Dušan Vesić: Bio sam siguran da će razbiti Jugoslaviju
Uskoro će se navršiti tri decenije od nasilne dezintegracije SFRJ i kapitalističke tranzicije njenih bivših republika, koja nije donela demokratiju i opšte blagostanje, obećavano od strane desno orijentisanih partija nacionalističke i neoliberalne provenijencije. Naprotiv, od većine prevarenih, opljačkanih i obespravljenih privatizacionih gubitnika, stvorena je dehumanizovana masa siromašnih, obezličenih i besperspektivnih robova u partokratsko-klijentelističkim kolonijalnim poretcima, kojima autoritarno upravljaju ratno-profiterske i tranziciono-mafijaške kompradorske elite.
Piše: Milan Đorđević
Foto: promo
Stoga su u novom milenijumu, kao reakcija nepristajanja na tu dramatičnu istorijsku situaciju, na prostoru bivše Jugoslavije nastali autonomni društveni pokreti i novi politički subjekti, koji su svoje subverzivno i antisistemsko delovanje zasnovali na obnovljenim idejama i vrednostima radikalne levice.
Oni se zalažu za socijalnu pravdu i antiimperijalno kolektivno oslobađanje u okviru balkanske federacije samoupravnih radničkih demokratija. Taj strateški programski cilj nastoje da ostvare zajedničkim suprotstavljanjem kolonijalnom pustošenju njihovih zemalja od strane globalnih centara porobljivačkog i izrabljivačkog kapitalističkog mehanizma, pokretanog sebičnošću i nezajažljivom pohlepom jednog procenta čovečanstva, u čijoj službi su i autoritarne, kriminalizovane i antinarodne postsocijalističke vladajuće klase. Za realizaciju njihovih namera, sadržanih u buđenju nade u mogućnost uspešnog stranačkog organizovanja i internacionalnog mobilisanja radničke klase, u cilju njenog oslobađanja od okova i stvaranja boljeg sveta, od presudnog značaja je i borba u polju kulture protiv dominantnih nacionalističkih i neoliberalnih ideoloških manipulacija.
Obrazovni sistem, režimski mediji, lumpeninteligencija i drugi proizvođači vladajućeg kulturnog modela imaju zadatak da idejno i vrednosno oblikuju porobljenu i poniženu većinu u duhu fatalističkog mirenja i saživljavanja sa postojećim „bezalternativnimˮ poretkom. Funkcija te mentalne društvene nadgradnje je da reprodukuje vladajuće materijalne odnose sprečavanjem klasnog osvešćivanja većine, kojoj se u zamenu za život dostojan čoveka nude nacionalistički mitovi o slavnoj prošlosti, kapitalističke bajke o preduzetništvu i religijske priče o pravdi na drugom svetu.
Poput socijalno i politički angažovane umetnosti i posebno umetničke muzike, kreirane klasičnim i savremenim tehnološkim sredstvima na ideološkim pozicijama socijalističke levice, rokenrol je od nastanka do danas, u svom izvornom idejno-vrednosnom kodu i stvaralačkoj praksi konceptualno artikulisane buke, sadržao snažan i društveno uticajan humanističko-emancipatorski potencijal. Ispoljavao ga je u javnoj kritici i pobuni, umetnošću reči sjedinjene s zvukom, protiv rasizma, militarizma, socijalne nepravde, konzumerizma, imperijalizma, fašizma i ostalih brojnih negativnih pojava kapitalističkog društvenog sistema. Stoga bi i danas, u vreme globalne krize muzičke industrije izazvane pandemijom Kovid-19, u svom sadržajnom bogatstvu i nekomercijalizovanom vidu, u sinergiji sa srodnim muzičkim žanrovima, umetničkom i teorijskom produkcijom, možda mogao dati doprinos stvaranju alternativnog kulturnog modela i borbi nove levice za stvaranje boljeg sveta na drugačijim socio-ekonomskim, idejnim i vrednosnim postavkama.
Osnovni ciljevi serijala kratkih intervjua pod naslovom „Nova levica – angažovana muzika i kulturaˮ, urađenih sa više ili manje istaknutim stvaraocima različitih generacija, koji su sačuvali lični i profesionalni integritet, a ideje i vrednosti levice su im bliske, sadržani su u suprotstavljanju nacionalističkim istorijskim revizijama jugoslovenske prošlosti, artikulisanju stavova o potrebi stvaranja radničke partije u Srbiji i mogućoj ulozi muzike i generalno alternativne kulturne produkcije u njenoj popularizaciji i borbi na ideološkom planu.
Dušan Vesić rođen je u Beogradu na Svetu Petku 1959. godine. Jedan je od uticajnijih rok novinara Jugoslavije u periodu od 1980. do 1990. godine. Promovišući rok kulturu, pisao je za gotovo sve relevantne jugoslovenske novine i časopise tog vremena, bio je organizator koncerata i izvršni producent na nekoliko rok i pop albuma – na kojima je ponekad i pevao prateće vokale. Bio je urednik za domaću scenu u časopisima Rock i Pop Rock, kao i direktor Festivala zabavne muzike Beogradski šlager – Menadžer (1993-1995). Napravio je osam dokumentarnih TV-serija i filmova, među kojima i kultni serijal Rockovnik (40 epizoda, 2004-2010) i film EKV – Kao da je bilo nekad (2008). Objavio je tri knjige o Bijelom dugmetu: Lopuže koje nisu uhvatili (1985), Šta bi dao da si na mom mjestu (2014, nagrada Balkan Music Awards 2015) i Bijelo dugme – 40 godina (sa Sinišom Škaricom, 2014), biografiju Margite Stefanović Magi – Kao da je bila nekad (2018), fotomonografiju Branimir Džoni Štulić (sa Kamenkom Pajićem, 2019) i Bunt dece socijalizma (2020). Pokušao je da ostavi traga i u diskografiji, te je 2012. godine objavio set od šest diskova u svom izboru jugoslovenskih hitova iz sedamdesetih godina dvadesetog veka (Croatia Records). Živi u Beogradu.
Vi ste jedan od najcenjenijih rok novinara, pisaca i reditelja dokumentarnog muzičkog programa na prostoru bivše Jugoslavije, vrsni ste poznavalac njene scene 70-ih i 80-ih, o čijim ikonama ste objavili kapitalna dela, zaključno sa poslednjom knjigom o novotalasnoj generaciji. Odrasli ste u SFRJ, formirali se na njenim idejnim i vrednosnim pretpostavkama, i ostvarili zapaženu karijeru. Ko su, po vama, glavni krivci i šta su stvarni razlozi za uništenje Titove Jugoslavije i koja civilizacijska dostignuća socijalističkog društvenog uređenja, uprkos svim njegovim manama, predstavljaju vrednosti u kojima su uživale vaša i brojne posleratne generacije, a poništena su u tranzicionom procesu?
Dušan: Kad sam bio tinejdžer, nisam bio socijalista. Nisam, doduše, bio ni desničar, ali bio sam siguran da socijalizam sa svim svojim protivurečnostima ne može da opstane. Razumeo sam, isto tako, da je Jugoslavija privremena tvorevina i da nas velike sile samo trenutno ostavljaju na miru ne zbog „Titove politike mira i nesvrstanosti” nego zato što smo im u jednom periodu bili potrebni baš takvi kakvi smo bili. Bio sam siguran da će razbiti Jugoslaviju čim se raspadne komunistički blok. Kad sam to shvatio, postao sam nešto nalik na socijalistu skandinavskog tipa, potpuno siguran da je u Srbiji takav politički stav čista utopija. U SFRJ nismo imali prava da pljujemo po Vođi, sva druga prava smo imali. U današnjoj Srbiji, imamo prava samo da pljujemo po Vođi, nikakva druga prava nemamo.
Da li mislite da postoji potreba stranačkog obnavljanja i udruživanja nove levice na ex-YU prostorima, da li bi ona trebala da bude radikalna, i da li je ta ideja uopšte ostvariva u sadašnjem istorijskom kontekstu, s obzirom na kolektivnu klasnu neosvešćenost, porobljenost većine u partokratsko-klijentelističkom poretku, mirenje s dominantnom logikom preživljavanja u koloniji, političku apatiju i beznađe, iseljavanje mladih, ali i spremnost režima i njegovih mentora da istinsku opoziciju sistemu neutrališe kupovinom, ucenama, ubistvima, ili nekom novom Obznanom?
Dušan: Ja ne verujem ni u kakvo „udruživanje” koje bi obuhvatilo bilo kakvu kombinaciju između država naslednica Jugoslavije. To ni u kom obliku neće biti moguće, čak ni na nivou udruživanja „levice”. Desnica to ne bi dozvolila, i svako ko veruje drugačije nije drugo nego utopista. Što opet ne znači da ne bi trebalo da radimo sami na sebi, makar na lokalnom nivou, bar za početak. Ta nova „levica”, za koju još ne znamo ni kako da je definišemo, svakako ne bi smela da bude „radikalna” jer se nikome ne vraća na komunističke otimačine i zločine svih vrsta. Jedina „levica” koja bi možda mogla trajno da opstane u Srbiji jeste ta levica skandinavskog tipa – koja, dakle, ne bi bila u direktnoj koliziji sa krupnim kapitalom. Ali, do nje stoje godine i godine upornog rada na osvešćivanju, a za to su potrebni brojni harizmatični „aktivisti” – koji ne samo da nisu brojni nego ih uopšte nema. Nužno je da ti eventualni „aktivisti” budu moralno čisti, da budu nepotkupljivi i da režim nema čime da ih ucenjuje. Pa da mu onda ništa drugo ne preostane nego da pribegne političkim ubistvima, pa možda i nekoj novoj „Obznani”. Ali, nema klasne revolucije bez žrtava.
Šta mislite o mogućnostima i značaju socijalnog i političkog angažovanja rok muzike u današnje vreme, kao oblika bunta tranzicionih generacija protiv postojećeg poretka i dela alternativne kulturne borbe za promociju vrednosti i ciljeva nove levice, koja teži da stvori humanije društvo?
Dušan: Mislim da rok muzika nije danas toliko uticajna da bi preuzela na sebe tako težak teret.
