Oliver Nektarijević i Nenad Pejović (Kanda, Kodža i Nebojša): Ne iscrpljujemo se u hedonizmu

13.01.2024.

Po dva meseca godišnje provedemo zajedno, i tako poslednjih 20 godina… Hedonizam je ostao isti, ali se promenilo ono što ga prati… U današnjem rokenrolu buntovnih tekstova gotovo i da nema.

Razgovarao & fotografisao:

Bojan Božić

Ima tako nekih bendova koji vam obeleže mladost, odrastanje, sazrevanje i prate vas tokom celog života. Zastanite za sekund i razmislite, siguran sam da ćete naći bar dve ili tri grupe koje su u vašim životima ostavile tako dubok trag. U mom slučaju nema mnogo dilema – ta tri benda u domaćim okvirima su Darkwood Dub, Block Out i Kanda, Kodža i Nebojša. Prema KKN imam posebno emotivan odnos, ne samo zbog toga što je to jedini od pomenuta tri benda koji i dalje postoji i stvara, već i zbog specifične identifikacije i vremenskih preklapanja u životnim putevima. Polovinom devedesetih sam započeo studije u Beogradu, a u to neko vreme je KKN objavio i svoj prvi album “Guarda Toma!” za Metropolis Records, koji je u to vreme imao neverovatan njuh da prepozna i pogura perspektivne nove bendove. Prvi taktovi “Prirode” označili su i početak doživotne ljubavi na prvi pogled. Studentski protesti, političke promene, ulazak u treći milenijum… bile su stanice na kojima smo se stalno susretali. Kada sam odlazio u vojsku, KKN je 2001. godine privremeno prestao sa radom. Moj povratak u život i novinarske vode obeležio je i voljeni bend svojim povratkom na scenu, istina u malo drugačijem sastavu, ali sa istom verom, nadom, ljubavlju i stavom.

Kanda, Kodža i Nebojša je za mene čist romantizam, najiskrenija dečija emocija, energija i kreativnost koje odbijaju da se priklone bilo kakvim pravilima i klišeima, ona iskonska životna vatra ushićenog tinejdžera koja ne usahne ni pod pritiskom mentalnih, intelektualnih i svih drugih transformacija u nama i svetu oko nas. Zbog toga mi je veoma teško da opišem taj osećaj kada vidim Olivera Nektarijevića na sceni kako poput nepokornog dečaka, glasom koji razbija sve metronome, prkosi svemu sistemskom i tehnokratskom. Kada vidim Nešu i Janka (teško da ćete naći bolji gitarski tandem u Srbiji, a bogme i šire) kako cede suvu drenovinu u svojim gitarama i teraju ih da proizvode melodije bliske Oliverovim. Kada vidim tu količinu pozitivne energije, sveprisutni osmeh i duh Milana Mladenovića koje sa sobom donosi Bole. I, na kraju, kada osetim taj zen koji oko sebe širi Vlada i svojim taktovima kao cementom u “Beton” povezuje sve što KKN na sceni zajedno stvara. I, verovali ili ne, to tako traje više od tri decenije, a zamor materijala kao da u njihovom vokabularu i ne postoji. Kao da nisu prošli kroz sve i svašta. I kao da sve i svašta nije prošlo kroz njih… Njihove pesme, tekstovi, emocije… predstavljaju esenciju svega proživljenog u protekle tri decenije: iskonsku borbu za dostojanstveni život, izneverene nade, očekivanja i obećanja, ali i uživanje u svakom udahu, zalogaju i gutljaju života… Jer, realno gledano, teško je oteti se utisku da nam je, posle tri decenije koje su pojeli skakavci, sve stalo u rokenrol.

Ko bi rekao da vi, večiti dečaci, kao bend postojite trideset dve godine…

Oliver: Niko ne bi rekao! Svima je čudno, a nama ponajviše…

Pa, rekao bih da se ti ponajbolje držiš i odolevaš godinama…

Oliver: Ne, ne, ne… Ja imam najviše povreda i nekih sitnih problema sa zdravljem.

Samo da te glasne žice ne izdaju.

Oliver: Taman posla, na to najviše pazim. Ove ostale stvari zapostavljam i tu nastaje problem. Počev od kondicije, stila života i slično…

Prateći vas tokom svih ovih godina, mogu da uočim da ste stalno evoluirali, menjali se, prilagođavali vremenima. Ali ste uvek uspevali da zvučite sveže.

Oliver: Ooo, hvala na komplimentu. Mi to ne znamo, to treba da nam se kaže.

U čemu vam je prošlo 30 godina, kako vidiš to vreme iza vas?

Oliver: Ma, ne mogu da stignem da se okrenem… Kad pomislim šta sam sve hteo da obavim, a nisam, jer nisam imao vremena… Imam mnooogo toga da nadoknađujem, ako uopšte dođe do toga da se bilo šta nadoknađuje. Što se muzike tiče, tu držimo korak, a za druge stvari… Kako ko.

Ako vratimo film unazad, videćemo da su devedesete, pa i početak novog milenijuma, bile obeležene velikom dozom bunta. Međutim, čini se da smo nekako previše brzo od bunta i rokenrola stigli do kafana i rokenrola.

Oliver: Razmišljao sam mnogo o tome. Mi jesmo izneli tu jednu deceniju, bili smo mladi, bili smo klinci. A bunt i revoluciju uvek iznesu mladi ljudi. Nije na nama da opet dižemo bunt. Drugo, kod nas se uvek provlači neki momenat koji ukazuje na nešto, neka mudrost. Kontam da je to i neko opšte mesto kod svih ljudi. Tako je bilo i kod Nila Janga, koji je govorio: ako si mlad i nisi idealista, onda nemaš srca. Ako si star, a idealista si, onda nemaš pameti.

Neša: Tako je i kod Čerčila bilo: ako si mlad, onda moraš da budeš liberalan, a ako si star, moraš da budeš konzervativan, inače si glup.

Oliver: Svako doba nosi nešto svoje. Kada si mlad, onda ti bunt i hedonizam, kao svojevrsni paket aranžman, lako idu od ruke. Kad si star, onda bunt i hedonizam ne idu lako, ali ide nešto drugo: hedonizam i “dođi da ti kažem nešto”. Poslušaj me, nemoj mnogo da talasaš ovako, bolje probaj onako. I čuvaj se, sačuvaj malo svoje zdravlje, nemoj da se sjebeš dok si mlad…

Neša: Mi smo visili po kafanama i pre benda…

Oliver: Da… Hedonizam i bunt idu u ono vreme, a hedonizam i životna mudrost u ovo vreme. A sve se dešava(lo) u kafani, i onda i sada.

Nešo, kako su tebi prošle ove tri decenije? Prošli put kada smo razgovarali rekao si mi da su ti godine u KKN prošle u učenju da sviraš gitaru. Pa, jesi li uspeo u tome pošto si, kako si i sam rekao, samouki gitarista?

Neša: Ne, ne, ne… Pa, to i jeste čar gitare. Kad pomisliš da si sve naučio, onda si u velikom problemu, jer realno je nisi savladao. Uvek te nešto podstakne da ideš dalje. Dakle, ima još mnogo toga da se nauči, trudim se koliko mogu. Ima zadovoljstva ostvarenim, ali i dalje osećam poriv u sebi da istražujem i improvizujem.

Koliko vam je posle toliko godina zajedničkog funkcionisanja teško da se organizujete, dolazite na probe…?

Oliver: Nismo još došli do tog stadijuma starosti, još mi taj problem deluje daleko od nas (smeh). Meni se češće dešavalo da se zabodem negde i izgubim kada sam bio mlađi, pa su morali da me dovlače na probe, u studio…

Dakle, nema više onoga “Izlazim i nema me ceo dan”?

Oliver: Ma, ne… Mnogo sam sada odgovorniji po nekim pitanjima, dok po nekim drugim pitanjima… Sada imam malo manje snage, pa malo ređe i dolazim na probe, idem kada je zaista potrebno, Toliko često sviramo da uvežbavanje i nije tako neophodno. Ali, kada se radi nova muzika, kao kada smo prošle godine snimali album “Beton”, tada smo svi na okupu non-stop i u punom gasu. Ipak, ne ubijamo se više od posla kao pre 10-15 godina, imamo neki tempo koji nam omogućava da sviramo koliko nam odgovara i da pauziramo koliko nam odgovara.

Neša: Ako se uzmu u obzir sve svirke, probe, susreti… Mi po dva meseca godišnje provodimo zajedno, i tako poslednjih dvadeset godina.

Dotakli smo se hedonizma… Šta je za vas, u ovoj fazi života, ono što vam pričinjava zadovoljstvo u radu i u privatnom životu?

Neša: Seks, droga i alkohol (smeh).

I rokenrol?

Oliver: Da, to je to, sve što je uvek i bilo. Hedonizam je ostao isti, a ono što ga prati se menjalo. U ono vreme ga je pratio bunt, a sada je to neko životno iskustvo koje smo stekli.

Neša: U međuvremenu je to “sveto trojstvo” (sex, drugs, rock ‘n’ roll) postalo toliko pacifikovano, jer je došla ekipa “kill, death, smrt, zlo” i preuzela na sebe te marketinške fore, tako da smo svi mi kojima to predstavlja hedonizam neka vrsta anđela u odnosu na ekipu koja ovde jaše već decenijama. Dakle, praktikujemo hedonizam u skladu sa godinama. Uostalom, hedonizam kao filozofija ima limite, nije to nešto gde se mi iscrpljujemo. Naravno, svi mi volimo da popijemo ili šta već, ali postoje lični izbori u svemu tome i hedonizam nije poslednja reč u ovozemaljskoj egzistenciji.

Svi mi u mladosti imamo onaj kreativni zanos koji nas tera napred, a sada se sa godinama sve više okrećemo nekom “zenu” i deljenju životnih iskustava i mudrosti.

Neša: Zanos i snovi i dalje postoje, nema tu neke velike razlike u odnosu na period pre 20-25 godina, valjda ostaneš dete doveka… I taj bunt devedesetih, to je ostalo tako lokalizovano i malo, baš kao i ona priča: Paket aranžman 20.000 primeraka, Lepa Brena milion primeraka. Sad, to ima neku veću kulturnu i istorijsku težinu iz ove naše perspektive. To je kao kad se priča o muzici, pa ljudi kažu da nema više dobre muzike. Naprotiv, sada je najbolja muzika, ali će se to tek za 20 godina videti, kada vreme proseje sve ono što se sada stvara. Tako se isto sada priča za osamdesete i devedesete… Tada je bilo mnogo više buntovnih bendova, a znamo da je bunt osnovna karakteristika rok muzike. A kada pogledaš rok muziku danas, videćeš da buntovnih tekstova gotovo i da nema.

Onda možemo da kažemo da se u ovom trenutku pravi muzika za neko buduće vreme, u smislu zrelosti.

Oliver: U smislu zrelosti mi smo dobili na artikulaciji i veštini, mnogo pametnije usmeravamo energiju i poruke. A što se muzike tiče, bilo je mnogo bendova koji su mnogo direktnije i sirovije iskazivali taj bunt, dok je kod nas to bilo poprilično indirektno i malo promišljenije.

Koje vam je vreme bilo produktivnije: turbulentne devedesete ili ovaj sadašnji momenat, kada smo svi pali u tešku depresiju?

Neša: Opet je ista stvar. I devedesete su bile godine bede i depresije. Tada je jedino bilo drugačije to što su nam stizale plave koverte. Međutim, cela ta stvar na našem prostoru traje još od osamdesetih, još od afere “Agrokomerc” sa lažnim menicama. Ta laž koja je krenula tada ni dan-danas ne prestaje. Laži samo traju i traju, a ti možeš da budeš depresivan, euforičan, kakav god hoćeš… Što se muzike tiče, iz moje perspektive je sve isto, moj odnos sa instrumentom je isti kao što je i bio. Ni onda ni tada nismo išli na prvu loptu, uvek smo imali ličan i intiman odnos sa muzikom.

“Ono” i “ovo” vreme su slični i po pitanju perspektive, vizije budućnosti. Nije valjda da je Vavilon jedini odgovor?

Oliver: Nije jedini odgovor sigurno, ali je jedini odgovor koji se nameće na prvu loptu. Treba prevazilaziti to jedan na jedan, na ličnom planu, a za civilizaciju ćemo već videti. Uvek to izgleda kao da smo na nekoj prekretnici, pogotovo sada kada stvari izgledaju jezivo, kao na Bliskom Istoku. Situacija sada izgleda malo brutalnije, ali su se takve stvari uvek negde dešavale, samo što niko nije obraćao pažnju na to.

Pa, jeste li optimisti generalno gledano?

Oliver: Zavisi na koju temu, ne možeš da budeš optimista ako vidiš šta se dešava u pojasu Gaze. Na nekom drugom planu moramo da budemo optimisti, jer optimizam nam je usađen kao kod, kao egzistencijalni poriv. Mnogo zavisi i od toga šta koga pogađa… Evo, ja sam danas naleteo na tipa u marketu koji kupuje 20 limenki piva za sebe i možda još nekoga. I sad on pita prodavca “hoće li ovo da mi bude dovoljno”, a prodavac kaže “ne znam, zavisi na kakvu žurku ideš”. A ovaj odgovara “kakva žurka, gledam Noleta”, na šta mu prodavac kaže “aaa, onda neće biti dovoljno”, da bi ovaj ponovo rekao “kako neće, zašto misliš da neće biti dovoljno, ti nemaš pojma koliko sam ja već popio”… Jebi ga, nekoga takve stvari pogađaju i od toga im zavisi život.

A šta vas pogađa?

Oliver: Ma, svašta… Svakako, nijedan sport u toj meri.

Neša: Kao umetnik, ja sam hipersenzibilno biće. Ono što me najviše pogađa su međuljudski odnosi i ono što ja iskonstruišem u svojoj glavi. Svi mi živimo u paralelnim svetovima, egzistencijama i ta fragmentacija društva je oduvek postojala. Kad je krenula korona, Tramp je bio američki predsednik i pričao je o značajnom procentu drušva koje nije imalo pojma šta se dešava oko njih, da postoji neki virus, lokdaun, norme… U takvim situacijama obrazovanje je ključna stvar. Mi smo zemlja sa manje od 10 odsto fakultetski obrazovanih ljudi. Fakultet sam po sebi ne znači ništa, ali je mnogo mali broj ljudi koji misli svojom glavom. To nimalo nije jednostavno, potrebno je izgraditi poseban mentalni sistem u svojoj glavi.

Kakva je vizija benda u budućnosti?

Neša: Sebe u budućnosti vidimo isto kao i do sada – na pločama i koncertima. I onomad je bila priča “ma, daj, nema ništa od toga, to je sve gubljenje vremena”. Ništa nije prosto i jednostavno, stvari su prilično komplikovane. I za mene kao gitaristu, samoukog ili sa učiteljem, kako god. Veoma je teško savladati gitaru, barem na nivou na kome ja vladam njom, jer tu nema prečica. A zamisli kako je tek napraviti pesmu koja će da traje bar 10 godina. Kako god, zahvalan sam jer sam se realizovao u tome što radim.

Devedesetih je veoma aktuelna i popularna bila pesma “Proći će i njihovo”. A šta je sa “ovima”, hoće li i “njihovo” da prođe?

Oliver: Evo, sad će izbori… Ali, nije to poenta. Meni je žao što se ta pesma zove kako se zove, trebalo je da se zove “Proći će i ovo”. Da se tako zove, možda bismo je i svirali na koncertima… Zato što njihovo ni dan-danas nije prošlo, ista je to ekipa.