: U trenutku kada je Pera objavljivao knjigu (Ilustrovana Yu rock enciklopedija 1960 – 1997), mi smo se tek tada pojavili i on je priznao da nije očekivao da ćemo potrajati. Stoga nas nije ubacio u svoju prvu knjigu, ali jeste u drugu (enciklopedija 1960 – 2000). Nedavno nam je otvorio koncert u Zappa Bazi povodom 25 godina postojanja i održao je baš lep govor. Štaviše, rekao je da ga je bend demantovao i da mu je drago što je pogrešio u proceni. Nakon toga nas je zvao za svako sledeće izdanje enciklopedije, tražeći nove informacije i fotografije.
Šta je recept za dugovečnost na sceni? Kako se traje i opstaje, naročito iz ženske perspektive?
Maja: Nisam baš dobra u davanju saveta, ali stvari su, zapravo, jako proste. Ako vas nešto zanima, ako prema tome gajite iskrenu ljubav, onda će to i da potraje. Kao i u bilo čemu drugom. Iz ljubavi potom ide i disciplina, iz te ljubavi sam ja postala disciplinovana da vežbam, radim, da se bavim time, da svakog dana NEŠTO radim na tome. Bilo da je to slanje diskova poštom, štampanje majica, slanje karata za lokalne koncerte, ja svakog dana imam nešto da radim oko toga, to mi je svakodnevna obaveza. Imam i drugi posao u muzičkoj industriji, bavim se PR-om za mnoge festivale, pa me ljudi poznaju i po tome. Jedino što treba da žrtvuješ je vreme koje posvećuješ tom poslu ili obavezi. A ako to radiš iz ljubavi, onda to i nije neka žrtva.
Primetna je transformacija zvuka koji E-Play stvara. Krenulo se od nekog plesnog gruva, da bi se vremenom lagano ušlo u neke mirnije vode. Šta je dovelo do toga?
Maja: Rast, razvoj, evolucija… Ne kažem da će na novom albumu sve pesme biti sporije, nipošto. Samo smo u međuvremenu mi sazreli, aranžmane kapiramo drugačije, trudimo se (ja lično pre svih) da se nijedan album ne ponavlja, da ne recikliramo sami sebe, što je možda i najteži zadatak od svih. Nimalo nije lako stalno kreirati nešto novo. Nije nemoguće da uronimo u tu reciklažu, ali se za sada to ne dešava, stepenik po stepenik idemo uzlaznom linijom.
Kao što si i sama rekla, reciklaža se ne dešava. Neki moj lični utisak je da ste u svom izrazu postali mnogo emotivniji.
Maja: Da, to i jeste bila neka naša ideja.
Sa druge strane, kraj devedesetih je obeležen velikim i opštenarodnim buntom. Šta se sa njim dogodilo, gde je nestao?
Maja: Bunt nam je uvek potreban, možda sada više nego ikada. No, onda su bile druge godine, drugačiji način izražavanja. Mi smi prvi album snimali 1998-99. u vreme bombardovanja, kada sam ja imala 19 godina, a počeli smo da ga pravimo kada sam ja imala 17 godina. Dakle, u to vreme smo imali sasvim drugačiju energiju. Sada, u četrdesetim, ta energija je poprimila drugu formu i sve ima neki svoj tok za koji mislim da je dobar. No, publika će dati poslednju reč o tome.
U vreme kada ste počinjali baza rokenrol publike je bila nekako šira. U međuvremenu su stigle nove generacije, novi muzički pravci… Ko danas sluša E-Play, jesu li to isti ljudi kao i pre 20 godina? Njihova mlađa braća i sestre? Ili njihova deca?
Maja: Generalno gledano, publika koja nas sluša je od 25 godina starosti, pa naviše. Kada se pogleda sa bine, publika nam je, ipak, nešto starija. Često ti ljudi dovedu i svoju decu, koja su ponekad i premala, ali su neverovatno simpatična. A što je najlepše i najsimpatičnije od svega, mnogi od njih znaju i naše tekstove napamet, što znači da im roditelji često puštaju našu muziku.
A kako se vi sada osećate na sceni? Stiče utisak da je publike nešto manje, ali da je privrženija.
Maja: Nije sasvim tako, dosta je toga rasprodato u poslednje vreme kada govorimo o rokenrolu, pune se sale, ima ljudi… Možda to nisu stadioni, ali nije da publike nema. Naravno da je trep muzika prioritet kod mladih, ali rokenrol nije zamro i uspeva da se održi u životu.
Da li vam je bilo lakše da radite u ono vreme ili sada?
Maja: Ja se ne osvrćem toliko unazad, nisam baš tako nostalgična. No, kada već pričamo o tome, sada je neko potpuno drugo vreme. Kada smo počinjali sa radom, prvi album smo izdali na disku i kaseti. Ubrzo, kasete su otišle u zaborav, a nedugo zatim ostali smo i bez diskova. Ja sada više ni u telefonu nemam muziku, koristim samo Spotify. Moram da priznam da, kada mi ugasiš internet, ja muziku uopšte i nemam. Sada smo, dakle, u potpuno digitalnom dobu, kada se muzika sasvim drugačije shvata. Drugačiji je i pristup promociji novih izdanja, ne ispucavamo više albume tek tako, već singl po singl, svi se pomalo štede. A kada se izda album, vrlo brzo se postavi pitanje šta i kako dalje, kada će biti objavljen sledeći. Danas je vreme skrolovanja, sve se dešava vrlo brzo, pa se takvom vremenu treba i prilagoditi. Uostalom, ko sam ja da prkosim zubu vremena…
Ranije nije mogao da se zamisli album bez sat vremena muzike, a sada su se albumi sveli na po nekoliko pesama i traju jedva pola sata.
Maja: Zato što je ljudska pažnja svedena na tu količinu vremena. Stoga, bolje je da u jednoj godini izdaš dva manja albuma nego jedan obimniji.
Šta vam je sada glavna vodilja po pitanju muzičkog izraza, koje su glavne ideje?
Maja: Nedavno smo objavili singl „Nije da nije“, a u spotu se pojavljuje i poznati glumac Dragan Mićanović. Ta pesma je, kao što si i sam primetio, znatno emotivnija, otvorenija… Ljubavna tematika sagledana potpuno iz ženskog ugla. Istovremeno, to je i prva balada koju smo za ovih 25 godina napravili. No, kao što sam već pomenula ranije, ne nameravamo da odustanemo od prepoznatljivog zvuka koji nas je sve ove godine pratio. Ritam sekcija, koju činimo Trut i ja, oduvek je bila esencija ovog benda. Sa druge strane, ženska energija je uvek bila u prvom planu na sceni. Tako nekako će stvari izgledati i u budućnosti.
