Osman Ahmed i Andrija Babović (Multietnička atrakcija): Tuđi snovi nas vode u propast

Katastrofa modernog vremena je to što ono ljudima donosi tuđe snove… Zdravo je jedino da ispumpavaš i daješ sve iz sebe i to isto uzimaš od drugih… Elektronska muzika je neminovna, ona je svojevrsni nastavak rokenrola… Veru u Boga i rokenrol ne treba odvajati, jer rokenrol je i nastao u crkvenim horovima

Iako to nije baš česta pojava, u Srbiji i te kako ima takvih bendova. Naravno, sve je počelo od Discipline kičme, koja predstavlja kamen temeljac „nekog drugog ritma“. No, imamo mi sličnih bendova i u moderno vreme: Stuttgart online, Popečitelji, Multietnička atrakcija… Ova potonja ekipa se kroz svoj rad i bavi modernim vremenom na određeni način, analizirajući naličje našeg života i svakodnevice. Osman Ahmed i Andrija Babović, dvojac multitalentovanih umetnika koji sačinjavaju Multietničku atrakciju, ističu da muziku sviraju kako bi se, pre svega, oni osećali dobro, te da jedino tako i publika može da bude zadovoljna. A bila je više nego zadovoljna na njihovom nedavnom nastupu u Rusinskom kulturnom centru „Matka“ u Novom Sadu.

Deda Mraz, klovn, glumac, muzičar, slikar… Kako postižeš sve to?

Osman: Stvarno ne znam kako. Nešto stignem, nešto ne. Konkretno, slikarstvom se bavim kada mi vreme to dozvoljava, uglavnom kad odbacim mlađeg sina u vrtić, a stariji je u školi. Nađe se neko vreme posle pola deset ili uveče, noću…

Šta ti je primarna aktivnost, u čemu se osećaš najbolje?

Osman: U svemu, volim svaki taj momenat koji se dešava. Najduže sam u slikanju i muzici. Možda, ipak, u slikanju nešto duže, jer izražavanje kroz platno je počelo još kada sam bio klinac. Ne znam da li su ovo sada profesionalne vode, ali ono što se dešava u poslednjih godinu i po uopšte nije loše.

Deca te, naravno, ponajviše prepoznaju kao Deda Mraza i klovna…

Osman: Tuđa deca, jer moja ne znaju da sam ja Deda Mraz. To je tajni posao… Recimo da su se klovn i Deda Mraz stvorili u isto vreme.

Kako izgleda biti klovn u zemlji „klovnova“?

Osman: Ja volim da kažem da je to što moje kolege (klovnovi, deda mrazovi, glumci…) i ja radimo potpuno nadrealno, s obzirom na to gde mi i kako živimo. Barem nam inspiracije ne nedostaje za klovnovske poslove, tako da je sve super na kraju.

To je bilo nekako popularnije i romantičnije u vreme kada smo mi bili klinci…

Osman: Da, sasvim je drugačiji momenat danas. Sve je modernizovano i ti moraš da imaš potpuno kapitalistički pristup celoj priči. Ako si se opredelio za taj poziv, onda ti to možeš da pretvoriš u lep posao u kome ćeš da uživaš. Ja u tome apsolutno uživam, ali nemoguće je taj posao raditi ako ne daš celog sebe. Niko tebe ne pita da li si se posvađao sa nekim ili umorio od života, da li si loše volje… Kada izađeš na scenu, ti moraš da budeš TAJ! Za mene je to je ispusni ventil, sjajna energija u koju se ja vrlo brzo ubacim. I tu nema promašaja, sa decom ne možeš da promašiš ako si sto odsto prisutan i posvećen.

Pomenuo si kapitalizam… On nekako više ide uz Deda Mraza nego uz klovna, valjda zbog koka-kole i tih stvari…

Osman: Verovatno, da… No, moj Deda Mraz nije klasičan, ja se na sceni oslobađam i pozitivne i negativne energije, jednako kao i kod klovna, slikanja, muzike. Jednostavno rečeno, ja sam Deda Mraz koji decu okreće naopačke.

Koji su realni dometi tebe kao Deda Mraza?

Osman: Jedan od mojih osnovnih zadataka je da kod dece što duže zadržim momenat mašte, taman i da klinac ima 12 godina. Što duže deca imaju verovanje u Deda Mraza, ona se kasnije razvijaju na jedan potpuno drugačiji način, čak veruju u Deda Mraza do kraja života. Evo, ja verujem u Deda Mraza.

Andrija: Kada sam ja bio mali, imao sam možda šest godina… Kaže meni tada moj kum: „Video sam ti kevu i ćaleta, donose poklone… Deda Mraz ne postoji“. Brate, koji šok! Na kraju završiš… svirajući u Multietničkoj atrakciji! Ali, u jednom drugom trenutku sam shvatio da Deda Mraz ipak postoji, kada sam video Osmana kao Deda Mraza.

Vratio ti je veru?

Andrija: Apsolutno mi je vratio veru! Diskusija o Deda Mrazovom postojanju se više uopšte i ne vodi.

Ali si ostao u Multietničkoj atrakciji?

Andrija: Jebi ga, to je zbog toga što me je kum zajebao…

Osman: Deda Mraz je jedna lepa, svečana stvar za mene. Odelo čuvam u garaži, u posebnom koferu sa dugmićima, a tašta ga pere svaki put. Opere se, opegla, stavi se u kofer, zatvori i sakrije, da spava samo. A sledeće godine, kada otvoriš kofer, pa iz njega izađe miris opranosti… I kad obučeš to odelo, a svila ti prva dotakne kožu…

Svi imaju neke želje i traže poklone od Deda Mraza. A šta je njegova želja?

Osman: Kao verovatno i mnogi drugi, ja sam poželeo isključivo dobro zdravlje, da poživim što duže za svoju porodicu. I tako će biti svake godine, želje više ne menjam. Koje druge želje čovek može da ima?! Hajde, reci ti meni.

Novi album Multietničke atrakcije!

Osman: Ma, nema novog albuma! Novi album se stvori ili se ne stvori, kao kod Frenka Zape. Cap, cap, cap… Samo izađe i usnimi se!

Andrija: Upravo snimamo novu pesmu, mislim da će izaći u narednih mesec dana.

Osman: Snimićemo spot, najlošiji ikada.

Andrija: Kao i uvek. (smeh)

Osman: Kad god nam je neko drugi to radio, to je bilo odlično. A ovo što mi sami radimo… To je totalni očaj! U fluidnosti tog našeg izraza spot kroz vizuelni proces treba da isprati situaciju, dakle mora isto tako da bude loš.

Andrija: Dobra stvar je što mi imamo neki napravljen redosled šta i u kom momentu planiramo da izbacimo ove godine, tako da će se količina lošeg konstantno skupljati.

Kao kod Partibrejkersa… Najbolje od najgoreg?

Andrija: Bez balansa!

Osman: Svakako, Multietnička atrakcija je ekskluzivan bend. Ako želite zabavu ovakve vrste, sa ovakvim pristupom muzici, potpuno čistim i otvorenim, zovite Multietničku atrakciju. Ne da biste slušali, već da biste gledali muziku, malo mrdali guzicom i popili piće. So, tell the people about us! (smeh)

Koliko su tange važan faktor u mrdanju guzicom?

Osman: Otkriću vam jednu veliku tajnu. Sve pesme (eksponati) Multietničke atrakcije su gotovo iste. Samo jedna stvar nije ista, a to je kako je pesma emotivno postavljena i kakvu energiju ona treba da ima kroz tu emociju. Drugim rečima, ako se pesma zove Nuklearni masturbator, ja MORAM da postanem nuklearni masturbator da bih tu pesmu mogao da otpevam. Ne da pevam, pošto ja ne znam da pevam, ali da obojica na sceni iznesemo tu našu ideju o nuklearnom masturbatoru da bi ga publika tako i doživela. Ili, ako se pesma zove Sadomazomud, ti moraš da budeš taj na sceni. Ukratko rečeno, Multietnička atrakcija se bavi drugom stranom medalje modernog vremena.

Šta je sada u modi, šta je odlika modernog vremena?

Osman: Pogrešnost ljudi koji u njemu žive. Ne vezujem ja to za politiku, daleko od toga. Generalno gledano, ljudi su loše konfigurisani. Ovo vreme u kome mi živimo, nazovimo ga modernim, kao i svako buduće koje će biti još modernije, donosi tuđe snove. Zašto je nekome cilj tuđ san? Tuđa emocija, tuđ uspeh, tuđe ideje? Što ti sad hoćeš da budeš Džim Morison? Znaš li koliko ljudi sanja da bude kao on? To je propast, čak i ja sam se jedno vreme ložio na to… Ali, onda ukapiraš da ne možeš da budeš Džim Morison, Van Halen… Meni je strašno što to i kod male dece primetim, to je katastrofa modernog vremena. A zamisli šta sve to još sa sobom vuče, koje dobre i koje loše strane. Tu se završava sve što je tvoje i mali procenat ljudi uspe da ode dalje od toga. Šta ti onda preostaje? Da ispumpavaš i daješ sve iz sebe i da drugi isto to daju tebi, to je jedino što je zdravo. A ne da ti bude krivo što komšija ima lepše cveće od tebe…

Šta je danas najveći izazov za mlade?

Osman: Da se bude iskren i dobar čovek. U ovo vreme to je baš veliki izazov.

A kako odgovoriti narastajućim tehnološkim izazovima?

Osman: Sve ovo što se dešava, veštačka inteligencija, tehnologija… Ne može se protiv toga. Kao što se ni rokenrol više nikada neće desiti. Za hiljadu godina neće biti ničega od muzike kakvu mi poznajemo. Neminovno je da muzika bude elektronska, jer to je, na kraju krajeva, i nastavak rokenrola. Ti više ne možeš da izbegneš njene primese u bilo kojoj vrsti muzike. Kad nestanu Rolingstonsi, nestaće i sve žice.

Kako se ti kao oldtajmer snalaziš u ovom modernom vremenu?

Osman: Ja jesam oldtajmer, ali ne bilo koji, ja sam Mercedes. Dakle, sve je jednostavno, funkcionalno i ide! Trudim se da uživam koliko god mogu u porodici, u deci, u njihovom odrastanju. Pored toga, važno mi je da se svi moji izrazi razvijaju dogod sam živ.

Andrija, kako tebi izgleda saradnja sa multitalentovanim umetnikom kakav je Osman?

Andrija: Sa jedne strane veoma lepo i interesantno, a sa druge strane veoma naporno. Ponekad ume da bude krajnje lirski, a ponekad i norveški blek metal. Ja sam u bendu već nekih pet godina i prvi utisak mi je da smo se poklopili kao ličnosti, što je preduslov za dobru svirku. Dobro mi je zezanje sa Deda Mrazom.

Demir Ahmetović je dugo bio u bendu na poziciji basiste, a neko vreme je i Kojot bio tu. Da li je to za tebe bio teret u smislu očekivanja i standarda koje je trebalo ispuniti?

Andrija: Ne bih rekao da je to bio teret za mene. Svako od njih je ostavio određeni trag u bendu, tim pre što je sa Demirom snimljen i izdat taj prvi i za sada jedini album. Takođe, i Kojot je imao neki svoj lični potpis, a i ja sam došao kao formiran muzičar. Nisam se preterano opterećivao onim što se dešavalo, ali morao sam neke od tih starih pesama da skinem, mada ja sve te numere prenosim u nekom svom maniru.

U Vox Populi si gitarista, dok ovde sviraš bas. Šta je ono što tebi lično više prija, gde se komotnije osećaš?

Andrija: Ja bas sviram poprilično gitarski, nisam basista koji koristi napredne slep tehnike. Na kraju, i muzika Multietničke atrakcije je takva, bas je jedini melodijski instrument. Nemam neku posebnu preferenciju između ta dva instrumenta. Ono što je interesantno je da sam ja i u Vox Populi na prvoj ili drugoj probi bio basista.

Imaš li i u kojoj meri kreativnu slobodu u bendu, kako izgleda taj kreativni proces kod vas?

Andrija: Naravno, imam slobodu, pod drugim uslovima ne bih ni pristao da sviram. No, ono što je jako važno je da se u kolektivu treba podrediti svrsi muzike. Ja uglavnom pustim Osmana da bude pokretač, čujem prvo njegove ideje, pa onda na to nadovezujem sebe. Novu muziku smo stvarali zajedno, a na koncertima imam i neke svoje solo tačke. Niko nikoga ne uslovljava, lepo se družimo i komuniciramo, jedan od drugog upijamo najbolje. A možda i najgore. (smeh)

Tvoj scenski nastup je apsolutno u skladu sa muzikom koju svirate. Kažem tvoj, pošto Osman sve vreme sedi za bubnjevima, dok se ti slobodno krećeš. Je li to spontano ili je taj i takav nastup stvar dogovora?

Andrija: Od početka mi je bilo jasno da vizuelni identitet svakog benda predstavlja integralni deo celine, odnosno segment koji potkrepljuje muziku. Imao sam tu privilegiju i čast da mi pre dvadesetak godina Elis Kuper da nekoliko saveta vezanih za scenski nastup. On mi je tom prilikom rekao: „Važno je da shvatiš da sam ja Vinsent Furnije van scene, a na sceni sam Elis Kuper. I te dve ličnosti ne moraju da budu kompatibilne“. Prosto, čovek ima svoj lik na bini i važno je da to bude jedan istinski lik, da čovek veruje u njega, a samim tim i publika će to prepoznati. To važi za kostim, odeću, ponašanje na sceni, bilo šta… Razlika između mene u Vox Populi i Multietničkoj atrakciji verovatno je samo u tim šarenim košuljama. (smeh)

Rekao si da ti je Osman vratio veru u Deda Mraza. Šta je to u šta kao čovek zaista veruješ?

Andrija: Verujem u Boga, mada ne u nekom konvencionalnom smislu, kako se propisuje po nekim striktnim pravilima… Definitivno verujem u kosmičku pravdu, da čovek treba da bude dobar, da ne čini ono što ne bi voleo da čine njemu. I, naravno, verujem u rokenrol. Ne treba to odvajati jedno od drugog. Ako se vratimo malo unazad, setićemo se da je rokenrol muzika koja je nastala u (crkvenim) horovima. Ne treba zaboraviti ni to da su i Elvis Prisli i drugi muzičari svoju inspiraciju pronalazili u duhovno jakim mestima poput crkava. Da još jednom citiram Kupera: „Elis je loš lik i on uvek na kraju biva kažnjen, manje ili više u svakoj svojoj pesmi. A to je, opet, posledica činjenice da je Vinsent Furnije dete sveštenika“. Svakako, čovek treba da bude duhovno bogat i jak. A da li on svoj duh hrani na ovaj ili onaj način, to i nije tako važno.

Tagovi: Andrija Babović, Multietnička atrakcija, Osman Ahmed